Veza

Coolumna i Ritam dana na novoj adresi!

Pozivam vas da pratite ova dva bloga na jednom mestu na novoj adresi – www.ritamdana.com

 

Ako ste voleli Coolumnu biće mi drago da vas vidim i na novom objedinjenom blogu. 

Marina Majska

Laku žabu u vodu

Lako žabu u vodu. Naravno. Žaba, sem kad reši da se potkuje (što je prilično redak slučaj, čak se graniči sa urbanom legendom), i živi u vodi, pa ne isprobava koješta u svakoj novoj situaciji, recimo –  a sad bih umesto u vodu mogla malo u vazduh,  jer – eto – može mi se.

Nije žaba od juče. Zna ona da joj se može, ali zna i da je fazu kad je život funkcionisao na principu – može mi se prošla dok je bila punoglavac. Sad je malo ohladila glavu, ali i sabrala dva i dva u životu. Shvatila je da to nije uvek 4, i ne insistira na tome, kako godine prolaze, sve manje se nateže i ubeđuje. Može to i 5 da bude, nekad i sama poveruje da može i 444, ali u svom ataru i svoju dušu. U tuđem ataru, ako se ne drži toga da je 4, obiće joj se o glavu, a više punoglavac nije. I zna da će boleti. Pa, čak i kad pomisli – dobro, boleće ali proći će, ona se seti da nije sama na svetu i da njeno loše sabiranje (preračunavanje) može da zaboli one koji  su u prvom krugu oko nje. Pa zbog njih pristane i na kompromis sama sa sobom – ok 2 i 2 su 4. I podvuče crtu pod račun i zaboravi na dosadni detalj. Pa raducka neke stvari za svoju dušu, slaže i ređa, pa ako joj i padne na glavu, to je onaj deo priče – moj tavan – moje merdevine, ako padnem, samo će mene da boli.

Tako rade pametne žabe. One koje su naučile da svako vreme nosi svoje breme i lepotu. Koje su u fazi punoglavaca radili hirovite, bedaste, hazardske, stvari koje su često na ivici ludosti i krajnosti. Tada su im glave bile velike i usijane. Tada su se misli samo rojile i množile u glavi, pa su nehotice povređivale i druge koji su bili u njihovoj blizini. Tada je ono mogu jer mi se može, pa i da letim, pilo vodu (jer ja mogu sve sa (ili do) 22). Ali nakon toga, nakon tih godina, zna ona da se ne skače u vodu iz zaleta – lako je u vodu ući, ali i to treba umeti. Zna ona da može i po principu, e baš mi se može, ali na trenutak zastane i pomisli – mogu, ali ne moram. I ne želim.

Ili, dok pliva, pomisli, ne mogu više, jer suviše želim, pa onda iskoči iz bare u kojoj je svi znaju i gde su žabe i punoglavci koje bi njeni postupci mogli da povrede, pozdravi se lepo sa njima i kaže: odoh ja sada malo da skačem u vazduh. Ali, za svoju dušu i za sebe i da znate da sada to radim. To nema veze sa vama, drage moje, to je moj tavan i ako padnem samo će mene da boli.

Ne kroje u svojim najboljim godinama kape za žablje igre. Malo joj sve to prevaziđeno. Zato, stara narodna – da nije teško žabu u vodu, i jeste i nije mudrost. Pametne žabe samo znaju u koju baru u kom trenutku treba da uskoče. Nedorasle žabe skaču u prvu koja im se pred očima nađe – a to je najčešće baš ona gde njene egzebicije mogu nekog da ozlede.

A one koje i dalje misle, može mi se i ko mi šta može, ili nisu ni stigle dovde, ili misle, a ko si ti da mi soliš pamet. I u jednom se slažemo – ko sam ja da im solim pamet? Niko. Samo žaba koja se penje na svoje merdevine i skače u svoju baru. Može mi se i na glavu, ali ne moram. Prošlo me vreme punoglavaca.

 

 

Veliko je lepo ili život postoji i posle broja 40

Gledala sam sinoć predivan film „Veliko je lepo“. Da sve koji ga nisu gledali u nekoliko reči uvedem u radnju:

U nekom slatkom nemačkom gradiću postoji banja za mršavljenje. Svake godine vraća se ista ekipa ljudi sa namerom da se oslobodi viška kilograma. Svi se već jako dobro znaju i svi unapred znaju da neće mnogo postići za tih mesec dana, ali se vraćaju. Vraćaju se jer se mesec dana osećaju srećnima, među sebi sličnima i rasterećeni osude i frustracija koje nose iz sredina u kojima žive. Nina, mlada žena, takoreći sveže udata, dolazi prvu put.

Nina vodi malu modnu agenciju sa svojim suprugom. Nina je žena koja nosi broj 44 i ne može da nosi standardnu konfekciju. Ninina mama je opsednuta time kako joj ćerka ima barem 15 kg. viška, a sa tim se slažem i Ninin suprug, koji joj na poklon  i kupuje (ah kakva romantika) aranžman u banji za mršavljenje, kao treba malo da se odmore jedno od drugog.

Ona odlazi, sva frustrirana, traži najstrožu dijetu i najrinorozniji tretman za sebe. Doktor je ubeđuje da na njenih 176 cm visine i 80 kg…  treba da skine maksimalno 5 kg, no ona ne misli tako. I dok su drugi od početka svesni da su u banji iz svih drugih razloga osim fizičke prirode, Nina se u početku zdušno zdaje u mršavljenje.

Mi za to vreme već znamo da je muž vara sa najboljom prijateljicom, da voli mršavice i da od nje pokušava da napravi nešto što bi njemu odgovaralo. Ona jedina još to ne zna i pokušava da mu ugodi. No, trudeći se da se fizički promeni, ona u stvari počinje duboko iznutra da se menja – udaljena od sveta u kome se ne oseća dobro i u kom njene želje ne dolaze do izražaja jer se ona u taj svet ne uklapa, Nina u banji, u kojoj su svi isti, u kojoj niko nikog ne procenjuje na osnovu fizičkog počinje da se bavi svojom opsesijom iz mladosti – počinje da dizajnira. Njena ciljna grupa su žene od broja 36 – 56. I dok je njene novostečene prijateljice podržavaju u tome, muž joj se smeje. Kaže MODA JE ZA MRŠAVE, A NE ZA DEBELE OSOBE. Naravno, Nina se do kraja filma suoči sa tim da je muž vara, sa tim da svoje snove ostvarujemo uz pomoć onih koji nas istinski razumeju i podržavaju ali i da u snove prvo mi moramo da verujemo.

