Veliko je lepo ili život postoji i posle broja 40

Gledala sam sinoć predivan film „Veliko je lepo“. Da sve koji ga nisu gledali u nekoliko reči uvedem u radnju:

U nekom slatkom nemačkom gradiću postoji banja za mršavljenje. Svake godine vraća se ista ekipa ljudi sa namerom da se oslobodi viška kilograma. Svi se već jako dobro znaju i svi unapred znaju da neće mnogo postići za tih mesec dana, ali se vraćaju. Vraćaju se jer se mesec dana osećaju srećnima, među sebi sličnima i rasterećeni osude i frustracija koje nose iz sredina u kojima žive. Nina, mlada žena, takoreći sveže udata, dolazi prvu put.

Nina vodi malu modnu agenciju sa svojim suprugom. Nina je žena koja nosi broj 44 i ne može da nosi standardnu konfekciju. Ninina mama je opsednuta time kako joj ćerka ima barem 15 kg. viška, a sa tim se slažem i Ninin suprug, koji joj na poklon  i kupuje (ah kakva romantika) aranžman u banji za mršavljenje, kao treba malo da se odmore jedno od drugog.

Ona odlazi, sva frustrirana, traži najstrožu dijetu i najrinorozniji tretman za sebe. Doktor je ubeđuje da na njenih 176 cm visine i 80 kg…  treba da skine maksimalno 5 kg, no ona ne misli tako. I dok su drugi od početka svesni da su u banji iz svih drugih razloga osim fizičke prirode, Nina se u početku zdušno zdaje u mršavljenje.

Mi za to vreme već znamo da je muž vara sa najboljom prijateljicom, da voli mršavice i da od nje pokušava da napravi nešto što bi njemu odgovaralo. Ona jedina još to ne zna i pokušava da mu ugodi. No, trudeći se da se fizički promeni, ona u stvari počinje duboko iznutra da se menja – udaljena od sveta u kome se ne oseća dobro i u kom njene želje ne dolaze do izražaja jer se ona u taj svet ne uklapa, Nina u banji, u kojoj su svi isti, u kojoj niko nikog ne procenjuje na osnovu fizičkog počinje da se bavi svojom opsesijom iz mladosti – počinje da dizajnira. Njena ciljna grupa su žene od broja 36 – 56. I dok je njene novostečene prijateljice podržavaju u tome, muž joj se smeje. Kaže MODA JE ZA MRŠAVE, A NE ZA DEBELE OSOBE. Naravno, Nina se do kraja filma suoči sa tim da je muž vara, sa tim da svoje snove ostvarujemo uz pomoć onih koji nas istinski razumeju i podržavaju ali i da u snove prvo mi moramo da verujemo.

Kada bi postojao jedan jedini univerzalni odgovor zašto neko ima više kilograma od idealnog jednostavno i lako bi se sve to i rešavalo. Kažu da ima oko 90 uzroka za debljanje. Ako ih je toliko, recimo da je 70 od njih u glavi, a 20 negde u telu, u genima. U koji od tih 70 neko od nas spada, teško je odgovoriti, ali komentarisati paušalno da je to samo zato što neko neće da se potrudi je isto kao kad bismo rekli:

– ma nemaju decu samo zato što se ne trude

– ima posla koliko hoćeš samo on/ona neće da rade

– ma lako je njima oni su puni para….

I niz takvih paušalnih izjava. Jeste, uvek tuđa muka izgleda rešivija, uvek je lakše se nositi sa tuđim problemima, lakše je naći izlaz iz tuđe nevolje, lakše je roditi tuđe dete, dobiti posao u zemlji Srbiji, nemati probleme sa tuđim novcima.

Nije ovaj tekst nastao kao odbrana za debele, popunjene, sa zaokrugljene, sa viškom…  U suštini verujem da većina iz ove kategorije nije preterano srećna – svako nosi svoj teret na plećima, ali treba mnogo i duboko kopati da se dođe do suštine, da se otkrije pravi razlog zašto se obavijamo salom, od koga se štitimo i od čega bežimo. A kad to otkrijemo – dolazimo do još jednog vrlo suštinskog problema – neko će reći – jeftinije je platiti preventivu. Slažem se. Ali hajdemo ovako:

– promeniti način ishrane zahteva da imate redovne i pristojne prihode i da možete da priuštite sebi namirnice koje su pogodne, zdrave, i da ih imate u kontinuitetu. Jer, ako jedan mesec jedete redukovanu hranu, a onda krene da vam kasni plata – vraćate se belim stvarima koje su najjeftinije – ne zato što je to najlakše, već što za drugo nemate.

– ako imate decu prvo ćete brinuti o njima i kad budžet krene da se tanji ako ćete nekog zdravo hraniti to će biti oni, a za vas šta pretekne.

– ako ćete da krenete na neku rekreaciju – to mu dođe oko 2500 dinara članarina po jednoj osobi u porodici (da ne pričam o početnoj opremi).

– ako biste još išli i na masažu, drenažu, lifting…

I, opet upadate u čarobni krug – šta mi vredi kad ne mogu? Od čega? Za koga?

Ali, izlaz je: počnimo da šetamo, to je, uz ulaganje u patike, besplatno. Preko leta se može i plivati (uz ulaganje u kupaći i to je besplatno). Izbacimo sve obojeno, gazirano, smanjimo zasićene masti, šećer, belo brašno. Ubacimo žitarice, koštunjavo voće, salate u svoju ishranu. Što više vode. Što manje nervoze.

Ne kažem da ćemo  sutra biti tvigi. Možda se to nikad i ne desi, ali ove stvari treba da radimo sebe radi a ne nekog trećeg. Nije sreća ni u debljini ni u mršavosti. Stvar je u ličnoj sreći. A ona je uvek tu, negde, na dohvat ruke…

 

Nenad Karađinović – život kao umetnost ili umetnost života

Nenad Fotka

Nenad Karađinović  je rođen u Novom Sadu. Svetski čovek, a opet naš, poeta u duši koji emociju pretače u fotografiju. Zamolila sam ga za razgovor jer sam želela da saznam nešto više o čoveku koji se nalazi s one strane objektiva – kakvo mu je bilo detinjstvo, zašto baš ova umetnost, kako doživljava svet oko sebe. Gospodin Karađinović je pristao na razgovor i pred  čitaocima bloga Kod Majske  je prvi iz serije  razgovora sa značajnim ljudima koji, svako na svoj način, obeležavaju vreme u kom živimo.

 

Nenade, Vi i danas imate dušu razigranog i radoznalog dečaka. Pretpostavljam da ste takvi bili i u detinjstvu? Gde ste odrastali i šta je obeležilo vaše dečačke dane? 

Odrastao sam u Novom Sadu I bio sam, po pričanju mojih roditelja, ali i komšiluka, veselo dete. Nisam bio od onih koji su se povlačili ili izvlačili. Živeo sam punim plućima, naravno ne zapostavljajući školu. Majka mi je prosvetni radnik, tako da i da sam hteo da nešto eskiviram ne bih uspeo. Sada, kada vratim film,  voleo sam i fudbal i košarku ali samo kada devojčice gledaju. Dobro, to ćete me verovatno i kasnije pitati.

