Da li je tango najtužniji u Parizu?

Marlon Brando i Marija Šnajder. On na izdisaju svoje lepote, ona graciozna, lepa i bezobrazno mlada. Slučajan susret u Parizu. Igra počinje. On se bori sa svojim demonima – neko mu je ubio ženu, neko im je ubio ljubav mnogo pre nego što je ona fizički ubijena. Ostaje mu u amanet hotel u kome su i njih dvoje živeli, prepun izgubljenih duša, večitih samaca u gradu ljubavi. Ona – još uvek larva koja za nekoliko dana treba da se pretvori u leptira. Iz razigrane devojke u udatu mladu ženu.

Oboje od sebe beže u jedan prljavi stan u srcu Pariza, vodeći ljubav bez mnogo priče, bez imena, bez ljubavi. Može li se to onda nazvati vođenjem iste? Ili bi ovde bilo prikladnije upotrebiti sve moguće sinonime koji asociraju na čisto animalni deo tog čina? Da, verovatno bi bilo prikladnije, ali ostavljam mašti da dovrši. Ja bih se ovde osvrnula na manje poznate detalje legendarne scene sa margarinom – zbog koje većina i krene da gleda ovaj film.

Brando i Šnajderova. Na podu. On je iza nje. U njegovoj ruci je komadić margarina (valjda zbog ovoga ona reklama koja govori o tome da … mi se u sve meša… nikada neće imati čisto kulinarsku konotaciju – a verujem da je marketinški tim upravo na tu kartu i igrao).

Ova scena je, prema njenom iskazu, zauvek uništila njen život. I sam Bertoluči je kasnije priznao sa je bila premlada za sve to, i da jednostavno nije mogla da shvati o čemu se rad i šta je trebalo da dočara gledaocima. Za Marlona je to bio, kako je on pokušavao da joj to objasni, samo film, ali se Marija nakon te scene osećala silovanom i njene suze u filmu bile su prave, istinske suze poniženja i bola. Za mene lično jedna od najtužnijih filmskih scena, kada se gleda u kontekstu čitavog filma. Njegov pokušaj da vidi do kojih granica će ga ona trpeti, koji je to trenutak posle kog se neće pokupiti i otići smatrajući ga perverznim i bestijalnim. I potajna nada da će ostati bez obzira na sve, na sav teret koji on sa sobom nosi.

Za nju to je bila tačka prekida. Možda nikada tako eksplicitna i tako snažna, jer možda nikada više niko nije skupio dovoljno smelosti da prekorači sve granice, da umetnički razbija tabue, da krši pravila i da, nenamerno uništi život jednoj mladoj glumici. Nakon ovoga, sam Bertoluči se zarekao da takve filmove više neće snimati. I tada je, verovatno tako i mislio.

Sa 27 godina mislila sam da je ovo najtužniji deo i sve ostalo je nekako palo u zapećak. I, onda nekih 15 godina kasnije, reših da bih mogla još jednom da ga pogledam. I, prođe taj deo, i osta u senci onoga što sledi. Uvoda u poslednji tango. Oni odlaze u  plesnu dvoranu u kojoj se održava finale u amaterskom igranju tanga. Voditeljka najavljuje poslednji krug – poslednji tango. Njih dvoje upadaju na podijum među takmičare. U početku sve i dalje liči na igru, ali devojčici igračka postaje dosadna. Taj ocvali, muškarac, ogoljen do srži postaje otužni pajac, neko od koga želi da pobegne. On, nažalost, tada otkriva da je bezmerno voli, do one granice da joj priznaje i najbizarnije detalje svog života. Suviše mnogo za nekog u ranim dvadesetim. Sasvim dovoljno za nekog u njegovim godinama. On želi da provede život sa njom, ona samo želi da pobegne.

I počinje trka kroz Pariz. Ona ga moli, preklinje, preti. On u svemu vidi igru, izazov – matori lav u poslednjoj trci, hipnotisan mladim plenom. Ona utrčava u svoju zgradu. On ulazi za njom. Ona misli da se dokopala sigurnosti doma, ali on uspeva da uđe i u stan za njom. I počinje da joj priča o budućnosti. Ona vadi očev pištolj i puca u njega. On je pita kako se zove. Ona mu odgovara.  On tetura do terase, pada zgrčen… poslednji pad Parizu. Rano jutro. Sunce.

Ona okreće brojčanik na telefonu. Čeka policiju. Smišlja dobru laž. Da spere svaki trag njegov sa sebe. Odrastanje. I tu je kraj.