Kada bi postojao jedan jedini univerzalni odgovor zašto neko ima više kilograma od idealnog jednostavno i lako bi se sve to i rešavalo. Kažu da ima oko 90 uzroka za debljanje. Ako ih je toliko, recimo da je 70 od njih u glavi, a 20 negde u telu, u genima. U koji od tih 70 neko od nas spada, teško je odgovoriti, ali komentarisati paušalno da je to samo zato što neko neće da se potrudi je isto kao kad bismo rekli:

– ma nemaju decu samo zato što se ne trude

– ima posla koliko hoćeš samo on/ona neće da rade

– ma lako je njima oni su puni para….

I niz takvih paušalnih izjava. Jeste, uvek tuđa muka izgleda rešivija, uvek je lakše se nositi sa tuđim problemima, lakše je naći izlaz iz tuđe nevolje, lakše je roditi tuđe dete, dobiti posao u zemlji Srbiji, nemati probleme sa tuđim novcima.

Nije ovaj tekst nastao kao odbrana za debele, popunjene, sa zaokrugljene, sa viškom…  U suštini verujem da većina iz ove kategorije nije preterano srećna – svako nosi svoj teret na plećima, ali treba mnogo i duboko kopati da se dođe do suštine, da se otkrije pravi razlog zašto se obavijamo salom, od koga se štitimo i od čega bežimo. A kad to otkrijemo – dolazimo do još jednog vrlo suštinskog problema – neko će reći – jeftinije je platiti preventivu. Slažem se. Ali hajdemo ovako:

– promeniti način ishrane zahteva da imate redovne i pristojne prihode i da možete da priuštite sebi namirnice koje su pogodne, zdrave, i da ih imate u kontinuitetu. Jer, ako jedan mesec jedete redukovanu hranu, a onda krene da vam kasni plata – vraćate se belim stvarima koje su najjeftinije – ne zato što je to najlakše, već što za drugo nemate.

– ako imate decu prvo ćete brinuti o njima i kad budžet krene da se tanji ako ćete nekog zdravo hraniti to će biti oni, a za vas šta pretekne.

– ako ćete da krenete na neku rekreaciju – to mu dođe oko 2500 dinara članarina po jednoj osobi u porodici (da ne pričam o početnoj opremi).

– ako biste još išli i na masažu, drenažu, lifting…

I, opet upadate u čarobni krug – šta mi vredi kad ne mogu? Od čega? Za koga?

Ali, izlaz je: počnimo da šetamo, to je, uz ulaganje u patike, besplatno. Preko leta se može i plivati (uz ulaganje u kupaći i to je besplatno). Izbacimo sve obojeno, gazirano, smanjimo zasićene masti, šećer, belo brašno. Ubacimo žitarice, koštunjavo voće, salate u svoju ishranu. Što više vode. Što manje nervoze.

Ne kažem da ćemo  sutra biti tvigi. Možda se to nikad i ne desi, ali ove stvari treba da radimo sebe radi a ne nekog trećeg. Nije sreća ni u debljini ni u mršavosti. Stvar je u ličnoj sreći. A ona je uvek tu, negde, na dohvat ruke…

 

Znate li šta povezuje filologiju, faramaciju i programiranje?

 

 

 

Odgovor na pitanje iz naslova zna Tijana Sonatasky. Kako sama kaže: „Počela sam kao farmaceutski tehničar, a sada želim i da programiram.“ Tijana je gost na mom blogu – Kod Majske – Coolumna. Upoznajte je i vi! 

Nije lako izabrati. Naročito ukoliko ste onaj tip osobe koji bi da zna svašta o svačemu, poput mene. Do srednje škole je bilo lako, jedini izbor koji sam morala da napravim je bio između takmičenja iz engleskog i takmičenja iz francuskog. Doduše, tada sam izabrala francuski, a par godina kasnije počela da studiram engleski. Ovo vam je već nagoveštaj ostatka priče.

Što se tiče srednje škole, prvo sam htela da upišem medicinsku, da bih posle nastavila da studiram medicinu. Pa sam nakon toga htela elektrotehničku, pošto mi je programiranje, u sedmom osnovne, delovalo kao veoma dobra ideja, iako sam o samom zanimanju znala vrlo malo. U osmom sam se opet vratila na ideju medicine, pošto su prirodne nauke bile među mojim interesovanjima, a išle su mi od ruke. Htedoh da upišem smer za medicinsku sestru (što bi u mom slučaju bila velika greška – kako sam kasnije otkrila), ali me je nastavnica biologije srećom ubedila da upišem smer farmaceutski tehničar.

Srednja škola mi je odlično išla, mnogi predmeti su mi bili izuzetno interesantni. Međutim, već na trećoj godini sam shvatila da ne želim da upišem ni farmaciju, ni medicinu. Jedini problem je bilo to što nisam znala šta hoću. Onda mi je na pamet pala psihologija. Čak sam i prijemni počela da spremam, da bih u martu mesecu, tri meseca pred prijemni, shvatila da je engleski jezik ono što želim da studiram. Profesorka engleskog mi je tada neizmerno pomogla, i na tome sam joj veoma zahvalna. Zahvaljujući njoj sam uspešno položila prijemni i upisala se na Filološki fakultet u Beogradu kao budžetski student.

O administraciji neću ni da pričam, a što se profesora sa Katedre za anglistiku tiče, za većinu imam samo reči hvale. Ovog puta sam zaista izabrala ono što mi se najviše dopada i što mi odlično „leži“. Sem engleskog, od stranih jezika govorim i francuski, španski (samouko) i norveški. Moja me majka zove „jezičarom“. Jesam, i jezičara, i filolog.