Svaka vaša fotografija nosi određenu priču – sofisticiranu, mističnu, erotičnu, mitsku, boemsku, svaka drugačiju. Da biste to postigli potrebno je široko obrazovanje i interesovanje i opšta kultura. Da li možete da se setite na kojim ste to pričama odrastali? Ko je u detinjstvu najviše uticao na vaše životne odluke i na vaše domaće vaspitanje?

Nikada se nisam zadovoljavo malim. U mojoj fotografiji postoji obilje simbola koju su naravno prihvaćeni ali i naučeni. Istorija umetnosti je obavezno štivo,teorija forme!

U teškim vremenima (90-te godine) imao sam priviligiju da odem u Francusku i upoznam se sa umetničkom fotografijom. Studirao sam umetničku fotografiju u Ruanu. Spoznao sam neki svet koji nije znao ni da izgovori moje prezime (nekima i od naših ljudi je teško da ga izgovore), ali je znao da zainteresuje,  poduči i ostavi traga u biću svakog umetnika.

Otac me je vodio na svoja putovanja po celoj Evropi i tada sam se i  upoznao sa vrednostima evropske kulture i te vrednosti nisam nikako hteo da zaboravim. Jedini način da sačuvam svoje impresije bio je da ih FOTOGRAFIŠEM! Uživao sam da prolazim hodnicima starih tvrđava u Španiji, prekrasnim trgovima Italije, ali i širokim, sivim,  hladnim lenjigradskim ulicama. Uvek sam zamišljao te velike umetnike koji su šetali možda baš ovom ulicom kojom se sada ja šetam. Salvador Dali, Servantes, Mikelandjelo, Leonardo, Dante,  Jesenjin, Dostojevski, Puškin ! Da bih shvatio sva ta mesta morao sam izuzetno mnogo da čitam i istražujem  – i onda se pojavila želja da pokušam da svojim aparatom napravim priče koje će bar malo imati veze sa svim tim SVETLIM, SJAJNIM LJUDIMA!

Kada ste dobili svoj prvi foto-aparat? Da li je on bio slučajni poklon koji vas je motivisao da počnete da se bavite fotografisanjem, ili je ipak bilo malo drugačije?

Na početku sam fotografisao očevim foto-aparatom. Kako je vreme prolazilo poželeo sam malo ozbiljniju opremu koja mi je i priuštena. Da čitaoci  ne bi pomislili  kako je baš sve bilo  lako – moram naglasiti da me je ta oprema obavezivala na ozbiljniji rad. Drago mi je  da sam  i  pored tog pomalo idolopokloničkog  stava koji sam u početku imao prema opremi, kasnije odbacio stav o NAJBOLJOJ a samim tim I NAJSKUPLJOJ opremi.

Danas su žene sa one strane objektiva. Da li je oduvek bilo tako ili ste prvo krenuli od nekih drugih motiva i drugih priča?

U fotografiji postoji fenomen koji se naziva “BOLEST OKIDAČA”.  Ova “bolest” se manifestuje fotografisanje svega i svačega. Ovakav stav prema fotografija je normalna čak OBAVEZNA faza. Mašta je toliko razigrana da sugeriše sve ono što je na bilo koji način inspirativno i pomalo neobično. Kao i svi  i  ja sam imao tu “bolest” koja je na kraju pomogla da se ipak isfiltrira samo jedna oblast.

Na vašim fotografijama su sve žene lepe. Da li namerno birate lepotice ili je istinita ona tvrdnja da je „lepota u oku posmatrača“, u ovom slučaju u oku fotografa?

Ovo pitanje mi često postavljaju. Ne.  Na mojim fotografijama nisu samo lepotice. To su prevashodno moje prijateljice ali  i  žene koje su sigurne u sebe. Žena koja je jaka, dostojanstvena, pomalo arogantna. To  je nešto što isijava iskonskom lepotom  i moj je posao samo da to zabeležim.  Na mojim fotografijam žena je uvek prikazana kao DOSTOJANSTVENA. Dostojanstvena u svojoj lepoti, nagosti ali i bolu i patnji. Svestan sam da idealizujem žene, ali tako je  i tako će ostati.

Kakav je vaš odnos sa modelima? Imam utisak da postoji neko divno poverenje između njih i vas. Kako se do toga dolazi?

Pravim veliku razliku između modela i saradnika. Model  je i šoljica za kafu, vazna, cvet. Žene koje fotografišem su moji saradnici. Mi zajedno stvaramo nešto i ma kako to nekima izgledalo jednostavno, taj proces je veoma složen i dobro osmišljen. POVERENJE i kreativnost su osnova naše saradnje. Teram žene koje fotografišem da uđu u priču i da daju svoj pečat. Moment kada one ulaze u te moje pomalo čudne svetove je moment kada se fotografiše. Taj moment jako kratko traje –z ato i jeste moment.

Kako birate modele i teme za svoje fotografije?

Teme su plod moje inspiracije koja dolazi sa svih  strana. Nekada je to knjiga, muzika, film,  a nekada i lice potpuno nepoznate žene. Saradnice moraju ući u moje priče i bez straha ostati u njima neko vreme. Saradnike biram po tome da li mogu ući li ne mogu ući u moj svet. To, da li su lepe i zgodne, nije presudno. Ako nema tog isijavanja i te lepote koja pleni nema ni dobre fotografije – fizička lepota je sporedna.

Radite li fotografije po narudžbini i da li je istina da je njih teže uraditi jer postoje izvesna ograničenja u izboru lokacija, modela…?

Jako malo radim takve fotografije. Ponekad se desi ali je to uvek, ne teško, nego zahtevno. Moja viđenja nekih priča, poruka, estetike, ukusa se često razlikuje od viđenja klijenata i iz tog razloga izbegavam preterane kontakte.

Koje su to knjige ili pisci koji danas čitate? Koju muziku slušate i zavisi li izbor od raspoloženja?

Ja sam ljubitelj klasične književnosti, mada  čitam i  nova izdanja savremenih pisaca. Poslednje što sam pročitao je “INFERNO” Den Brauna i nisam baš nešto oduševljen.

Obožavam klasičnu muziku jer me ona odvodi u neke svetove koji su mi bliski. Šopen, Mocart, Debisi . Kod nas  je malo poznat Hans Zimer –  Mocart današnjice i  interesantno je da ljudi znaju njegovu muziku ali njega ne poznaju. Radio je muziku za neke najpopularnije filmove. Pitate koje? E, to će čitaoci morati sami da pronadju.Tražite po IMENU autora a ne po nazivu filma.

Verujem da, kao i svaki umetnik imate kreativne krize. Kako ih prevazilazite? U čemu tražite inspiraciju? Postoje li mesta na koja se sklanjate da biste napunili baterije?

