Ovo ja umem da radim – humanitarna akcija – pomozimo Poppylandu! –

Dragi moji, 

danas bih želela da vam predstavim jednu dragu ženu, njenu očaravajuću životnu misiju i da vas pozovem da nakon pročitanog teksta, ako ste u mogućnosti, pomognete da se njena ideja pretvori u stvarnost.

Ko je pratio blog video je da smo pre nekoliko meseci pokrenuli inicijativu – JA OVO UMEM DA RADIM, i da grupe sa tim imenom postoje u nekoliko gradova u Srbiji. E, sad svi mi umemo nešto da radimo ali nikako da se pokrenemo. Snežana Zelenika je rešila da, kako se narodski kaže, povuče nogu, i da pokrene sve nas koji umemo nešto da radimo da pomognemo.

Ko je Snežana Zelenika?

Snežana je neko ko 20 godina radi s ljudima, i već 16 godina zbrinjava mačke i pse lutalice. Pri tom i sama Snežana je podstanar.  Na svom putu, svih ovih godina, imala je mnogo iskušenja, kako ona sama kaže bezrojne stadijume patnje, ali nije posustajala, tragala je za smislom i za svrhom i shvatila da sve vreme traži samu sebe i svoju dušu. Njen svet je nežan, svet nalik svetu vila i vilenjaka, anđela, koji joj uveliko i obeležavaju čitav život .

Čime se Snežana konkretno bavi?

Ana je svoj život posvetila zbrinjavanju životinja. Znamo svi koliko je to u ovo vreme opšte krize, teško. Ljudi su postali zatvoreni, okrenuti sebi samima i prosto ne vide način kako bi i oni mogli da pomognu. A mogu. I to vrlo jednostavno. Kaže Snežana: „Pre neko veče sam razgovarala sa Zlatom Maksimović. Lične blokade se ne stvaraju i složile smo se.. lične blokade se ne stavraju samo manjkom nego i viškom. Poklonimo šta imamo viška, šta nam ne treba, ali onako.. od srca.. dajmo da bismo  mogli, sveže, novo živo primiti… delimo, umnožavajmo, rastimo… ništa od kukanja… Treba ponekada odahnuti, priviti se, isplakati ali i ustati pa ići dalje… u bolju,vedriju budućnost. Niko nas ne može pokrenuti, usrećiti ako sami ne napravimo prvi korak.“

I sad konkretno

Snežana planira da organizuje humanitarnu prodaju stvari kojima bi se kupovala hrana za nezbrinute kuce i mace. Ona nas poziva da poklonimo ono što je nama višak, a što bi nekom dobrodošlo. Ne mora to biti samo višak  – ako slikate, tkate, pletete, pravite neke predmete, nakit – donirajte Snežani za prodaju. Imate knjige koje biste poklonili, ploče koje samo skupljaju prašinu, neke ukrasne predmete, staru garderobu? DonirajteSnežani i ona će u humanitarnoj akciji to prodati i nahraniti napuštene životinje.

Grupa JA OVO UMEM DA RADIM – Novi Sad, pomaže i na ovaj način radeći reklamu i obaveštavajući sugrađane o ovoj humanoj akciji. Do sada je svoje slike donirala Zlata Maksimović (slike anđela), Snežanina prijateljica Vesna poklonila je nakit, ja u ovom času poklanjam ovaj tekst, ali mislim da će toga biti još… Pozivam i vas da se priključite – jer kako Snežana kaže i višak stvara blokadu – počnite ovu godinu čisteći sve što vama ne treba. Otvorite svoje energetske kanale za nešto novo. Naravno, ovo svaki put naglašavam kad god se prave humanitarne akcije – NIKADA NE POKLANJAJTE NEŠTO ŠTO VI NE BISTE UZELI – tj. neka to bude očuvano, čitavo, čisto i od neke koristi, ako poklanjate polovno.

Pokažimo da je Novi Sad human grad

Kaže Snežana da se u žaštitarskim krugovima naš grad, Novi Sad, tretira kao grad koji ne brine o svojim uličnim životinjama. Kaže – evo prilike da zajedničkim snagama prikažemo Novi Sad u lepšem svetlu.