Pošto mi je tadašnji verenik, a sadašnji muž, veb programer, on me je uveo u svet programiranja i optimizacije za pretraživače. Programiranje mi se u početku činilo suviše teškim, pa sam na drugoj godini studija uzela da sama učim optimizaciju. Uskoro sam našla i posao (preko neta, 2 sata dnevno), koji mi je pomogao da se izdržavam kao budžetski student i stanovnik Studentskog grada. Optimizacija je u međuvremenu evoluirala, počela je da se pretvara u sebi svojstven marketing, koji integriše mnogo činilaca i za koji je postajalo potrebno sve više vremena. Da bih se rasteretila, počela sam da pišem članke na engleskom o optimizaciji, a sam SEO (optimizaciju) sam radila samo po potrebi. Nakon toga je došla Norveška.

Postao mi je potreban jezik koji nisam uopšte poznavala da bih išta radila. Bavljenje SEO uopšte nije dolazilo u obzir baš zbog jezika. Pošto diplomu još čekam, iako sam diplomirala u prvom roku, nisam mogla ni nju da koristim da nađem posao, a dodatni problem je bilo i to što ja imam samo bačelor, a u Norveškoj mi trebaju neki poeni koje donosi master da bih radila u školi (u Srbiji bi mi trebao ceo master J).

Prošlo je pet meseci, norveški jezik sada govorim na nižem komunikativnom nivou (B1 po međunarodnom sistemu), radim u vrtićima kao asistent po potrebi i…učim programiranje. Rešila sam da se uhvatim u koštac sa svojim sopstvenim mišljenjem da je programiranje za mene suviše teško, i da počnem da učim još jezika, doduše komjuterskih. Učim HTML, CSS, PHP i bazu MySQL, da bih pokušala da od sebe napravim veb programera. Moj suprug je tu da mi pomogne da savladam materiju, a kroz optimizaciju sam se donekle i upoznala sa svim tim već, pa sam stoga optimista. Šta je za filologa još jedan, dva, tri, pet jezika?

Možda ćete reći da sam neodlučna budala. Donekle i jesam. Mnogo bi mi lakše bilo da sam ostala pri želji da upišem srednju elektrotehničku ili da sam upisala gimnaziju i otišla odmah na ETF, ETFovcima je posao skoro pa zagarantovan. Ali ja ne funkcionišem tako, očigledno. Moj put mora da bude komplikovan. I zbog toga mi je veoma drago, jer sam uspela da otkrijem šta sam. U duši sam filolog. A filolozi su sposobni za razne stvari.

Ako i uspem sebe da pretvorim u programera, verovatno se neću tu zaustaviti. Kada se steknu neki uslovi, verovatno ću upisati i master iz engleskog, pa ću videti kuda će me to odvesti. Ja sam šetač, i iako mi to ponekad ide na štetu, znam da ću na kraju biti zadovoljna svim što znam, mogu i što sam iskusila.

Floriterapija i put ka sopstvenom smislu

Na svom putu nismo sami. I sve što radimo ima uzrok i posledicu. I kad mislimo da smo nešto postigli samo sopstvenim radom i trudom iza toga stoje neki ljudi koji su uticali na nas. Pozitivno ili negativno – ali uticali.

Ovim bih tekstom htela da se zahvalim Univerzumu što je moj put ukrstio sa putem određenih ljudi koji su obeležili i usmerili moj životni put u smeru koji me čini izuzetno srećnom, zadovoljnom i ispunjenom.

Znala sam da želim da bude predavač i postala sam. Znala sam gde bih želela da radim i sad sam tamo i beskrajno sam srećna. Oduvek sam umela da saslušam, posavetujem, utešim svoje prijatelje. Ali nikad nisam planirala da budem psiholog. Ni danas ne bih pokušala time da se bavim – osećam samo duboko poštovanje prema ljudima koji se ozbiljno bave tim poslom i koji često na svojim plećima nose beskrajne sudbine onih koje je život u trenu (ili dugo godina pre toga) slomio.

Ono što sam duboko u sebi osećala jeste da sigurno postoji način da pomognem drugima, da im budem na korist i radost. Naravno, takve stvari ne dese se preko noći, niti možemo osetiti i prepoznati tananosti tuđe duše ako prvo naša nije prošla neke od puteva patnje. Ne možemo drugima biti od pomoći ako prvo mi nismo g dobili pomoć od onih kojima je to poziv i koji to sa istinskom posvećenošću rade. Moj susret sa Vladanom Bearom – ja sa jedne strane stočića on sa druge – vratili su me u ravnotežu i naučile kako se voli i poštuje život, kako se ne kuka nad sudbinom i kako se stvari prihvataju na jednostavan način. Naučio me je kako da ne uletim u zamke samosažaljenja, da duša može da boli – ali da sve prođe, pa i bol. Uputio me je na učenje zena. Naučio kako svako od nas ima neki  put da ostvari svoj potencijal. I bezmerno sam mu zahvalna.

Kad sam našla svoju suštinu i kad sam naučila da svaki uspon ima i pad i obrnuto – počela sam da tragam za načinom kako bih mogla svoja iskustva naučena u radu sa ljudima da pretočim konkretnu aktivnost. Upisala sam školu psihoanalize, ali sam shvatila da ja time ne smem da se bavim. Ne zato što teorijski ne mogu da savladam čitavu priču. Daleko od toga. Ne zato što nemam neka znanja. Već upravo zbog toga – što imam NEKA spoznanja i teorijsko znanje – a to nije način na koji bih smela da postavim nekog preko puta sebe i da bez ikakve griže savesti ponesem njegov teret. U jednom trenutku je moja dilema postala toliko jaka da sam fizički počela da je osećam i jako sam želela da dobijem odgovor šta da radim i koji je moj put i treba li da se povučem iz psihoanalize. I dobih odgovor, sasvim slučajno. Jedna desetogodišnjica poznanstva, jedan slučajan razgovor (mada ništa nije slučajno) prelomili su me i opet sam bila na nekom početku, sa mnogo više znanja, ali još uvek bez odgovora kako da ostvarim svoj potencijal. U to vreme sam se vratila literaturi vezanoj za cvetne esencije i lečenje floriterapijom. Magična je bila ta reč za mene. Cveće i terapija. Nežnost i pomoć. I kad nešto jako želite – Univerzum vam pošalje znak. Za Sv. Dimitrija nam je u gostima bila meni jako draga Ljubica Perić, čudo od žene, duša i melem. I vide knjigu koju čitam – i spomenu mi jednu devojku koja se bavi floriterapijom, koja se bavi biljem kako iz ljubavi tako i profesionalno, predaje na fakutletu… Divno. Tada sam prvi put čula ime Marija Radojković – ime devojke koja će promeniti moj svet i odvesti ga u smeru koji sam sve vreme čekala.