Moje kreativne krize traju veoma kratko. Pun sam ideja i često sam ljut jer ne mogu sve i odmah da  realizujem. Naravno, kada nastupe krize slušam muziku, čitam. Postoje mesta koje obilazim i to su uvek mesta sa određenom istorijskom pričom. Ako neki misle da se ta mesta nalaze negde daleko, varaju se. Tužno je što mnogo ljudi ne poznaje fantastične lokalitete u Vojvodini.  Ja sam do njih došao ciljano izučavajući kulturnu baštinu naše zemlje. Taj Djavo koji me stalno kucka po ramenu me je ovog leta odveo u srce VLAŠKE MAGIJE. Hteo sam i  to da vidim.Video sam i možda na neki čudan način i napunio baterije.

Koji model aparata koristite? S kojim ste napravili najlepše fotografije?

Moja prva ljubav je bio I ostao NIKON. On je krivac za sve fotografije.

Okruženi ste ženama. Postoji li, ipak neka posebna, jedinstvena, žena za sva vremena?

Za sada još ne i mislim da je tako i najbolje. Gledajući kroz istoriju umetnosti, mnogi umetnici su imali  MUZU i te umetničko-emotivne  veze se nisu baš najsrećnije završavale. Zar ipak nije lepše biti zaljubljen u SVE žene?

Vi ste i mentor. Na koji način podučavate nove generacije?

Mlade podučavam da izgrade SVOJ stil bez obzira na savete starijih.Tehnika me u opšte ne interesuje jer se to podrazumeva i može se za jako kratko vreme naučiti. Važno je fotografski gledati, osećati i  preneti bez obzira na oficijelne stavove.

Da li biste mogli da nam kažete na čemu sada radite?

U pripremi su fotografije za moju drugu knjigu. Prva knjiga je dobro prošla. Bila je predstavljena davne 2008.  godine na beogradskom Sajmu knjiga i mislim da je stvarno došlo vreme za novu.

Možemo li u skorije vreme očekivati novu izložbu?

Postoji poziv za London i New York, ali se još razmatraju određeni termini. Što se tiče izlaganja u našoj zemlji, odlučio sam da konačno odgovorim divnim ljudima  u, uslovno rečeno, manjim gradovima i da tamo održim nekoliko izložbi. Novi Sad i Beograd me dobro poznaju.

Koju poruku Nenad Karađinović šalje svetu? Koja je vaša ideja vodilja u radu?

Uživajte u SVIM lepotama života. Nemojte čekati nikoga i ništa.

Šta biste poručili onima koji tek ulaze u svet umetnosti? Kako trajati i kako stvarati ime i ugled bez skandala, časno i dostojanstveno?

Klonite se svih udruženja, klubova. Umetnost kojom se ja bavim je individualan  “sport”. To nije košarka gde nekih 5 mladića ginu na terenu ali na kraju i oni sa klupe dobiju medalju. Vaše pobede su samo vaše, baš kao i porazi. Nemojte se takmičiti u umetnosti. To je glupost. Ko je bolji? Mocart ili Betoven? Poštujete i štitite svoje saradnike i od vas samih. Bez straha ali uz kvalitet, kontaktirajte najveće svetske galerije i agente.

Sujeta?

Svi kreativni ljudi su sujetniji od drugih ljudi. Potrudite se da svoju sujete obuzdate… kada treba!

Da li biste još nešto podelili sa čitaocima a da vas nisam pitala?

Ne. Hvala Vam.

Hvala Vama na razgovoru i vremenu koje ste izdvojili.

 

Fotografije gospodina Nenada Karađinovića možete pogledati na: http://issuu.com/nenadkaradjinovic, kao i na sajtu: http://www.nenadkaradjinovic.com/

 

Sve u vezi sa aktuelnim dešavanjima možete pratiti na zvaničnoj Fejsbuk stranici: https://www.facebook.com/pages/Fine-Art-Photography-by-NENAD-KARADJINOVIC/511437588933541?fref=ts

Emotivna prevara – ili šta treći traži u toj priči?

slikaMimimica Prevara iz drugog ugla

Još jedna tema o kojoj mama nije ništa rekla.

Dobro, u mamino vreme bilo je drugačije. U to vreme mnogo što šta je bilo drugačije. Kako kaže meni najdraža osoba na svetu 🙂 nekada je  i piletina je imala ukus piletine, pa su i odnosi među ljudima bili nekako, za moj ukus, uređeniji i zdraviji.

Sveta tajna braka

Brak je bio svetinja. Ne kažem da danas to nije, ali kada se pogleda statistika o broju razvoda na godišnjem nivou dolazimo do poražavajućih rezultata. Šta je tome razlog,  ja baš nisam sigurna, ali često mislim da ljudi ulaze u brak nesvesni toga šta zajednica podrazumeva, nespremni da se suoče kako sa dobrim tako i sa lošim stranama života udvoje, nespremni da se podrže. Usput, nekada je bilo sramota razvoditi se, a danas se, mislim, ljudi čak lakše odluče za razvod nego za brak. Razumem da je bolje dobar razvod nego loša zajednica. Razumem jer čak i kad smo bili deca nismo ostajali u vezama sa momcima (ili devojkama, kako ko) ako nam nisu odgovarali. Ali, nekada je razlaz značio razlaz. Nismo više izlazili s bivšima, čuli se telefonom, družili se, jer Bože moj, ostali smo dobri prijatelji. Ne. Kraj je značio kraj.

Da li muškarci varaju drugačije?

Ovaj malo duži uvod – uvodi me u još jedan. Tada, kad se govorilo o prevari, mislilo se na fizičku prevaru. Muž ima švalerku, ona nekog švalera, viđaju se povremeno seksa radi, pa svako svojoj kući. Učile su nas mame da je prevara ružna stvar. Jesu. Okolo-naokolo saznali smo da muškarac ženi prevaru nikako ne prašta, a da bi žena trebalo da razmisli gde je ona pogrešila kad je muž rešio da je prevari. Šta to u braku nije štimalo kad je on rešio da potraži utehu kod druge.

Još jednu tezu nam proturaju, ne samo mame, već, verujem i neko udruženje muških švalera 🙂 da muškarac ne mora da bude zaljubljen da bi se dohvatio sa drugom, a da žena kad vara to radi jer se zaljubila, da ona ne može da legne sa drugim ako u svemu nema emocija i tome slično. Cvrc, Milojka, ne bih se ja baš složila sa ovim. Šta ćemo sa seksom za jednu noć? Dvoje se slučajno ugledaju, nešto ih privuče – muškarac pomisli – hm… mogao bih da je odvučem u krevet… a žena se, je li  odmah zaljubi – pa pomisli – oh, da provedem barem jednu noć sa njim. Ne pije vodu. Hoću da kažem, nema tu generalizacije. Motivi su različiti, ali o tom po tom, neki drugi put.

A sad malo o suštini

Ono o čemu sa mamom nikad nismo pričale, a verujem da one o tome nikad nisu ni razmišljale jeste – emotivna prevara ili  saznanje da vaš muž, momak, partner ima nekog za koga vi ne znate i kome priča delove svog života koje bi trebalo da deli sa vama. Kad vaše privatan život nije samo vaš, kad ono što bi trebalo da se deli sa vama znaju i neke druge žene (ili muškarci, zavisno ko vrši emotivnu prevaru), kad se svetost zajednice, braka, naruši uvođenjem te neke treće osobe.