I wanna know your name.

Jeanne.

Our children.

Our children.

Our children...

will remember.

I don't know who he is.

He followed me in the street.

He tried to rape me. He's a lunatic.

I don't know what he's called.

I don't know his name.

I don't know who he is.

He tried to rape me.

I don't know.

I don't know him.

I don't know who he is.

He's a lunatic.

I don't know his name.

Objavljeno na http://www.lajk.ba/da-li-je-tango-najtuzniji-u-parizu/6a00e54f9153e088330147e24b2607970b-800wi

Emotivna prevara – ili šta treći traži u toj priči?

slikaMimimica Prevara iz drugog ugla

Još jedna tema o kojoj mama nije ništa rekla.

Dobro, u mamino vreme bilo je drugačije. U to vreme mnogo što šta je bilo drugačije. Kako kaže meni najdraža osoba na svetu 🙂 nekada je  i piletina je imala ukus piletine, pa su i odnosi među ljudima bili nekako, za moj ukus, uređeniji i zdraviji.

Sveta tajna braka

Brak je bio svetinja. Ne kažem da danas to nije, ali kada se pogleda statistika o broju razvoda na godišnjem nivou dolazimo do poražavajućih rezultata. Šta je tome razlog,  ja baš nisam sigurna, ali često mislim da ljudi ulaze u brak nesvesni toga šta zajednica podrazumeva, nespremni da se suoče kako sa dobrim tako i sa lošim stranama života udvoje, nespremni da se podrže. Usput, nekada je bilo sramota razvoditi se, a danas se, mislim, ljudi čak lakše odluče za razvod nego za brak. Razumem da je bolje dobar razvod nego loša zajednica. Razumem jer čak i kad smo bili deca nismo ostajali u vezama sa momcima (ili devojkama, kako ko) ako nam nisu odgovarali. Ali, nekada je razlaz značio razlaz. Nismo više izlazili s bivšima, čuli se telefonom, družili se, jer Bože moj, ostali smo dobri prijatelji. Ne. Kraj je značio kraj.

Da li muškarci varaju drugačije?

Ovaj malo duži uvod – uvodi me u još jedan. Tada, kad se govorilo o prevari, mislilo se na fizičku prevaru. Muž ima švalerku, ona nekog švalera, viđaju se povremeno seksa radi, pa svako svojoj kući. Učile su nas mame da je prevara ružna stvar. Jesu. Okolo-naokolo saznali smo da muškarac ženi prevaru nikako ne prašta, a da bi žena trebalo da razmisli gde je ona pogrešila kad je muž rešio da je prevari. Šta to u braku nije štimalo kad je on rešio da potraži utehu kod druge.

Još jednu tezu nam proturaju, ne samo mame, već, verujem i neko udruženje muških švalera 🙂 da muškarac ne mora da bude zaljubljen da bi se dohvatio sa drugom, a da žena kad vara to radi jer se zaljubila, da ona ne može da legne sa drugim ako u svemu nema emocija i tome slično. Cvrc, Milojka, ne bih se ja baš složila sa ovim. Šta ćemo sa seksom za jednu noć? Dvoje se slučajno ugledaju, nešto ih privuče – muškarac pomisli – hm… mogao bih da je odvučem u krevet… a žena se, je li  odmah zaljubi – pa pomisli – oh, da provedem barem jednu noć sa njim. Ne pije vodu. Hoću da kažem, nema tu generalizacije. Motivi su različiti, ali o tom po tom, neki drugi put.

A sad malo o suštini

Ono o čemu sa mamom nikad nismo pričale, a verujem da one o tome nikad nisu ni razmišljale jeste – emotivna prevara ili  saznanje da vaš muž, momak, partner ima nekog za koga vi ne znate i kome priča delove svog života koje bi trebalo da deli sa vama. Kad vaše privatan život nije samo vaš, kad ono što bi trebalo da se deli sa vama znaju i neke druge žene (ili muškarci, zavisno ko vrši emotivnu prevaru), kad se svetost zajednice, braka, naruši uvođenjem te neke treće osobe.