I Marija je pod okriljem LATICA počela da vodi naše školovanje za floriterapeute u Novom Sadu. I baš kao latice i pred mojim očima su se otvarala saznanja. Učila nas je (uči i danas, i mislim da će još dugo biti moj supervizor) kako se koriste esencije, učila nas o pristupu biljkama i ljudima, učila nas etičnosti u radu, učila nas kako da mi rastemo kroz floriterapiju. Kad kažem nas mislim na Tanju, Sašku i mene.

Otkrila sam svet floriterapije. Otkrila kako ona utiče na zdravlje kako duše tako i tela. Već godinu dana sam na cvetnim esencijama – i moje iskustvo je čudesno. Našla sam svoj put. Floriterapija je ono čime pored predavanja želim da se bavim. To jeste vrsta terapije ali koja nudi konkretno rešenje i delujući na uzrok isceljuje posledicu. Sve ono što je pomereno u nama vraća u centar. Floriterapija je divna dopuna i ostalim neinvazivnim metodama isceljenja tela i duše  – psihoterapiji, psihoanalizi, homeopatiji analizi snova, art terapiji, fizikalnoj terapiji, meditaciji, jogi. U svetu sve ove oblasti sarađuju jedni sa drugima i rade na dobrobit i na zdravlje ljudi. Kod nas svest da postoje i drugi načini osim zvanične medicine, da postoji čitav jedan svet učenja koja pomažu da očuvamo, preveniramo, unapredimo svoje zdravlje sada dobija na svom zamahu. I drago mi je što sam u ovom trenutku baš deo čitave priče. I znam da moje učenje ovde ne staje. Ali o tom po tom. Trebalo mi je vremena da se osetim sigurnom da mogu da pomognem ljudima na ovaj način i prihvatim sebe u toj ulozi. I tu se na mom putu našla moja draga prijateljica Branislava Simović (predavač i neko ko ozbiljno praktikuje NLP). Ona je na svoj način dovela moju veru u sebe  u dobru ravnotežu.

Zahvaljujem se naravno i svojoj najdražoj podršci (Siniši B.) koji veruje u mene i kad ja posumnjam i koji je sa mnom od početka na cvetnim esencijama (neverovatno je kad posmatrate kako se neko menja i dolazi u ravnotežu – naravno kad umete da posmatrate i znate). Marija nas vodi kroz ovaj proces.

Danas sam na početku svog floriterapeutskog delovanja. Zajedno sa Marijom i uz budno oko njeno pokrenusmo blog www.cvetnaterapija.blogspot.com. Cilj nam je da i Novom Sadu i mestima koja su u okruženju dobližimo ovaj sistem isceljenja. Moglo bi se reći da Beograd ima velike LATICE koje vodi draga Tatjana Šešum, a da smo mi ovde cvet koji je pod budnim okom naše mentorke raširio novosadske LATICE koje čine – Aleksandra Šubakov, Tatjana Kanazir, Merima Aranitović i prva među nama jednakima Marija Radojković.

Pozvala bih vas da pratite naš blog i našu FB stranicu (link). Pozvala bih vas i da probate cvetne esencije i uverite se u njihovu nežnu moć. O dobrobiti najbolje mogu da vam posvedoče oni koji su već na floriterapiji, ali bez čijeg znanja ne želim da pričam – jer poštovanje privatnosti je prvi princip koji svako od nas mora da ispoštuje. Pozvala bih vas da budete deo velike porodice prijatelja Cvetnih esencija. Pozvala bih vas i da se, ako želite da se i vi iškolujete i budete praktičar javite u inbox na našoj stranici ili na adresu lekovitecvetnekapi@gmail (sa naznakom – škola).

Budite LATICA (link).

Novosadska.

Ko brže trči? Informatika ili vi?

Ljuta sam. Ovo će svi koji se razumeju u drugo lice ljutnje pravilno protumačiiti – tužna sam.

Naime, zahvaljujem svaki dan na blagoslovu što imamo struju, grejanje, telefon, vodu, kablovsku televiziju… Zahvaljujem što imamo krov nad glavom. Zahvaljujem i blagosiljam svaki račun kojim plaćamo jer nam je neko to sve doveo do stana i učinio nam život jednostavnim i lepim.

Hvala ljudima koji vredno rade da je struja svaki dan i svaki tren na raspolaganju, što radnici toplane brinu o toploti, što neko brine da mogu svaki čas da čujem nekog u najudaljenijem delu sveta. Rado plaćam račune. Kad zakasnim – to je samo zato što u tom trenu nisam imala da platim.

Ali, kad počinje moj osećaj koji ne bih ovde da imenujem? Počinje  u decembru. Naime, cevi u stanu su nam bile zagušene muljem – čovek je došao da ih očisti. Koliko to košta? 1500. Sjajno. Može li preko Informatike? Može, ali je onda 20% skuplje

. Ček, ček… što? Pitam predsednika kućnog saveta – on kaže da je to provizija Informatici. Za dva meseca naplate preko njih.

Oho, ho… Tu smo dakle. Pobrojah gore kako sam zahvalna za sve ono što platim – struju, vodu, telefon, internet, vazduh, vodu, gradsku zemlju, porez i ostalo. Zahvalna svim ljudima koji u tom lancu pomažu da meni i svima vama život bude lakši i jednostavniji. Kvalitetniji. No, onda se zamislim – šta to meni Informatika čini i u čemu mi olakšava život?

Pomaže mi da saberem kome šta treba da platim? 

Koliko se sećam – školovanje je, barem osnovnoškolsko, i u moje vreme bilo besblatno i ja naučila tu divnu veštinu sabiranja.

Štedi mi vreme?