Zašto nam mame o ovome nisu pričale? Zato što naši očevi nisu imali najbolje drugarice, niti mame najbolje drugare, bivše supružnike i supruge u svom krugu prijatelja. Drugo, zato što u to vreme nije bilo toliko razvoda. Nekada su se ljudi razvodili zato što stvarno više nisu mogli zajedno. Sve su pokušali, obrtali, okretali, ali ono što su imali kad su zajedno bilo je toliko nesnosno i nemoguće da su presavijali tabak i razdvajali se. Onog trenutka kad  bi se se razveli, svako je  kretao na svoju stranu. Sretali bi se, eventualno zbog dece, na sahranama ljudi koji su im nekada bili prijatelji ili slučajno, u prolazu. Razvod je kao i raskid veza. Ne volimo se, ne možemo više zajedno, ali ne možemo ni biti prijatelji, jer posle ljubavi… što bi rekao Kapor:

Posle ljubavi – Momo Kapor

 

To je sve što ostaje posle ljubavi. Neko će reći da sam konzervativna. Možda jesam. Možda ne mogu da razumem kako možeš ostati prijatelj sa nekim sa kim si do juče delio postelju, sto, kupatilo, sa kim si se smejao, tugovao, sa kim si ljubovao. Kad prestane ljubav – treba seći. Nema više zajedničkih tajni, zajedničkih druženja, razgovora, dogovora, poveravanja, traženja ramena za utehu. Sve je to prošlost. I treba staviti tačku. U redu, ako su tu deca. Briga o odrastanju, školovanju, društvu – to može da veže bivše partnere. Sve ostalo o klin. Deluje banalno – ne radim ništa loše, vezuje nas toliko stvari… Što niste ostali zajedno, ako i danas imate o čemu prisno da pričate, da pijete kafu, da pričate priče koje više ne pripadaju zajedničkom krugu.

Postoji sad jedan drugi vid druženja bivših – a to je druženje vas i vašeg partnera sa bivšim ili bivšom koji su u novoj vezi – nazovimo to porodično druženje.  U redu. To je javno, tu su svi uključeni u komunikaciju, oba bivša partnera imaju nove veze ili brakove, što dokazuje da su oboje preboleli ono što su nekad imali i sada iz nekih razloga nastavljaju ta takozvana porodična druženja. Ali tada su priče javne, i kafe javne, i nema pozadinskih radnji i sentimentalnih prisećanja.

Tako da, mama o ovome nije mogla da nam priča jer se u njihovo vreme znalo da je kraj kraj. Kad bi dvoje bivših počelo da se nanovo viđa, to je samo vodilo obnavljanju ljubavi.

Posle ljubavi treba zatvoriti jedna vrata da bi nova ljubav rasla bez senke. Partneri treba da grade svoje odvojene živote na zdravim osnovama, sa novim ljudima, u novim vezama.

Ako bih generalizovala priču – najbolje je ako oba parntera u približno isto vreme uđu u nove veze. Ako su oboje dugo sami, rizikuju da iz pogrešnih razloga pokušaju da obnove vezu, ali to u 99% slučajeva dovede do još goreg razlaza i neko bude ozbiljno povređen. Ako jedan parnter uđe u vezu, a drugi ostane sam, tu nastaje problem.

Parnter samac – često nije raščistio svoj odnos sa bivšim (ili bivšom) i stalnim održavanjem kontakta pokušava da dokaže i sebi i drugima da još uvek ima neku ulogu u životu onog drugog. Sitnim uslugama, ponekom suzom, podsećanjem na prošle dane, slučajnim izlascima baš na ista mesta, drže u svojoj blizini onog drugog. Pojavom interneta, mobilnih telefona, raznih društvenih mreža mogućnost prisustva u tuđem životu se drastično povećava. Komentari, porukice, svakodnevno virkanje u dešavanja bivšeg (bivše), samo produžavaju agoniju.

Emotivna prevara. Nepresečeno klupko, neprekinute veze. Znam, treba biti jak pa završiti priču. Znam, nije uvek lako objasniti onoj drugoj strani da je među vama sve gotovo i da osim ako nema dece nema više o čemu da se priča. Znam da nije lako izbrisati neke godine koje su za vama, ali da je funkcionisalo ne biste se razilazili. Da je bilo dobro ne bi te godine koje su za vama svesno odbacili na sudu, ili ako nema papira pakovanjem kofera i seljenjem u neke druge stanove, gradove… Da je bilo dobro još bi trajalo.

Emotivna prevara. Možda niste svesni, ali povređujete svog novog parntera. Veza nije samo fizički vezanost, veza je prvenstveno emotivna veza i poverenje. Razmislite – ako vezu sa bivšim (ili bivšom) održavate zato što sa sadašnjim partnerom ne možete sve da podelite, ako imate osećaj da vas ne razume, ne podržava, onda bi trebalo da od te veze i odustanete dok je još vreme.

Ali, ako vam nova osoba u vašem životu daje upravo ono što u prošloj vezi niste imali, ako među vama vlada sklad, poverenje, podržavanje, ako se dobro razumete, možete jedno drugom sve da kažete, imate dobar seksualni život, tada razmislite – da li je u redu negde u zapećku, potajno održavati vezu sa osobom iz svoje prošlosti.

Naučite da je kraj kraj.  Ili kako kaže pesma – jednom davno smo imali nas…

A, sada, tek te se samo retko setim… jer život ide dalje, s novim ljudima i novim pričama. Ispočetka. Posle ljubavi.

Sad te se samo rijetko sjetim

 

Uvijek tako pocinje, polja cvatu
cuvaj tamne bisere na svom vratu
prva si rekla ti „s tobom cu stajati“
i kada bogovi dignu glas
prva si rekla ti „to mora trajati“
jednom davno smo imali nas

Ref.
Sad te se samo rijetko sjetim
prolaze dani, vrijeme leti
kako se poruse sni
a isto smo sanjali

Sad te se samo rijetko sjetim
gdje li si zimi, gdje si ljeti
vec je hladno, ruke mi zgrij

Uvijek sve zavrsava blize bolu
mrvice od ljubavi na tvom stolu
jednom si rekla ti „zbogom, oprosti mi“
i sve je nestalo ko za cas
jednom si rekla ti „ne znam se kajati“
jednom davno smo imali nas

Vec je hladno, moje slabe ruke zgrij

Vec je hladno ruke mi zgrij
uvijek sve zavrsava
blize bolu

blize bolu

 

 

Kakav život živite – realan ili onaj u kome se sve podrazumeva?

Zašto nisi potvrdio da dolaziš?

Zašto se nisi javio  da si dobro doputovao?

Što mi nisi javila da je stigla plata?

Što mi nisi rekao da ti je stalo do mene?

Zašto mi nisi rekla šta misliš o mom tekstu?

file0001931487912

Na svako od ovih pitanja druga strana odgovara podizanjem obrva i rečenicom – ŠTO DA TI ODGOVARAM/PIŠEM/JAVLJAM – pa PODRAZUMEVA SE!