Još jednom ću citirati Snežanu: „Niko nas ne može pokrenuti, usrećiti, ako sami ne napravimo prvi korak. Ja moj upravo pravim i pozivam sve istomišljenike. Godinama sam bila u očaju, tužna, ali tome je napokon došao kraj – shvatila sam šta je ljubav – uradi šta možeš, prihvati šta ne možeš uraditi,  i nauči da to dvoje razlikuješ.“

Akcija će se realizovati u centru grada. Planirano je da to bude jedno lepo druženje i razmena energije, a moguće je da će biti i kuca i maca koji će tog dana dobiti nove vlasnike. Oni koji doniraju, pomognu akciju biće reklamirani kao prijatelji Poppylenda.  Tačan datum i vreme odigravanja ove nadasve humane akcije biće na vreme objavljeni. Do tada kontaktirajte Snežanu Zelenika Poppyland (preko njenog profila na FB ili na snezana.zelenika@gmail.com, možete svoje predloge za donaciju ostavljati i u grupi JA OVO UMEM DA RADIM Novi Sad.

1441_608863039176730_1664425052_n

 

Prvi sastanak mreže JA OVO UMEM DA RADIM

375969_3789683547865_1226576147_n

Sve počinjemo jednim mostom – jednom vezom – počelo je u Novom Sadu – neka ovaj most označi povezivanje i realno i simbolično…

Kafe Veliki – Novi Sad. Sreda, šest uveče. Kišni dan.  Zakazan prvi sastanak MREŽE – JA OVO UMEM DA RADIM. Ulazim, po komotnom vremenu na crkvenom satu – koje baš tada otkucava 6… Za stolom već vidim dva osmeha – Nora i Zlata. Pomislila sam u trenutku – pa one se već odavno znaju, ali ne… beše to prva novosadska prava nit – ja dođoh tek kao treći končić. Onda se pridružila Sonja, pa Dragana i njen suprug Dejan. I tako dobismo i prvo muško. Mi smo potvrdili dolazak – mi smo i došli. Nekako smo se nadali da će se možda još neko priključiti, ali se ispostavilo da je za prvi dogovor ovo taman.

Ono što me je od samog početka oduševilo jeste činjenica da smo svi na isti način shvatili ovu priču. JA OVO UMEM nije zadruga za zapošljavanje, nije agencija, nije nikakva organizacija – to je MREŽA – a u mreži je bitno da svi budemo uhvaćeni i OBuhvaćeni istom idejom i istom energijom. Sve vreme su se kroz razgovor provlačile reči – poštenje, čestitost, ustrajnost, čvsta ideja i nepokolepljivost, vera, saradnja…

Shvatile smo da je osnovna stvar za ovu ideju da ljudi shvate šta želimo – a želimo da stvorimo mrežu ljudi u svom okruženju za koje ćemo prvo znati:

KO SU

ČIME SE BAVE

KAKVI SU LJUDI

Prvu i treću stavku možemo saznati samo ako se upoznamo, vidimo, pogledamo u oči, razmenimo nekoliko reči i vidimo kakva se vibracija među nama uspostavila. Ovde niko neće materijalno profitirati jer nema novca u opticaju – ovde je profit INFORMACIJA, RAZMENA USLUGA, DOBARA, DOBRIH REČI. Mi smo tu energiju te večeri osetili. Osetili smo da je Nora neko ko ima tu predivnu energiju da vodi ovu priču – pa je ona izabrana za glavnu među jednakima, a dogovoreno je i da nas ostalih petoro budemo neka vrsta koordinacionog tela za Novi Sad. Dogovoreno je da Gordana Bunjevac bude domaćica grupe – jer trenutno ima najviše vremena da prati i brine da sve bude pod kontrolom.