Ne bih rekla. Kad krenem da platim nešto ionako sve obavim u pošti ili svojoj banci – znači umem i sama da objedinim isplatu i potrošim nekoliko minuta na to.

Šta to oni umeju?

Nešto je drugo u pitanju. Do sada su dva puta godišnje opominjali ljude da plate svoje račune. Dobro, opomenuli ste nas. Onda ni to nije bilo dovoljno – pa su krenuli svaka tri meseca da vas opominju na zaostatke od pre 6 meseci. Ali ni to nije dugo trajalo sad vas opominju ako samo kročite u treći mesec duga. Ako pokušate da malo ekonomišete i da plaćate kako imate i kako vama pristižu novci. No, izgleda da Informatika ne haje mnogo za trenutak u kom živimo.

Budimo realni – opominje vas i elektrodistribucija, i kablovska distribucija, provajder za telefon… Ali pošto oni nešto i rade oni vam posle tri neplaćena računa isključe struju, tv program, ili telefon. Imaju taj mehanizam jer oni to i proizvode, pa vam svoj proizvod mogu i uskratiti na neko vreme. Pa vi odete i platite. Onda vam nude sklapanje ugovora da na rate otplatite dug, ukoliko ne možete drugačije… i mnogo toga, kao firme koje razumeju  ljude. Pa tek kad ništa od toga ne ide svojim tokom oni vas tuže.

Ali ne i Informatika.Oni ništa ne proizvode pa ne mogu to ni da vam ukinu. Oni vam jednostavno objedinjuju naplatu. Pa vas tako i kažnjavanju  – što sve objedine pa na to dodaju još mnogo toga…

Oni kao što rekoh sada čim vide da je moguće da ćete tri meseca dugovati pošalju  obaveštenje da do tada i tada uplatite dug. Ako promašite jedan jedini dan – a oni vas lepo predaju sudskom izvršitelju. On čovek ni kriv ni dužan. Samo radi svoj posao. Pa vam stigne da njemu treba da platite recimo 2000 dinara za uslugu što vas je oslobodio dela stvari iz stana, ili vam blokirao račun u banci…

Ali troškovi koje platite zbog toga što je Informatika morala da angažuje pravnika (šatro oni nemaju svog – koji već prima platu kod njih), pa usluga advokatu da vas  da pronađu vašu adresu (cvrc, a kako ste čoveku slali opomene i račune, ako niste znali adresu), plus nadoknada za njihov duševni bol što niste platili – dobijete cifru – oko 100 evra  – znači ne za račun, ne kamatu, ne usluge izvršitelja, već platite usluge Informatike koja je čitavu priču i pokrenula. I, onda ako ste stvarno u nekom velikom dugu prema njima, recimo da dugujete – samo 30.000 dinara – morate to da platite + 13 hiljada za usluge Informatike što vas je opomenula + 2000 dinara izvršitelju što će vas osloboditi nekih stvari iz kuće ili vam blokirati račun. Sitnica.

Pa se sad ja pitam – šta Informatika radi? Koja su njene realne usluge (da li mi popravljaju po kući, brinu o toploti stana, omogućavaju da gledam tv, koristim internet, čuvaju decu, registruju kola, kuvaju ručak?) Šta to oni rade pa sad na svako malo pošalju opomenu da niste platili?  Prete, dižu tužbe, šalju uterivače dugove, teraju vas da budete ljuti – jer neko divno živi od toga što objedunjuje naplatu!

Ponavljam – umem i ja da objedinim. Umem da platim i radujem se tome. Umem da saberem, umem da vodim svoje domaćinstvo. A šta oni umeju osim da se ugrade u moj rad i moje račune? To bih volela da znam…

Ovo ja umem da radim – humanitarna akcija – pomozimo Poppylandu! –

Dragi moji, 

danas bih želela da vam predstavim jednu dragu ženu, njenu očaravajuću životnu misiju i da vas pozovem da nakon pročitanog teksta, ako ste u mogućnosti, pomognete da se njena ideja pretvori u stvarnost.

Ko je pratio blog video je da smo pre nekoliko meseci pokrenuli inicijativu – JA OVO UMEM DA RADIM, i da grupe sa tim imenom postoje u nekoliko gradova u Srbiji. E, sad svi mi umemo nešto da radimo ali nikako da se pokrenemo. Snežana Zelenika je rešila da, kako se narodski kaže, povuče nogu, i da pokrene sve nas koji umemo nešto da radimo da pomognemo.

Ko je Snežana Zelenika?

Snežana je neko ko 20 godina radi s ljudima, i već 16 godina zbrinjava mačke i pse lutalice. Pri tom i sama Snežana je podstanar.  Na svom putu, svih ovih godina, imala je mnogo iskušenja, kako ona sama kaže bezrojne stadijume patnje, ali nije posustajala, tragala je za smislom i za svrhom i shvatila da sve vreme traži samu sebe i svoju dušu. Njen svet je nežan, svet nalik svetu vila i vilenjaka, anđela, koji joj uveliko i obeležavaju čitav život .

Čime se Snežana konkretno bavi?

Ana je svoj život posvetila zbrinjavanju životinja. Znamo svi koliko je to u ovo vreme opšte krize, teško. Ljudi su postali zatvoreni, okrenuti sebi samima i prosto ne vide način kako bi i oni mogli da pomognu. A mogu. I to vrlo jednostavno. Kaže Snežana: „Pre neko veče sam razgovarala sa Zlatom Maksimović. Lične blokade se ne stvaraju i složile smo se.. lične blokade se ne stavraju samo manjkom nego i viškom. Poklonimo šta imamo viška, šta nam ne treba, ali onako.. od srca.. dajmo da bismo  mogli, sveže, novo živo primiti… delimo, umnožavajmo, rastimo… ništa od kukanja… Treba ponekada odahnuti, priviti se, isplakati ali i ustati pa ići dalje… u bolju,vedriju budućnost. Niko nas ne može pokrenuti, usrećiti ako sami ne napravimo prvi korak.“

I sad konkretno

Snežana planira da organizuje humanitarnu prodaju stvari kojima bi se kupovala hrana za nezbrinute kuce i mace. Ona nas poziva da poklonimo ono što je nama višak, a što bi nekom dobrodošlo. Ne mora to biti samo višak  – ako slikate, tkate, pletete, pravite neke predmete, nakit – donirajte Snežani za prodaju. Imate knjige koje biste poklonili, ploče koje samo skupljaju prašinu, neke ukrasne predmete, staru garderobu? DonirajteSnežani i ona će u humanitarnoj akciji to prodati i nahraniti napuštene životinje.