Ovo je uvek vrati u detinjstvo koje možda u mikro razmeri nekom može delovati tako davno, ali zbilja nije bilo tako baš, baš davno. Prvi FIKSNI telefon u našu kuću uveden je kad sam imala skoro 16 godina. Kompjuter sam dobila kada sam imala 24 godine, prvi mobilni telefon, i to ne svojom voljom, kupila sam kad sam imala 30 godina.

USPELA SAM DA ZAVRŠIM ŠKOLU I FAKULTET

Da. Mada nisam imala telefon uspevala sam svako jutro da se probudim i stignem na vreme u školu. Čak i da sam na trenutak pomislila da se vratim u krevet nisam:

a) mogla da pošaljem poruku mami da mi danas nešto nije dobro pa bi bilo lepo od nje da mi opravda časove  (niti je mama imala mogućnost da samo pozove razrednu, već bi morala da ide do škole, i pogleda ženu u oči, a to je već podrazumevalo i trošenje vremena i laganje gledanjem u oči).

b) nisam mogla da javim drugarici da ću kasniti pa da pokuša da me ne prijavi ili ako mnogo kasnim da kaže da sam bolesna

c) nisam mogla da šaljem poruke razrednoj u kojoj je obaveštavam o svemu gore navedenom

Učila sam redovno, u zavisnosti od toga koliko me je koji predmet interesovao, ali vrlo redovno jer  nisam mogla da ukucavam u mobilni ili neki od PEDOVA? (još uvek ne pravim razliku između Aj i I peda…)  čitave sastave, formule, prevode, lekcije… Nisam mogla na času da tražim informacije na Internetu, nisam mogla putem SMS poruka da šaljem zadatke nekom ko ume da ih reši i da čekam rešenje. Odrasla sam na – U SE I U SVOJE KLJUSE. I, za divno čudo, mnogih stvari se i danas sećam, i ponosim se time. Opšta kultura i obrazovanje. Znanje.

MOJI RODITELJI SU ZNALI ISTO KOLIKO ZNAJU I RODITELJI DANAS

Uspela sam da završim osnovnu školu a da me roditelji nisu svaki čas zivkali da čuju jesam li dobro. Istina, nisu ni mogli jer tada je mobilni telefon, barem na ovim našim prostorima, bio misaona imenica. No, kad se prisetim jednog događaja iz trećeg razreda mislim i da su mogli ne bi to radili. Naime, išli smo u školu u prirodi – sedam dana na Testeru. Mama je sastavljala spisak toliko potkošulja, gaća, ovoliko majica, peškira… Moj otac, kad je shvatio šta ona radi uze taj papir i iscepa ga uz reči da ako sam dovoljno velika da putujem – dovoljno sam velika i da zapamtim šta sam ponela i šta bi trebalo da vratim, ali i ako ne vratim, nije smak sveta.  I, još joj je, onako usput napomenuo, mada mislim da je ta poruka bila više namenjena meni, da mu ne pada na pamet da vozi mamu do odmarališta i da se lepo odlučimo sada, mogu li ja sama sedam dana bez roditelja tamo ili ne. (Ihaj, naravno da sam mogla, i te dve usputne poruke mog oca ostavile su dubok trag u mom vaspitanju i osamostaljivanju – PUTUJ, IGUMANE, A MANASTIR ĆE TE DOČEKATI NA ISTOM MESTU GDE SI GA I OSTAVIO. BITNO JE DA SI TI SPREMAN ZA PUT.

Kad sam počela da izlazim, roditelji su mi rekli do kada treba da se vratim. Naučili su me pre toga, valjda kroz sve te godine vaspitanja, pričanja i ostalih taktičkih mera koje roditelji već preduzimaju, kako treba da se ponašam, ili ne ponašam, šta je pristojno a šta ne. Nismo bili drugari – oni su bili moji roditelji (i danas su to), autoriteti, neko kome sam poverena od strane neke više sile (ne pokušavam da budem fina, ali ovde se ne radi o tome kako se prave deca, već o tome da smo baš mi u datom trenutku dati određenom paru ljudi iz nekog razloga) da me pripreme za život i da me onda puste da se snalazim sama, najbolje što znam.

Kad me puste u izlazak jedino što im je ostajalo jeste nada da su sve predradnje dobro odradili i da ću se zdrava i čitava vratiti. Nisu mogli svaki tren da me zovu da čuju gde sam, jesam li dobro, pijana, drogirana, sa nekim gilipterom, ili sedim na klupici u centru, pijem vodu i posmatram ljude koji prolaze. Šta radim nisu mogli da znaju do sutra, i to ako budem voljna da im saopštim – jer ipak bila sam tinejdžer. I za divno čudo, svaki put kad sam se vratila oni su spavali, bezbrižno. Nekoliko puta sam naletela na mamu (koja se slučajno baš tada probudila da ide u toalet) i koja je tako nekoliko puta shvatila da sam prekoračila vreme do kada je trebalo da se vratim kući, ali me je takođe videla u jednom komadu, i dalje normalno obučenu, u normalnom stanju. I uz obavezno – pričaćemo ujutru (zbog kašnjenja), ona je nastavljala da spava jer sve je bilo u redu.

Danas se roditelji pravdaju da su vremena drugačija, pa zato moraju svaki čas da zovu decu. I onda im deca kažu da su dobro, da eto sede i pričaju (što najčešće i rade), da nisu tamo gde ne bi smeli da budu (što takođe jeste najčešće tačno), da su sa tim i tim (što takođe jeste najčešće tačno), ali su mogli da kažu i obrnuto – jer mobilni telefon je upravo zato divna sprava što možete da kažete šta god hoćete, bitno je da se javite kad zazvoni – jer najveći problem i jeste – što se ne javlja – da se nešto nije desilo – a dete je možda u toaletu, muzika je preglasna ili se ljubi sa momkom/devojkom… pa nekako nije baš voljno da razgovara. Ali, ako je i propustilo poziv, pa čak i ako je u stanju kog se roditelj pribojava  – pijano, drogirano… ne mora da priča – dovoljno je da napiše – e, prevelika je buka, ne čujem šta pričaš, samo da ti napišem da je sve ok… I roditelji srećni.

Sve slično kao kad sam ja bila dete, roditelji potpuno isto znaju ili ne znaju. Jesu vremena drugačija, ali ako je napolju toliko strašno, to što dete ima telefon neće ga spasiti od opasnosti, suštinski. Dobar je da pozove tatu da na kraju večeri dođe po dete, dobar je da se pozove taksi i to je to. Kako će dete normalno da odraste ako ga stalno držite na kratkoj uzici? Jesu li i vas tako proveravali? Iskreno?

DRUŽILA SAM SE SA PRIJATELJIMA I BILA O SVEMU OBAVEŠTENA

Da, svet je postojao i pre telefona. Ako sam htela da se vidim sa drugaricom a ja prošetam do nje. Kucnem na prozor i ispričamo se ili uđem da nastavimo priču. Ako slučajno nije bila kod kuće, ostavim poruku njenim roditeljima da sam je tražila i da ću u to i to vreme sigurno biti kod kuće, pa neka dođe do mene. I čitala sam novine, slušala radio i gledala televiziju.