Zašto nam mame o ovome nisu pričale? Zato što naši očevi nisu imali najbolje drugarice, niti mame najbolje drugare, bivše supružnike i supruge u svom krugu prijatelja. Drugo, zato što u to vreme nije bilo toliko razvoda. Nekada su se ljudi razvodili zato što stvarno više nisu mogli zajedno. Sve su pokušali, obrtali, okretali, ali ono što su imali kad su zajedno bilo je toliko nesnosno i nemoguće da su presavijali tabak i razdvajali se. Onog trenutka kad  bi se se razveli, svako je  kretao na svoju stranu. Sretali bi se, eventualno zbog dece, na sahranama ljudi koji su im nekada bili prijatelji ili slučajno, u prolazu. Razvod je kao i raskid veza. Ne volimo se, ne možemo više zajedno, ali ne možemo ni biti prijatelji, jer posle ljubavi… što bi rekao Kapor:

Posle ljubavi – Momo Kapor

 

To je sve što ostaje posle ljubavi. Neko će reći da sam konzervativna. Možda jesam. Možda ne mogu da razumem kako možeš ostati prijatelj sa nekim sa kim si do juče delio postelju, sto, kupatilo, sa kim si se smejao, tugovao, sa kim si ljubovao. Kad prestane ljubav – treba seći. Nema više zajedničkih tajni, zajedničkih druženja, razgovora, dogovora, poveravanja, traženja ramena za utehu. Sve je to prošlost. I treba staviti tačku. U redu, ako su tu deca. Briga o odrastanju, školovanju, društvu – to može da veže bivše partnere. Sve ostalo o klin. Deluje banalno – ne radim ništa loše, vezuje nas toliko stvari… Što niste ostali zajedno, ako i danas imate o čemu prisno da pričate, da pijete kafu, da pričate priče koje više ne pripadaju zajedničkom krugu.

Postoji sad jedan drugi vid druženja bivših – a to je druženje vas i vašeg partnera sa bivšim ili bivšom koji su u novoj vezi – nazovimo to porodično druženje.  U redu. To je javno, tu su svi uključeni u komunikaciju, oba bivša partnera imaju nove veze ili brakove, što dokazuje da su oboje preboleli ono što su nekad imali i sada iz nekih razloga nastavljaju ta takozvana porodična druženja. Ali tada su priče javne, i kafe javne, i nema pozadinskih radnji i sentimentalnih prisećanja.

Tako da, mama o ovome nije mogla da nam priča jer se u njihovo vreme znalo da je kraj kraj. Kad bi dvoje bivših počelo da se nanovo viđa, to je samo vodilo obnavljanju ljubavi.

Posle ljubavi treba zatvoriti jedna vrata da bi nova ljubav rasla bez senke. Partneri treba da grade svoje odvojene živote na zdravim osnovama, sa novim ljudima, u novim vezama.

Ako bih generalizovala priču – najbolje je ako oba parntera u približno isto vreme uđu u nove veze. Ako su oboje dugo sami, rizikuju da iz pogrešnih razloga pokušaju da obnove vezu, ali to u 99% slučajeva dovede do još goreg razlaza i neko bude ozbiljno povređen. Ako jedan parnter uđe u vezu, a drugi ostane sam, tu nastaje problem.

Parnter samac – često nije raščistio svoj odnos sa bivšim (ili bivšom) i stalnim održavanjem kontakta pokušava da dokaže i sebi i drugima da još uvek ima neku ulogu u životu onog drugog. Sitnim uslugama, ponekom suzom, podsećanjem na prošle dane, slučajnim izlascima baš na ista mesta, drže u svojoj blizini onog drugog. Pojavom interneta, mobilnih telefona, raznih društvenih mreža mogućnost prisustva u tuđem životu se drastično povećava. Komentari, porukice, svakodnevno virkanje u dešavanja bivšeg (bivše), samo produžavaju agoniju.

Emotivna prevara. Nepresečeno klupko, neprekinute veze. Znam, treba biti jak pa završiti priču. Znam, nije uvek lako objasniti onoj drugoj strani da je među vama sve gotovo i da osim ako nema dece nema više o čemu da se priča. Znam da nije lako izbrisati neke godine koje su za vama, ali da je funkcionisalo ne biste se razilazili. Da je bilo dobro ne bi te godine koje su za vama svesno odbacili na sudu, ili ako nema papira pakovanjem kofera i seljenjem u neke druge stanove, gradove… Da je bilo dobro još bi trajalo.

Emotivna prevara. Možda niste svesni, ali povređujete svog novog parntera. Veza nije samo fizički vezanost, veza je prvenstveno emotivna veza i poverenje. Razmislite – ako vezu sa bivšim (ili bivšom) održavate zato što sa sadašnjim partnerom ne možete sve da podelite, ako imate osećaj da vas ne razume, ne podržava, onda bi trebalo da od te veze i odustanete dok je još vreme.