Grupa JA OVO UMEM DA RADIM – Novi Sad, pomaže i na ovaj način radeći reklamu i obaveštavajući sugrađane o ovoj humanoj akciji. Do sada je svoje slike donirala Zlata Maksimović (slike anđela), Snežanina prijateljica Vesna poklonila je nakit, ja u ovom času poklanjam ovaj tekst, ali mislim da će toga biti još… Pozivam i vas da se priključite – jer kako Snežana kaže i višak stvara blokadu – počnite ovu godinu čisteći sve što vama ne treba. Otvorite svoje energetske kanale za nešto novo. Naravno, ovo svaki put naglašavam kad god se prave humanitarne akcije – NIKADA NE POKLANJAJTE NEŠTO ŠTO VI NE BISTE UZELI – tj. neka to bude očuvano, čitavo, čisto i od neke koristi, ako poklanjate polovno.

Pokažimo da je Novi Sad human grad

Kaže Snežana da se u žaštitarskim krugovima naš grad, Novi Sad, tretira kao grad koji ne brine o svojim uličnim životinjama. Kaže – evo prilike da zajedničkim snagama prikažemo Novi Sad u lepšem svetlu.

Još jednom ću citirati Snežanu: „Niko nas ne može pokrenuti, usrećiti, ako sami ne napravimo prvi korak. Ja moj upravo pravim i pozivam sve istomišljenike. Godinama sam bila u očaju, tužna, ali tome je napokon došao kraj – shvatila sam šta je ljubav – uradi šta možeš, prihvati šta ne možeš uraditi,  i nauči da to dvoje razlikuješ.“

Akcija će se realizovati u centru grada. Planirano je da to bude jedno lepo druženje i razmena energije, a moguće je da će biti i kuca i maca koji će tog dana dobiti nove vlasnike. Oni koji doniraju, pomognu akciju biće reklamirani kao prijatelji Poppylenda.  Tačan datum i vreme odigravanja ove nadasve humane akcije biće na vreme objavljeni. Do tada kontaktirajte Snežanu Zelenika Poppyland (preko njenog profila na FB ili na snezana.zelenika@gmail.com, možete svoje predloge za donaciju ostavljati i u grupi JA OVO UMEM DA RADIM Novi Sad.

 

Ja planiram ove godine da budem sebična, a vi?

Htela sam da vam podelim nekoliko saveta za novu godinu, ali odustajem. Biće boljih i pametnijih prilika za to. U januaru je deljenje saveta i ideja kao bacanje igle u plast sena. Mnogi dobri će proći i mimo vas i mimo mene jer ko će upratiti sve one koji bi baš u ovom času imali nešto da nam, u najboljoj nameri kažu? U jednom trenutku sam shvatila da toliko toga samo isplivava  tipa – jeste li? pokušajte…. da li ste već? te a sam odustala od čitanja. Kad se umore trkači na kratke staze, na scenu će se vratiti oni koji imaju nešto novo da kažu, a dotle, mozak na otavu.

Htela sam da vam kažem nekoliko svojih ličnih odluka. Rešila sam da budem malo više okrenuta sebi – ili da budem sebična. Sagledavši godine iza sebe, shvatam da sam najsrećnija bila kad sam uspevala da ugodim sebi, jer kad sam ja srećna, srećni su u ljudi oko mene – to jest moja sreća kao žabica na vodi širi krug sreće  – na ljude koji su u mojim krugovima. Sećate se, ako ste čitali moje ranije tektove, pisala sam o prvom, drugom, trećem krugu bitnih ljudi.

Budimo iskreni: čitav život radimo stvari više ponukani time da nekog ne razočaramo i da drugi oko nas budu srećni, a manje zarad lične sreće. Više brinemo da nam roditelji, prijatelji, deca, rodbina ne budu nesrećni zbog naših odluka i života nego što brinemo o onome što nas čini ispunjenima.

Znam da nije lako okrenuti list i reći – od danasMALO JA.

Provedemo život čekajući da se neke stvari ili okolnosti promene, da umre tetka u Americi, da deca porastu, da prođe ekonomska kriza, da izađemo iz raznih recesija, da krene uzlaznom linijom. A to se ne dešava. Tetka srećno živi u toj nekoj Americi i sebično misli samo na svoju sreću, nikako da umre ili barem pošalje koferče para, kriza je postala hronična – kao bolest koja je teška ali sa kojom treba živeti, recesija dođe kao šlag na krizu, a linije nam se pretvorile u krugove.

Ako tako posmatram stvari – jednostavno mi nije dobro.

Onda? Ja ih uopšte ne posmatram. Pokušavam da sa životne tacne uzmem najbolji deo kolača. Znam, neko će reći – o, kako je to sebično. No, obrnite stvar – ako ga ne uzmem ja, neko će ga sigurno drugi uzeti. Posmatrajte decu kojoj još uvek nisu usadili osećaj griže savesti – uzeće najveće parče najkremastijeg kolača. Zašto? Jer ih to čini srećnim.

Znate li neku od tetaka iz tih Amerika (Amerika može da bude i tu pored vas 🙂 )? Tetke koje žive u stanu od mnogo kvadrata ali im ne pada na pamet da ga prodaju i kupe recimo garsonjere za sebe i decu? Te tetke (i teče) zaboravljaju da je i njima nekad neko dao, poklonio, kupio… Njihova sreća mnoge oko njih čini nesrećnim – jer kad tvoja sreća ne čini srećnim i tvoju okolinu onda je to samoživost. O tome ne bih. Mnogo je  tetaka i teča koji su jedina sigurna kategorija – oni su stigli do penzije dok se u nju išlo sa malo godina i dosta zdravlja, oni imaju zdravstveno dok god su živi, ne zavise od volje i samovolje poslodavaca, imaju stan… ono što nemaju jeste osećaj za meru. No, o tom po tom.