IMALA SAM MOMKA I NISMO IMALI PROBLEM SA VIĐANJEM

Naravno, ako vas roditelji ne kazne time da nema izlazaka. Prvo dobro je to vreme bilo – nismo se mogli skrivati iza monitora, poziva, porukica i igrica u nedogled. Nismo bili u nedoumici – da na svetu postoji toliko divnih devojaka ili mladića pa ako se počnem zabavljati sa nekim iz svoje sredine, možda ću propustiti tamo nekog ko mi se smeška 500 km dalje. Mada je i 50 km sasvim dovoljna razdaljina (danas je, čini mi se, mnogima i 500 metara put dug nepolaska na njega). Znači, naše prve ljubavi bile su iz najbližeg okruženja. Dečaci su prilazili devojčicama, one su pre toga davale tajne znake, baš kako to i treba, pa smo se prvo samo dugo držali za ruke, pa posle dugo vremena prvi put poljubili i tako redom.

Sastanci su se dogovarali u školi, i morao si dobro da promisliš želiš li i možeš li jer nisi mogao u poslednjem trenu da otkažeš, kao danas, mobilnim, ili preko Interneta. Čak su i raskidi bili zdraviji – licem u lice, pa se lepo ispričamo i objasnimo da nismo jedno za drugo. Reč je bila važna. I, da nije bilo Interneta i objavljivanja statusa u vezi, bez veze… što dodatno traumira decu. Nije bilo slika, nije bilo lažnih priča i hvalisanja. Bilo je samo odrastanje i otkrivanje prvih ljubavi.

***

Ako sam se sa nekim nešto dogovorila to je tako moralo da bude pa makar padale sekire. Reč je bila važna. Nije postojala mogućnost da nekom otkažete sastanak, da se ne pojavite na dogovorenoj kafi, da ne dođete na selidbu prijatelju, da ne pomognete ako ste obećali – jer kad biste nešto rekli tako je moralo i da bude.

Nekako bi trebalo da smo sada sigurniji što se tiče dogovora, odgovora i sličnih stvari, ali nije tako. Upravo dostupnost ulenjuje ljude i daje im mogućnost da olako shvataju neke stvari.

– Javiću ti do večeras da li sam slobodan. (A ja do večeras treba da grickam nokte i razmišljam da li da nešto započinjem ili ne, jer, po Marfiju, ako nešto započnem taj neko će baš večeras i samo večeras imati vremena za mene).

– Zovem te kad krenem s posla, ako budem imaovremena, pa da pijemo kafu. (Sad, da li ja treba da sedim potpuno spremna i očekujem taj možda poziv, jer kad taj krene s posla ja realno imam nekih 15 minuta da stignem na neko mesto, da se pre toga spremim, da prekinem posao koji sam radila, da otkažem možda već nešto dogovoreno, jer kad on krene… možda će imati vremena za mene).

– Javiću vam sutra da li ćemo imati čas.

– Kako nemate termin za mene? Pa rekla sam vam da ću verovatno danas moći da dođem…

– Jesam, primio sam tvoju poruku, mail, sms… Pa podrazumeva se da sam pročitao, shvatio, razumeo…  (hm, pa nisam mislio da bi trebalo da ti dam do znanja šta mislim o svemu tome, ili da te barem obavestim. Pozdrazumeva se).

E, sad razumem da je nekad pismo poslato putem pošte moglo da ne stigne na adresu. Ako mi neko nije odgovorio u roku od 7 dana (mislim na teritoriju tadašnje YU, gde je najviše dva dana trebalo da stigne pismo, dva da promisliš o odgovoru i još dva da se vrati), prvo bih pomislila da je moje pismo možda zalutalo, ili da se primaocu, ne dao Bog nešto desilo. Nije se podrazumevalo da je taj neko dobio moje pismo i da nije našao za shodno da odgovori. Stvar opšte kulture, poštovanja, drugarstva, ljubavi… šta li, ali nismo jedni druge uzimali zdravo za gotovo.

E, sad danas postoji sva ova divna tehnologija koja ima veliku upotrebnu vrednost (pronaći, naučiti, pročitati, napisati, pratiti neku objavu, biti u toku), ali apsurdno je da veoma mali broj ljudi koristi ovo u te svrhe. Tehnologija za običnog čoveka jeste kao multipraktik koji pruža bezbroj mogućnosti da se lakše skuva ručak, a domaćica recimo samo secka luk u njemu. Deci koja ne umeju još ni da pišu roditelji podmetnu kompjuter – neka se dete igra (prevedeno, neka me ne gnjavi) – i dete se igra, kad malo poraste otvori profil na FB i druži se virtuelno, kad još malo poraste počinje da stvara virtuelnu sliku o sebi, ne izlazi iz kuće, jer to isto dete ne postoji u realnom svetu i ne može da se suoči sa njim. Ne drogira se, ne pije, nema straha od neželjene trudnoće ili polno prenosivih bolesti – nema jer nema dodira sa realnošću – ali postoji jedna mnogo veća opasnost – dete je postalo ovisnik o kompjuteru i Internetu. Realni ovisnik. Oduzmite mu isti i imaće realnu apstinentsku krizu. Ali, o tom u sledećem tekstu.

I, vreme je da privedem kraju ovaj tekst . Dakle danas postoji mnogo načina da ljudi budu u kontaktu ali:

1. sve su usamljeniji

2. sve su više samoživi

3. sve su  „zaglupljeniji“ morem neproverenih informacija koje se uzimaju zdravo za gotovo

4. sve su  neodgovorniji jer žive virtuelni život u kome se sve podrazumeva

5. sve su otuđeniji – jer šta će mi dva realna drugara kad imam 1000 virtuelnih

6. sve se manje kvalitetnih veza i brakova sklapa jer:

a) nema druženja mimo virtuelnog sveta

b) sve je na tacni, pa i privatan život, jer kad nastanu problemi, ljudi se sve češće poveravaju svojim virtuelnim prijateljima, prave lažne profile  i proživljavaju neku paralelnu virtuelnu vezu u kojoj je „partner“ divan, dobar, pažljiv, pun razumevanja, spreman na sve, jer se u virtuelnom svetu sve podrazumeva. Za to vreme realne veze i brakovi pucaju jer onaj parnter iz realnog sveta nije uvek tako dobar, raspoložen, doteran, duhovit, pametan (Gugl je čudo) pa ga je bolje zameniti virtuelnim kog verovatno nikada nećete sresti, a i kad ga sretnete, velika je šansa da ćete shvatiti da ste baš zbog njega i Inteneta straćili, upropastili… najbolje stvari i trenutke iz realnog života. U kome se ništa ne podrazumeva. Jer život je životan koliko i vi sami…. i predivno nepredljiv za razliku od mašine.