Shvatili smo da nije dovoljno da neko koga niko ne zna dođe i ponudi nešto. Pošto ovde, ponavljam se, nema materijalne nadoknade, ljudi se moraju povezati da bi razumeli koncept. Zato smo dali rok do 1. decembra da se formiraju grupe po gradovima i da onda, kada budemo znali koji su nam kapaciteti pravimo jednu širu mrežu. Svi zainteresovani u gradovim u kojima nema grupa neka nas kontaktiraju i povežu se. Svi oni koju u svom gradu imaju mrežu neka se povežu… 🙂

Znate, nekako me je ovo podsetilo na dobra stara vremena – kad se znalo ko vam u čemu može pomoći, ko šta ume i ko se u šta razume. Onako blisko i toplo. Ljudski. Za mene ova ideja i mreža ima srce ima energiju koja struji i jako sam srećna što je počela da raste i da se razvija. Mnogo mi je stalo da odraste u čestitu i poštenu mrežu, da u njoj svi budemo jedni prema drugima ljudi, i da ako ne možemo da pomognemo barem ne odmažemo. Čvrsto verujem da ćemo svi takvi i biti. Nisam vlasnik mreže, ali ću svim srcem braniti ovu zamisao od svaštarenja. Srećom, od samog početka, Negoslavu Stanojević doživljavam kao suvlasnika ideje i kao drugog nosioca vatre. Ja sam plamen u Novom Sadu, koji je prvi i zaživeo i prvi i krenuo u organizovanje prenela u ruke njih petoro: Nore, Zlate, Sonje, Dragane i Dejana. To veče, odmah posle nas, Negoslava je organizovala Niš i gura ideju da pokrene ljude i da ih motiviše. Dan posle toga krenulo je i u Beogradu – pretpostavljam da će tu ići malo sporije i teže jer njih ima dosta i treba vremena da se napravi mreža, ali možda je ideja da se podele po manjim oblastima ili MZ? Ne znam, to je samo ideja. Danas se pokrenula i Ruma. Ljudi su osetili vibraciju. Ideja je da u vreme kada nikom ne ide sjajno stvorimo uslove da nam bude bolje.

Navešću  primer – ja imam neku intelektualnu uslugu koju sam ponudila – meni je članica naše grupe ponudila da me uči jogu. Onda je ona od druge članice zatražila uslugu u vidu časova engleskog jezika a u zamenu ponudila masažu… Ili, možda će neko da se seli i trebaće mu pomoć. Pozvaće ljude iz mreže koji u tome mogu da mu pomognu, a kasnije će svojom nekom uslugom ili povezivanjem sa nekim ko može da pomogne onima koji su ga selili uzvratiti. Neko putuje u inostranstvo i tamo nikoga ne poznaje, a neko iz mreže baš u tom gradu ima prijatelje ili rodbinu i zamoliće ih da dočekaju putnika, a putnik će već naći način da se nekom u mreži oduži nekom uslugom… I tako u krug. Mogućnosti su beskrajne. Nije novac jedini koji nam treba. Nekad su potrebniji ljudi i informacije.

Bitno je da je krenulo, i bitno je da smo svi srećni zbog toga.

Volela bih da se ideja širi kao jedan veliki osmeh. Jedinstven, lep i pozitivan. Da nas nosi dobra vibracija i pozitivna energija. Da poštujemo principe, budemo dosledni i ne damo nikome da kompromituje priču. Bez stranaka, politike, materijalnog… Ko prekrši dogovor, neka ne bude član, a verujem da ćemo svi poštovati ono što nam je dobro i srcu milo.

 

Za kraj ovog izveštaja kačim vam prvi deo zapisnika  sa prvog novosadskog sastanka. Možda razreši još neke nedoumice. Ostale odluke nisu relevantne za javno objavljivanje. 🙂

 

Na sastanku je dogovoreno da osnovni principi mreže budu:

–          Poštovanje Mreže i članova unutar mreže

–          Poštovanje principa pravičnosti, čestitosti

–          Poštovanje dogovora i pravila mreže

–          Zajedništvo i uzajamnost

–          Tolerancija i otvorena komunikacija

–         Delovanje na bazi dobrovoljnosti i bez materijalne nadoknade…

 

Josipa Lisac – Dobre vibracije

 

Srpska Atina i grčki virus

Ovih dana mi rečenica: „Pomozite mu da se dostojanstveno sruši…“ odzvanja u svesti. Oni koji nisu imali tu nesreću da u mesec dana ostanu bez tri ili bez sva tri mosta, i koji nisu bili svedoci jednom istinskom potpomognutom rušenju mosta i ne osećaju svu gorčinu ove rečenice. Ali, Novosađani se sećaju dana kada je Žeželjev most najzad srušen uz domaću pomoć da se ni on ni stanovništvo oko njega više ne muče besomučnim pokušajima milosrdnika da ga sruše. Ali, o mostovima, onim pravim neki drugi put i na drugom mestu.