Kao i mere ekonomske i izlasci iz kriza. Sve je to vrlo samoživo jer od toga niko ne dobije ni sasušene mrvice kolača. Osim poslastičara koji je sve to zamesio. Samoživo.

Tako da su to stvari van mog interesnog polja. Šta ja planiram – planiram da i dalje volim i budem voljena, planiram da prostor u kom živim i radim bude lep i uredan i oku ugodan, planiram da pišem, planiram da putujem, planiram da budem u dobroj ravnoteži duha i tela, planiram da se bavim nekim alternativnim stvarima, planiram da dosta radim i da od toga ostvarim materijalni deo svojih planova a duhovni je podstrek za otvarenje. Planiram da budem sebična – da moja sreća bude pokretač i sreće ljudi koje volim. A kad su oni srećni onda će i oni sa kojima su u kontaktu biti srećni i tako planiram da širim taj sebični krug.

Planiram da budem sa vama na blogu i ove godine… I planiram da sve ovo i ostvarim…

 

 

Mnogo razloga zašto bi trebalo da pročitate „Bezimenu“ i jedan zašto to trenutno ne možete

Pre nekoliko godina sam počela da blogujem. U tom svetu upoznah „virtuelno“ dosta sjajnih blogera. Otkrih isto toliko sjajnih blogova. Otkrih jedan svet u koji uvek mogu da uđem kada mi ovaj „realni“ dosadi ili postane isuviše realan. U tom svetu postoji i blog  http://oblogovan.wordpress.com/. Kad bih sastavljala neku listu 10 najdražih blogova (koji se bave proznim stvaralaštvom) ovaj bi imao visoko mesto na toj listi.

Oblogovani piše nežno, poetično, majstorski ukraja reči i slaže ih u najfiniji poredak ljubavi, topline, čežnje. Njegovi postovi su većinom kratki jer u malo reči uspe da pretoči misli. I onda sasvim slučajno (mada u to davno ne verujem) saznam da je čovek napisao i  knjigu. Poručim – dobijem – pročitam – i danima razmišljam. „Bezimena“ kako se knjiga zove svevremena je priča svakog od nas – priča o prvoj ljubavi i tragu koji ostavlja u svima nama. „Bezimena“ je priča o onima koji nas obeleže jednim slučajnim pogledom za čitav život ili bolje rečeno jedan njihov pogled obeleži naš čitav život.

Čitanje ove knjige bilo je zanimljivo iskustvo –  kad nekog upoznate u fantastičnoj kratkoj formi – pitate se kako će to izgledati na skoro  200 strana?

Tema je koliko svevremena – toliko i opasna jer o ljubavi, bolu, razočaranju pišu svi ili barem pokušavaju da pišu. Moram priznati imala sam malu tremu – ali već prve stranice su me uvukle u priču iz koje prosto nisam želela da izađem. Kratke forme kao da su bile vežbaonica za roman – u njemu nazirete tragove bloga, na trenutke biste tačno mogli određeni deo da izvučete i od njega napravite post, ali oko svega toga autor majstorski plete priču. Nema praznog mesta, nema praznog hoda – autor ima istančani smisao da vodi priču bez  bez suvišnih detalja. S druge strane, snažna imaginacija i poznavanje ljudskih naravi omogućilo mu je da svoje likove gradi vrlo plastično i realistično. Autor i ja smo (kako shvatih čitajući) genaracija i valjda je i ta činjenica doprinosila da na trenutke jednostavno utonem u roman kao u neku svoju priču.

Kako da vam dočaram „Bezimenu“ a da vam ne prepričavam knjigu? Da probam ovako:

Po načinu „crtanja“ likova, karaktera i scena po meni je blizak stilu Đorđa Balaševića – jer i ovde sam mogla da zatvorim oči i vidim šta je pisac hteo da kaže.

Po toplini koju nosi na tren me je asocirao na „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, Marije Jovanović.

Po čudnim i životno zapetljanim situacijama zamirisao mi je na Ivanu Kuzmanović.

Sve to su moje asocijacije, ali Oblogovani je opet samo svoj. U slojevima iščitavate autora širokog obrazovanja, čoveka koji ima sjajan muzički ukus, koji ima specifičan pogled na svet – filigranski osećaj za detalje (minijaturizam usavršen na blogu), muškarca koji se ne stidi svojih osećanja i nema problem da ih pretoči u reči i ponudi svetu.

Sve u svemu – „Bezimena“ je roman koji bih rado poklanjala svim svojim prijateljima da se sete kakvi smo bili na početku puta i da razmisle dokle smo stigli, da se sete svojih prvih, pravih ljubavi, da zaspletkare, makar i tajno, sa svojom dušom – jer ovo su dobre godine za sabirenje, oduzimanje i podnošenje poluživotnog računa. Sjajno štivo da uporedimo šta smo mogli a nismo ili jesmo, kakve smo stavove izgradili i koje smo vrednosti u sebi odnegovali. Svima bih poklonila po jedan primerak.

Ali, tu je kvaka 22. Knjigu ne možete kupiti. Nema je u knjižarama, nema je u bibliotekama u vašem gradu (možda je u autorovom ima, i to bi bilo divno), nema je na sajmovima knjiga. Tužno je što neko ko bi mogao da napravi marketinšku priču i time pomogne štampanje knjige za šire mase  nije prepoznao vrednost „Bezimene“. Postoje za sada dva načina da do knjige dođete:

1. da poznajete nekog ko je uspeo da je nabavi od autora pa da vam je on pozajmi

2. da kontaktirate autora…

I za kraj ostaje mi da kažem da autor „Bezimene“ nije bez imena – zove se Dejan Zlatić, živi u gradu koji ima veze sa zlatom…

 

Napomena:

– Knjigu ne preporučujem da čitate u javnosti – jer rizikujete da se rasplačete u trenutku kada to najmanje očekujete. U svim ostalim situacijama – „Bezimena“ Dejana Zlatića moja je topla preporuka – a put do svoje „Bezimene“ morate pronaći sami. A za početak počnite da čitate Oblogovan blog – možda je to baš taj put…

Kako razumeti i protumačiti snove

 

Na kraljevskom putu u nesvesno

O snovima je mnogo toga rečeno i mnogo napisano, čak i u blogosvetu, tako da ovo neće biti još jedan post posvećen teoriji i istorijatu snova i njihovog tumačenja. Povod da napišem ovaj tekst jeste dvodnevni seminar – radionica  https://www.facebook.com/tumacenjesnova.jungovomanalizom održan 23-24. novembra u Novom Sadu u Ultra-well– u. Nas 8 i doktorka Mirjana Đurđević intenzitvno smo se družile dva dana, učile, utvrđivale već znano i praktično radile na analizi snova – tj. naš vodič kroz snova je održala pored predavanja i praktičnu radionicu koja je bila neizmerzno korisna.