Zato, pričajte, budite u kontaktu sa prijateljima, tražite realnog parntera, ne odgađajte sastanke u poslednjem trenutku, ne držite ljude u neizvesnosti, odgovarajte na postavljena pitanja, obavestite prijatelje, roditelje, parntere da njihove poruke stižu do vas, pričajte o tome, budite realni, dobri, odgovorni, puni ljubavi prema svetu oko sebe. Oslanjajte se na porodicu, bračnog druga, roditelje, prijatelje, poštujte dogovore. Svet je lepo mesto i oko vas žive zanimljivi ljudi. Pružite im priliku da vam pokažu svoje pravo lice i da se vi njima prikažete u pravom svetlu.

Ne podrazumevajte, već živite!

file0001432978570

„Romantični egoista“ – da li ste ga upoznali?

Romantični egoista.

 

romanticni egoista _ korice

Najnovije izdanje Booke (kada je lik i delo F. Begbedea u pitanju). U Francuskoj je ovaj roman prvi put objavljen 2005. godine pod naslovom  „L’égoïste romantique„.  Ne znam da li je Booka namerno krenula objavljivanje Begbedeovih dela  s kraja – to jest od Francuskog romana „Un roman français“ (2009) ali ispostavilo se da je to bio najbolji redosled za domaću čitalačku publiku. Otkrili smo ga kao pisca klasičnog romana, pa potom kroz jedan malo manje klasičan, ali još uvek roman – „Upomoć, molim za oproštaj“ -„Au secours pardon“, interesantan i po tome što nam je predstavio još jednog Francuza koji svoje roman bazira, između ostalog,  na fasnicaniciji pravoslavljem, slovenskim narodom (ovaj put su u pitanju Rusi). Tek potom Begbedea upoznajemo u delima koja su pomalo neobična za naše podneblje.

Muškarac koji se razmeće svojim obrazovanjem i poreklom (i to sve sa debelim pokrićem). Muškarac koji je progovorio o strahu od ljubavi i težnji da je ostvari. Muškarac koji je promiskuitetan do granice nepristojnog – ali kao opravdavajući momenat stalno provlači svoju težnju da nađe ljubav svog života. Da se zaljubi i bude veran. Ako bi trebalo da izdvojim tri nasumična, površinska motiva koja povezuju sva njegova dela bili bi to: sex, kokain i alkohol.  Ali, ako bih pokušala da zađem u onu sferu – šta je pisac time želeo da nam poruči tri motiva bi bila: strah, žudnja za ljubavlju, usamljenost.

Čitav ovaj tekst sam započela ne bih li vam predstavila „Romantičnog egoistu„. Ali ispostavilo se da je lakše da vam dam širi okvir o piscu nego da vam prepričam ovu knjigu. Jer, ovo nije roman. Nije ni zbirka priča. Najbliža je dnevniku po svojoj formi. Svaki zapis počinje jednim danom u nedelji. I to je sve što ga sa dnevnikom povezuje. Ispod „naslova“ u obliku dana – Begbede stavlja zapise koji svojom formom pre podsećaju na aforizme, crtice,  intimne ispovesti, isečke iz trač rubrika, kratku priču, vest. I motivi su opet isti – i površinski i dubinski. I opet je Begbede svedok jednog vremena – navodeći realna mesta, događaje, ličnosti koje su u istoj vremenskoj ravni sa njim. Neki su, poput Mišela Uelbeka poznati i našoj čitalačkoj publici, dok su nečija imena značajna samo u francuskom kulturnom ili društvenom miljeu. Imena poput Hju Hefner, Marsel Prust, Patrik Beson, Amelija Notomb su poznata i na ovim prostorima.

Fansinantna je piščeva nonšalantnost u vezi sa opisivanjem realnih likova i događaja – ono što bi kod nas bilo predstavljeno kao skandal  (on iznosi detalje razgovora sa Uelbekom, proziva Besona zbog raznih stvari – pa čak i neke ljubavne intrige zbog neke davne Begdedeove ljubavi, pa i svoju očaranost neobičnošću Notombove). I sve pod tezom – postaješ poznat kad postaneš junak nečijih knjiga, kad te prepoznaju u restoranu i kad ne moraš da platiš. Verovatno je to stav i svih onih koje spominje, te mu to daje mogućnost da iznosi intimne detalje iz sveta poznatih i francuskog džet-seta. S druge strane, kako kaže, sve to sa sobom nosi ogromnu dozu aksioznosti – jer ti više nisi ti, ti si lice sa naslovne strane, s tv ekrana, neko koga prepoznaju i kome se ne prašta.

Biti poznat i bogat – tome težimo. Postajemo poznati i bogati – izloženi jasnosti do krajnosti. Pokušaj da se od toga pobegne – nemoguća misija ako želimo da sačuvamo popularnost. Slava nam pruža lažni privid ljubavi i obožavanja, pisanje čuva uspomene koje nismo imali (sećanja – do dvadesete godine ništa ne pamtim, posle dvadesete bih sve da zaboravim – parafraza autora). Težnja za iskonskom, pravom, jednostavnom ljubavlju zbog koje će postati veran, monogaman, papučar. Neko ko rano odlazi na spavanje, ko vodi ljubav a ne izvodi seksualne vratolomije – sve više, sve jače, sve bizarnije – kad nema ljubavi drugi stimulansi nam podižu želju.

51ZPPGJ8JDL._

Sve u svemu – nisam vam mnogo rekla, ali se nadam da sam vam barem malo zagolicala maštu da sami pronađete i sebi protumačite ovog  „Romantičnog egoistu„. On to zaista i jeste. Romantični dečak bačen u svet odraslih – postaje egoista, tražeći u sitnim, zadovoljstvima i opijatima u stvari, ljubav koju nije dobio kao dečak, uspomene koje je potisnuo, ženu koja će biti drugačija od svih onih koje su prošle kroz njegovo detinjstvo dok je boravio kod oca – lepotice, prazne, ali savršene – kao lutke. Možda jednog dana sve to i pronađe i odraste. A dotle, on će tražiti, patiti, voleti, ostavljati, a mi ćemo uživati u njegovim delima.

Moja topla preporuka – „Romantični egoista“ – u izdanju Book-e.

Putuj poput Super Marija!

Nisam dugo pisala na ovom blogu. Prvo, nisam bila sigurna da li ćemo ostati na ovom domenu, nešto smo se presabirali, da ne, ali kako se približavao rok za uplatu, sve sam bila sigurna da treba da ostanemo ovde. Kad kažem mi – mislim na još jedan blog posvećen automobilizmu, jedan online časopis o automobilima, i ja, koja sa automobilima imam taman toliko veze da znam da znam šta mi se sviđa, a šta ne, i da su korisni da me prevezu od tačke A do tačke B. No, i ova priča nekako ima veze upravo sa tim – kako preći od tačke do tačke.