Ali, ako vam nova osoba u vašem životu daje upravo ono što u prošloj vezi niste imali, ako među vama vlada sklad, poverenje, podržavanje, ako se dobro razumete, možete jedno drugom sve da kažete, imate dobar seksualni život, tada razmislite – da li je u redu negde u zapećku, potajno održavati vezu sa osobom iz svoje prošlosti.

Naučite da je kraj kraj.  Ili kako kaže pesma – jednom davno smo imali nas…

A, sada, tek te se samo retko setim… jer život ide dalje, s novim ljudima i novim pričama. Ispočetka. Posle ljubavi.

Sad te se samo rijetko sjetim

 

Uvijek tako pocinje, polja cvatu
cuvaj tamne bisere na svom vratu
prva si rekla ti „s tobom cu stajati“
i kada bogovi dignu glas
prva si rekla ti „to mora trajati“
jednom davno smo imali nas

Ref.
Sad te se samo rijetko sjetim
prolaze dani, vrijeme leti
kako se poruse sni
a isto smo sanjali

Sad te se samo rijetko sjetim
gdje li si zimi, gdje si ljeti
vec je hladno, ruke mi zgrij

Uvijek sve zavrsava blize bolu
mrvice od ljubavi na tvom stolu
jednom si rekla ti „zbogom, oprosti mi“
i sve je nestalo ko za cas
jednom si rekla ti „ne znam se kajati“
jednom davno smo imali nas

Vec je hladno, moje slabe ruke zgrij

Vec je hladno ruke mi zgrij
uvijek sve zavrsava
blize bolu

blize bolu

 

 

Hraniteljstvo ili starateljstvo pitanje je sad

yellow-people-u83_smallPročitah jutros apel da se jedna devojčica vrati svojim hraniteljima i da im se omogući usvajanje. Bila sam u dilemi potpisati ili ne? Neko će reći da sam bezosećajna kad tako razmišljam, ali sticajem okolnosti birokratsku priču znam i sa druge strane.

Kao i većina žena planirala sam da jednog dana imam svoje dete. Godine su prolazile i to se nije dešavalo, pa smo suprug i ja rešili prvo da usvojimo dete – ako nam je pođe za rukom da u nekom roku dobijemo svoje. Onda  je on u jednom razgovoru rekao da ne želi da se upuštamo u igru usvajanja i birokratiju i rekao da bi želeo da budemo hranitelji. Usrećićemo više dece, i nećemo juriti, kako je on govorio po selima, tražeći devojke koje bi da se odreknu dece… Tako je on to video. I ja sam se složila sa njim.

No, sve što smo planirali, jednog jutra je zavejao sneg – ostala sam sama – udovica bez dece. Nije mi cilj da izazivam ničije sažaljenje, samo hoću da vam dam pravu sliku stvari.  Posle nekog vremena, kad sam se skrpila i sastavila i kad sam bila spremna da nastavim život dalje, otpoče u Srbiji kampanja za hraniteljstvo. Svuda su bili plakati, pozivi, objašnjenja šta je to. I ja reših, zbog sebe, zbog nekih naših zajedničkih planova da postanem hranitelj.

Procedura je prilično jednostavna – prijavite se, sakupite papire o nekažnjavanju, imovini, da ste zaposleni, papire sa sistematskog da ste zdravi, napišete motivaciono pismo i posle relativno kratkog vremena pozovu vas prvo na razgovor u Centar za socijalni rad. Mene je dočekala divna gospođa Vesna koja je sve vreme bila moj, nazovimo to tako,  supervizor. U startu mi je rečeno šta je hraniteljstvo – da to nije usvajanje, da hranitelji jesu oni koji dobijaju dete da brinu o njemu, čuvaju njegov identitet, i budu svakog trenutka spremni da se dete vrati roditeljima, srodnicima ili da ode na trajno usvajanje. Surovo zvuči, znam, ali vam to u Centru kažu. Svrha hraniteljstva jeste da:

– decu koja su ugrožena na bilo koji način izdvoji iz primarne porodice (roditelji alkoholičari, narkomani, maloletnici…)

– decu čiji su roditelji ostali bez sredstava za život jednu vreme čuvaju i hrane, a kad se steknu uslovi vrate roditeljima

– decu koja su ostavljena od strane roditelja a koji se nisu odrekli prava na roditeljstvo čuvaju dok se ne reši pravni status

– bebe koje su ostavljene u porodilištu prihvate i čuvaju do usvajanja

– deci sa posebnim potrebama  pruže toplinu doma i time ublaže ili čak pomognu da prevaziđu tegobe…

– u porodicama u kojima su roditelji umrli omogući starijoj punoletnoj deci ili srodnicima koji to žele da ih prihvate i brinu o njima.