Svi smo mi o snovima već nešto od ranije znali. Neki su po profesiji psiholozi, neki lekari, neki od nas su završili kurs Osnove Frojdove psihoanalize, u trajanju od tri meseca, upoznali se sa osnovama Frojdove psihoanalize, tumačenja snova i njihovog značaja, neki su se snovima bavili izučavajući neke od tradicionalnih pristupa medicini. I naravno, sve smo čitale mnogo o ovoj temi, i pomalo je praktikovale svako u svom domenu. I, upravo ovaj seminar me je naveo na razmišljanje  – kako se takve dragocenosti, koje nam snovi nude, koriste  na našim prostorima?

Snovi u svakodnevnoj praksi

Čovek, manje više pola svog života provede spavajući. Zvanična medicina, psihijatrija, čak i tradicionalna psihoanaliza i psihoterapija vrlo malo značaja pridaju spavanju. Kao da taj deo čovekovog života ne postoji i nema nikakvu svrhu niti važnost. Da li vas je ikada lekar opšte prakse pitao kako spavate, da li sanjate, i šta sanjate? Jeste li nekad bili kod psihijatra? Da li vam je tu postavljeno pitanje u vezi sa sadržajem vaših snova? Da li je vaš teraeut posvetio vreme proučavanju i tumačenju vaših snova? Imam utisak da će odgovor na sva tri pitanja biti NE. Ne – zato što se kod nas snovi ne tretiraju ozbiljno, ne proučavaju se na fakultetima (ni na medicini, ni psihologiji, niti barem na obaveznim seminarima koji nam se stalno nameću kao deo obaveznog usavršavanja). Snovi se stavljaju pod tepih, oni nisu bitni, oni su deo priča uz kaficu, večernja zabava uz razne vidovite i tarote… Kao da se neko boji snova.

 

Strah od onoga što snovi poručuju

Snovi će reći sve ono što čovek u budnom stanju ne sme, neće da kaže  ili čega se ne seća. Snovi su onaj deo nas koji je duboko potisnut, koji u budnom stanju svest kontroliše i većinom uspeva da sakrije od drugih, ali što je važnije od nas samih. Ali, noću, kad popuste kočnice, tada su oni naš kraljevski put u nesvesno.   Oni su ti koji nam pomažu da:

– spoznamo i prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo

– pripreme nas za važne životne događaje i promene (bili oni negativni ili pozitivni)

– pruže podršku u teškim i kriznim situacijama

– ukažu na fizičke bolesti mnogo pre nego što čovek oboli

– podsete na nešto što smo potisnuli

– daju odgovor na nešto što nam u budnom stanju nije dovoljno jasno

– predvide neki događaj

– inspirišu za stvaranje umetničkih dela.

Da li ih se onda treba plašiti? Ne, naprotiv. Trebalo bi im posvetiti dužnu pažnju, izučavati ih na relevantim mestima i tumačiti ih kao što tumačimo simptome bolesti, ili kao što tumačimo književno delo, tražeći i otkrivajući sve slojeve utkane u njega. No, tumačeći ih, nikada ne znamo kuda ćemo stići. Možda zato neki smatraju da su snovi opasni jer nad njima nemamo kontrolu niti cenzuru.

 

Kako nam snovi mogu pomoći 

Tumačenje snova, ozbiljno, nije samo objašnjavanje onoga što je čovek usnio. Tumač snova je u neku ruku i terapeut jer rastumačivši značenje snevanog on čoveku razjašnjava i poruke koje san nosi, savetuje ga, ukoliko postoje indicije da je u pitanju fizička bolest koja je nesvesno potisnuta, razrešava dileme u vezi sa određenim problemima koje osoba ima u budnom stanju, upućuje ga na dodatne vidove terapije (psihoterapiju, homeopatiju, floriterapiju, hipnoterapiju, su đok, akupunturu…) i na taj način pomaže osobi da brže i kvalitetnije razreši neke svoje dileme, isceli duh i telo, ili poboljša kvalitet svog sveukupnog života.

 

Ko vam u tome može pomoći

Savremena medicina, barem kod nas, neće vam biti od velike pomoći. Eventulano će vas pitati da li sanjate i kakav vam je kvalitet sna. Nisu lekari krivi, jednostvavno nisu obučeni, neke iskreno ni ne interesuje ova tematika, ali ono što je najveći problem – ozbiljno tumačenje i razumevanje snova zahteva vreme – a lekar za svakog pacijenta ima sve ukupno 10 minuta.

Zato rešenje poruka zapisanih u snovima treba da potražite prvenstveno kod ljudi koji se profesionalno time bave (a kojih je kod nas vrlo malo). Takođe možete tražiti i od praktičara u oblasti homeopatije, floriterapije, hipnoterapije, astrologa… a koji u postavljanju dijagnoze i propisivanju odgovarajuće terapije koriste i sadržaje koje nam san šalje – naravno, ako u svom radu koriste ovaj pristup.

Ovaj tekst je samo prvi u nizu posvećenih snovima, i uvidima koje lično dobijam. Snovi su za mene i put ka stvaranju i pisanju – te vas uskoro na drugom blogu čeka i jedna priča potaknuta ovim, ali i put ka boljem razumevanju same sebe, svoje okoline, poruka koje mi psiha i telo šalju, kao i jedna od metoda koju bih da koristim u floriterapiji (vrlo skoro).

 

Zahvaljujem dr Mirjani Đurđević na fotografijama