Putujemo – Leb i sol

Svako od nas ima svoj način. Jutros slušam nekog dečaka koji objašnjava koliko ima različitih načina da se složi Rubikova kocka. Broj  puteva je ogroman, ali bitno je da svaki vodi do cilja. Tako i u ovom našem životu – postoji n-ti broj načina, ali bitno je da nas vodi do cilja. Cilj je onaj trenutak kad podvučemo crtu jednog dana. Sve između toga su tačke na putu – punktovi. E, sad ako na svakom punktu izgovorite nešto poput: ovaj me ne zanima, ovaj je bezveze, ovaj je pretežak, ovaj nije za mene, za ovaj nemam novaca, ovaj je blamantan, ovaj je ispod mog nivoa, ovaj zahteva previše promena – a ja nisam osoba koja može da se menja, ovaj je suviše komplikovan – zahteva previše vremena, napora, truda… ako znači na svakom stajalištu izgovoriš nešto od ovih negativnih – blokirajućih rečenica, u jednom trenutku na tvoj put će se spustiti rampa. Stop. Ne može dalje jer ne želiš dalje. Ako ti je prva, druga, peta tačka bila zamorna, neinspirativna, komplikovana, neudobna, onda će i sve ostale biti takve. Bićeš jednostavno zablokiran u jednoj tački i takav će ti i pogled na svet biti. U blokadi.  Dani isti, prijatelji koji ostanu biće samo oni koji su u istoj blokadi kao i ti, jedna po jedna lepa stvar će nestajati iz tvog okruženja, ostajaće samo one koje ti služe kao sidra da te drže u trenutku u kom misliš da se osećaš sigurno i dobro. Da, u jednom trenutku ti je tu bilo zaista dobro. Ali to je bio taj trenutak, taj sat, ta godina. Vreme prolazi, stvari se menjaju,  i ti počinješ da zaostaješ.  I fizički i duhovno. Čuvajući ono što je bilo, gubiš ono što imaš i što bi mogao da dobiješ  podizanjem sidara.

S druge strane, imaš mogućnost da ideš od tačke do tačke, da savladavaš prepreke, da u određenom ritmu odblokiraš novi zadatak koji ti život postavlja na putu. Znaš onu – bitno je putovanje. I jeste. Do cilja ćemo svakako stići. Ali način putovanja određuje i kakav će taj cilj biti. Zato je put važniji. Rešavanje zadataka jeste teže od prepuštanja. Kada pustiš možeš da se opustiš. Tako ti se čini. Uh, dobro je. Ne moram da se trudim, ne moram da učim, ulažem napor, da se odričem ičega, ne moram da se menjam, treba samo da se prepustim toku.  Da li biraš ovaj put? Ili onaj naoko teži?

Da ne budem teoretičar – evo šta ja biram. Ili šta sam izabrala. Izabrala sam da prepoznajem punktove na svom putu i da na svakom zastanem i pročitam uputstvo za nastavak puta. I, mogu vam priznati, onaj ko piše ove zadatke jeste jedna vrlo duhovita osoba. Često pomislim – a kako sada? Šta sada? Mogu li ja ovo? Ovo je teško, bolno, nepravedno, nije za mene. Ali, ne pomislim JA OVO NE MOGU. Mogu i hoću. Pustim neko vreme da sagledam problem iz raznih uglova. Nekad ishitreno krenem da ga rešavam pa dobijem znak da treba tri koraka unazad da se vratim. Ponekad potražim pomoć prijatelja, a ponekad pomoć nekog ko je stručan u određenoj oblasti, pročitam tekst u vezi sa nečim, dobijem informacije, prepreka mi postane prijatelj – i stvari se počinju razmotavati u moju korist – kad upoznaš svoj problem – on to više nije, on je tvoj stepenik za razvoj duha, tela, materijalnog… svega onog što želiš da razviješ.

Prigrlite svoje životne zadatke. Otpakujte ih, raščlanite na delove. Upoznajte svaki delić, sklopite ih ponovo na drugačiji način. Obgrlite svoj put i postanite jedno sa njim. Setite se igrice Super Mario – setite se svih onih silnih prepreka koje mora da savlada, ponekad i stotinama puta, ali ne skida osmeh sa lica. Setite se, kao da svaki put kaže, e, ovaj put idem na viši nivo – i sa tim uverenjem on stvarno u jednom trenutku prelazi na novo, bolje, zanimljivije – on putuje. Mario nikad ne odustaje – jedini zastoj napravi kad ti rešiš da ti je igra postala suviše komplikovana (pa se pravdaš time da je glupa, da te ionako ne interesuje kuda vodi, da imaš pametnija posla nego da savladavaš prepreke, da je ionako nemoguće stići do kraja…) Opravdanja, pravdanja, predavanja… Odustajanja, ustajanja, nestajanja…

realmario

Naravno, svesni smo da Super Mario može da savlada sve prepreke. Svesni smo da na kraju stigne na cilj. Neki igrač to uradi na jedan način, drugi sasvim drugačije i svako tvrdi da je njegov put ispravan. I jeste, jer kao što rekosmo  do cilja se svakako stiže, i on nije bitan – bitan je put kojim putuješ do cilja. Ako se predaš, varaš, izvrdavaš, kradeš vreme i trošiš mesto na putu, onda je i sam cilj besmislen. O čemu ćeš razmišljati kad na kraju cilj bude ispred tebe? Da je bilo dosadno, da ništa nisi preživeo, da su se drugi mnogo bolje zabavljali na putu, padali, ustajali, razbijali se i sa smeškom nastavljali. Upoznavali, upoznavali se, voleli, rastajali se, stvarali novi život, stvarali novac, gradili, kupovali, prodavali, učili, učili, podučavali, proučavali, nikad do kraja sve naučili, i svaka novo stečena veština i novo znanje bili samo stepenik na putu. Jednom zakotrljan čak i kamen ide dalje.

Razmisli – želiš li da se udobno smestiš na jednom životnom punktu i da jedno vreme ubiraš plodove, ali da onda tako ustoličen gledaš kako prijatelji, poslovi, novac, duhovne vrednosti, neka lepa mesta, zanimljivi događaji, dobre prilike, ljubavi, deca jednostavno prolaze pored tebe, sledeći svoju putanju, a ti sediš i dalje na istom mestu. Pod tobom se stvara mahovina, sunce sija na nekom drugom mestu, kod tebe je sivo, monotono i tiho. Jer sve tvoje je prolazi dok ti tražiš razne izgovore. Tako zamišljaš svoj životni put?

Ako čak i kamen može da se zakotrlja, možeš i ti. Ako ti je teško, zamoli nekog kome veruješ da te „pogura“ i nastavi da se krećeš. Kad misliš da je teško i da više nemaš snage, a ti opet zamoli nekoga samo da ti malo dune vetra u jedra. Da, kad se krećemo samo malo vetra je dovoljno da nastavimo plovidbu – za razliku od usidrenog kamena kog ni cunami ne pomera. Biraj, put je tu, pred tobom.

Jesi li spreman za preuzmeš odgovornost i zakoračiš u predivnu čaroliju zvanu putovanje kroz sopstveni život. Paraterapija je tu, spremna da svaki put dune u jedra svakom ko reši da putuje. Jer, kad putuju ljudi oko mene lakše putujem i ja. Ili, da kažem malo jednostavnije – ja putujem i ako hoćete da idemo zajedno u taj čarobni svet – jednostavno nema stajanja. Ko zastane, ostane.

 

<a href=“http://www.bloglovin.com/blog/6536589/?claim=56ryx28b7d3″>Follow my blog with Bloglovin</a>