Od prvog dana sam znala da hraniteljstvo nije usvajanje. 

Znala sam da je moja dužnost da čuvam identitet deteta: ime, prezime, nacionalnost, osobenosti, da pričam o roditeljima, da omogućavam srodnicima ili roditeljima ukoliko su živi da budu u kontaktu.

Znala sam da teorijski mogu da podnesem zahtev za usvajanje deteta koje dobijem na hraniteljstvo, ali da praktično neću dobiti – jer sam sama. Znam, neko će reći da je bolje i jedan roditelj nego ni jedan. Slažem se. Ali zahtev za usvajanje podnelo je toliko bračnih parova bez dece, koji prolaze silne, mnogo ozbiljnije provere od nas hranitelja, i, iskreno, sa ovim iskustvom, ako je moguće dete bih uvek pre dala funkcionalnoj porodici u kojoj postoje oba roditelja nego samcu. Zvuči bolno, ali govorim kao neko ko je bio u toj situaciji.

Socijalna služba od samog početka saopšti sve šta možete kao hranitelj očekivati. Neke neočekivane stvari vam kasnije namesti život, ali o tom u drugoj priči. Želim da napomenem da oni vrlo jasno razgraniče HRANITELJSTVO od USVAJANJA. Vaša je procena za šta ćete se odlučiti.

Kad postanete hranitelj, morate biti dovoljno jaki i imati dovoljno ljubavi da ne razmišljate svaki dan da li će jednog jutra neko zakucati i reći vam da su našli divne usvojioce i da vi čekate sledeće dete na hraniteljstvo. Jer, da – hraniteljstvo je humano, ali je u neku ruku to je i posao – plaćeni ste (ne mnogo, čak možda i ne dovoljno, ali primate novac za čuvanje i brigu o detetu).

Kad usvojite država vam ne plaća. Niste dužni da čuvate identitet deteta, možete mu dati svoje prezime i vi ste trajno, kao da ste ga rodili sada njegovi i ono je vaše – mislim na dete.

U hraniteljstvu možete da se predomislite, može dete da se predomisli i iskaže želju da ode od vas i o svemu tome se stara Centar za socijalni rad.  Ja bih, ovde, ako iko od njih pročita ovu priču, želela da se zahvalim novosadskom Centru i da pohvalim sve te divne ljude koji vrlo požrvovano rade u interesu dece i hranitelja i usvojitelja.

Sad dolazimo do ključnih stvari:

– prvo, treba zaposliti mnogo više ljudi u Centru za socijalni rad jer nekoliko ljudi ne može da nosi toliki teret na svojim plećima.

– drugo treba promeniti zakon o usvajanju, skratiti proceduru, uslove usvajanja, uneti, ako treba stavku o pravu prvenstva na usvajanje od strane hranitelja… recimo…

Ovde ne bih o još jednoj, po meni najbitnijoj stvari, za to mi treba čitav jedan novi tekst. Ali bih iznela jedno svoje zapažanje ili dilemu – zašto je zakon tako uređen da kad roditelj ostane bez posla i sredstava za izdržavanje dece njemu oduzmu decu i daju ih u hraniteljske porodice ili u domove, tim ljudima plate staranje o detetu, umesto da kao privremenu pomoć taj novac daju svakog meseca roditelju? Jer, tako roditelj ostane bez dece, a hranitelj dobije dobije novac kojim brine o tuđoj deci. Možda je ovde motiv da roditelje nateraju da traže i nađu posao? Možda bi se to moglo rešiti tako što bi roditelj primao tu pomoć određeni broj meseci (do 6 recimo, a ako ni tada ne nađe posao, ukida mu se pomoć i deca idu na hraniteljstvo). Ne znam. To je stvar za neke ozbiljnije ljude, ministarstva, državu…

Šta sam ja ovim tekstom u stvari želela?

Želela sam da vam objasnim razliku između STARANJA I HRANITELJSTVA. Da vam objasnim da je to tako zakon regulisao i da tu sama socijalna služba nema mnogo mogućnosti za manevar – kad dođe vreme usvajanja tada dete ide odgovarajućem usvojitelju (naravno, može to biti i hranitelj, ako ispunjava sve kriterijume).

