Kako naša dela utiču na krajnji ishod ili mala paraterapija

Idemo dalje.

Ima jedna od onih životno dokazanih izreka – čovek planira a Bog se smeje. Vratiću se nekoliko koraka unazad. Na jednom predavanju profesor Jerotić objasni kako nas Bog vidi. I to njegovo objašnjenje se negde poklopi sa onim kako ja zamišljam Boga. Sveprisutnog posmatrača, koji zna sve naše priče od postanka do nestanka  i pomaže nam da se sačuvamo na putu između te dve krajnosti. Ako uspemo razumno da se vladamo da tom putu bićemo sačuvani. E, sad kako se to on smeje našim planovima… to mi baš i nisu mnogo objašnjavali, ali biće da, pošto on već unapred zna ishod, ukoliko su naši planovi u nesaglasju sa zapisanim, jedino što mu ostaje jeste da se nasmeje jer… planirao ne planirao isto mu dođe.

Dugačak uvod da bih objasnila da sam pre nekoliko godina prestala da planiram na duge staze. Nekada sam živela za planove – imala čitav jedan savršen život u budućem vremenu, ali mi ovo sadašnje baš nešto nije išlo,  jer ako bih pomislila – mogla bih to i to… sprečilo bi me ono buduće – nemoj sada da ideš, trošiš… ostavi za sutra, imaćeš duplo više, bićeš duplo duže tamo negde. Divota. Pomalo dosadan sled, ali uvek sam mogla da se uhvatim za neku uzbudljivu budućnost. Sutra, za mesec, sledeće godine. I, verujem da se dragi Bog sjajno zabavljao slušajući moja naklapanja. Toliko se smejao da se u jednom trenutku zagrcnuo od istog. Nešto se desilo i planovi su nestali kao sapunica. Paaaaah….

Bila sam tužna. I bilo mi je jako teško. I trebalo mi je mnogo vremena da shvatim i razumem, ali od onda više ne živim u rokovniku. Živim danas, i moji planovi su vrlo svedeni. Znam nekoliko koraka unapred, ali dovoljno sam fleksibilna da me poneko skretanje ne uzdrma mnogo. Od ljudi ne očekujem ništa. I sve što dobijem od njih onda postaje čista premija. Očekujem od porodice, od prijatelja, od partnera određene stvari koje su u granici razuma, ali ni od njih ne tražim stvari koje bi bile samo ispunjenje nekog mog ličnog zadovoljstva. Očekujem poštovanje. Razumevanje. Podršku. Nekako mi se podrazumeva da me oni i vole, tj. da je zbir mojih vrlina dovoljno velik da potre mane pa da sam im, što se kaže, srcu prirasla. Znam da bih mogla da dobijem mnogo više. Ali, to mnogo više znači i plaćanje određene cene. „Manipulisati“ drugim bićem može svako ko se potrudi da upozna tog drugog. (Neko će reći – pa i tvoji najdraži ovo čitaju.) Znam da čitaju i oni koji su moj prvi životni krug, ali oni vrlo dobro znaju da među nama vlada upravo ono malopre najbrojano i da igranje igara nije niti moj fah, niti njihov u odnosu na mene. To je čisto gubljenje vremena, ali o tom po tom. U nekom sledećem tekstu.

Ono što vam htedoh ovde, kao usputnu lekciju paraterapije dati jeste – ne živite u budućnosti. Definišite precizno šta biste želeli u nekom narednom periodu da ostvarite i koji je to put koji pratite. Idite korak po korak i budite spremni da menjate u hodu. Ne očekujte da drugi rade stvari za vas i umesto vas. Poštujte, razumite i podržite one koji su vam dragi i koje volite. Jednom mi neko drag reče – ja za većinu ljudi činim onoliko koliko za mene neće biti prevelik napor. Deluje sebično, ali nije, kad gledate iz njegovog ugla. Ali i to je još jedna od tema. Dovoljno je da razmislite o ovih nekoliko rečenica. I, da. Još jedna digresija za kraj današnje paraterapije.

Pričala sam sa jednim prijateljem nakon predavanja profesora Jerotića i dotakosmo se raja i pakla. Ispričah mu da je profesor rekao da pakao kao takav ne postoji i prijatelj, koji je istinski vernik i jedno drago i mudro biće mi reče – da, pakao je u suštini u nama samima. Ne postoji veći pakao nego kad čovek ostane sam. Bez igde ikoga. U večitoj tišini. Duša koja u beskonačnosti vremena luta sama, i to svojom zaslugom. Jer nije poštovala, razumela, podržavala, volela. Jer je bila bahata prema svetu. Mi sami sebe najgore umemo da kaznimo svojim činjenjima, ili još bolje nečinjenjima. Jer, svako je krojač svoje sudbine. Eto, toliko za ovaj put. DSCN1315