 

Žeželjev most pre rušenja

Žeželjev most pre rušenja

Ovaj put pričamo o knjižari „Most“ jednoj od urbanih kulturnih odrednica ovog grada. Jednom prilikom mi je gospodin Radmilo Mulić objašnjavao razliku između knjižara i knjižarnica. „Most“, knjižarnica gospodina Mulića i još možda dva ili tri slična mesta su jedinstveni po svom kulturološkom značaju za Novi Sad. Knjižarnice su prostori u kojima ne rade trgovci knjigama, već vam knjige prodaju ljudi koji su zbiljski zaljubljenici i poznavaoci istih. I, sad „Most“ moli da mu Novosađani pomognu da se dostojanstveno sruši. Pojela ga konkurencija. Veliki izdavači, veliki novac, trgovina knjigama. Ne, ne pišem ovo protiv tih velikih, jer i njih volim. Volim knjige. Ne pišem ovo ni protiv koga. Ili pišem protiv svih nas.

Knjižara "Most"

Knjižara „Most“

 

Kad je to Novi Sad oboleo od one retke bolesti kad grad počne da jede samog sebe iznutra, i to one najbolje i najčuvenije delove svoje? Najdragocenije. Ima li ovaj grad snage da spasavajući jednu knjižarnicu najzad počne da spasava sebe samog od nas samih?

Kao kroz maglu pokušavam da se setim samo nekih od mesta koje je pojeo mrak za mog života. Moj prvi privatni zubar beše tamo gde je sada Apolo centar. Jedna od prvih boljih prodavnica cipela takođe beše u tom malom pasažu. Klub Vojske. Bioskop. Gril. Sve jedno do drugog na tom trgu kod Miletića. On prst uperio negde neodređeno u visine. Valjda pokazuje put…  Neki dan, jedna baka priča u autobusu kako je radila u Etilenu na Trifkovićevom trgu. Ja se onda setih i onog drugog. Tu, opet, preko puta Srpskog narodnog pozorišta. Ne mogu tačno da se setim u kom lokalu beše… Ostao još City i ona državna knjižara.

Nestao Stoteks. Tu mi je majka radila dok me je čekala. Tu sam najbolje kasete u podrumu istog kupovala. Nema ga više. Sada su kulturni centar i Mango na tom potezu. Nema ni Narodnog bioskopa. Nema ni grila sa najboljim sendvičima. Postoji podzemni tržni centar. Andregraund šoping. Nema više ni starih zgrada po Njegoševoj.

 

Tanurdžićeva palata - nekadašnji Stoteks

Tanurdžićeva palata – nekadašnji Stoteks

Mogla bih ovako u nedogled. Ali ovaj put neću. Moje pitanje je bilo – možemo li sačuvati jednu knjižarnicu i na taj način krenuti u vraćanje duha Novog Sada? Možemo li jednom reći stoj ili je ovo samo kriza srednjih godina, trenutak kad Zvončica treba da shvati da ne postoji ni Petar Pan, ali ni da ona nema krila već treba da sedi i štrika u nekom ćošku u mekoj fotelji?

Imamo jedan i po bioskop. Imamo srećom još tri pozorišta, imamo još svega nekoliko knjižarnica, nekoliko malih radnji pozamanterije, dve-tri radnjice bele tehnike i to je kraj. Poješće nas hiper. HiperProdukcija, HiperMarketi, HiperKnjižare, HiperBioskopi, sve postaje hiper, samo smo mi sve više hipo u čitavoj toj priči.

Možda je ovo nova era Vodolije i možda vreme za novi HIPI pokret koji će nas izvući iz kandži HIPER i spasiti nam dušu od neminovnog HIPO… 

преузимање1