I, da, sve ovo vam na samom početku, pre obuke, pre podnošenja papira saopšte socijalni radnici kojima ste dodeljeni – objasne vam čitavu proceduru i pitaju vas da li ste spremni i dovoljno jaki da kad dete dovedete u dobro stanje i  pustite da ode – nazad svojim biološkim roditeljima ili na usvajanje, a da vi vrlo brzo dobijete novo dete na hraniteljstvo. Sve je u tom segmentu jasno i čisto.

Toliko u ovom delu priče. Nastavak sledi…

stockvault-kid-sketch115184

Čemu nas je mama ipak naučila

stockvault-brightness116234

Kad sam pokrenula rubriku – mama mi nije rekla to – nisam mislila ni na jednu mamu konkretno. Više mi se nametnula misao o kolektivnoj majci sa ovih podneblja, koja iz najbolje namere i onako kako najbolje ume uči svoju ćerku kako da se dobro uda i da dobro prođe u životu. Tako je nju učila njena majka, a ovu pre toga njena. O raskoraku između učenja i naučenog ipak sledeći put. Danas bih želela da vam kažem nekoliko reči o svojoj majci koja nas je pustila u život s rečenicom: BIĆE KAKO BITI MORA.

Mamino detinjstvo i mladost nisu bili laki i lagodni.  Živeli su u malom stanu na Limanu, radio je samo moj deda, hranio troje dece, dok se moja baka brinula da sve bude pod kontrolom u kući. I, ma koliko bilo teško, i ma koliko ponekad nedostajalo i novca i hleba ipak nikada im  nije nedostajalo ljubavi i strpljenja. Strpljivo je baka mamu učila da sve u životu  bude onako kako bude, i da drugačije ne može, i tu mudrost joj je dala u amanet da njome  vaspitava svoju decu, a da, ako bog možda da, i mi jednom nekog tome naučimo.

Kad god je bilo teško, kad god smo od nje očekivale neko magično rešenje – dobijale smo ovu magičnu rečenicu – BIĆE KAKO BITI MORA. Mnogo godina kasnije, otkrivajući  psihoterapiju, čitajući literaturu iz sličnih oblasti  često sam nailazila na istu rečenicu. Nikad mamu nisam pitala šta ona pod tim podrazumeva, misleći valjda da je to samo jedna od onih opštih rečenica za utehu.

No, kad danas malo bolje razmislim – svi ti mudri doktori, psiholozi, analitičari, filozofi jednom bejahu deca. I imali su majke. I njima su one govorile istu stvar. Oni su kasnije od toga napravili nauku, a majke su ostale kod kuće da se ponose svojom decom i da gledaju kako se sve dešava baš onako kako biti mora.

 

Šta je nama mama govorila a mi nismo u mele da razumemo tada? 

Pokušavala je da nam objasni da ne vredi da se  sekiramo oko nekih stvari, da ne vredi da lupamo glavu šta će biti sutra i kakve će posledice izazvati današnji postupak – jer sve će to biti sutra. A sutra je budućnost na koju mi nemamo baš nikakav uticaj. Možemo samo u trenutku da uradimo određenu stvar. I tako redom. U sledećem trenutku sledeću stvar… I to je sve što možemo – a BIĆE KAKO BITI MORA. Ovako ili onako.

Mama su nas učila da hodamo. Korak po korak. Nije nas terala da trčimo pre nego što smo stali na svoje noge.

Učila  nas  je da gučemo, da izgovaramo prva slova, pa slogove – nije živela u iluziji da ćemo jedno jutro posle gu-gu naizust izgovoriti „Gorski vijenac“.

Znala je da i najveća putovanja počinju prvim korakom. Znala je da sve ima svoj red. Radila je najbolje što je umela u datom trenutku – znajući da će jednog dana BITI KAKO BITI MORA.

Žao mi je što kao tinejdžer, kad me je mučilo mnogo toga, nisam shvatala ovu misao. Verovatno bih lakše prošla kroz mnoge situacije i lakše odrasla. No, srećom, mama je postojana u svojoj mudrosti. Danas unapred znam kako će se većina naših ozbiljnih razgovora završiti i kako od nje neću dobiti utehu, niti lažno obećanje da će sve biti u redu. Ne, ona će na kraju svake priče reći samo da će BITI KAKO BITI MORA i ja sam joj neizmerno zahvalna. Jer, kad bi mi rekla nešto drugo, posle svega, uplašila bih se… jer moja mama zna da ne vredi trošiti vreme na strah od mogućih događaja i mogućih posledica jer na kraju uvek BUDE KAKO BITI MORA.

Hvala mami što nas je naučila to…