Kako biti zdrava, voljena i lepa i ako si u plusu?

Čitam blogove o zdravom životu, zdravoj ishrani, vežbanju, šta treba jesti, šta nikako ne smemo da jedemo – jednom rečju – posle politike  najviše nas „svrbi“ zdravlje i kako da budemo mršavi. Navukla sam se na određene blogove (ne

tumblr_mfkuxf84KV1rrnekqo1_1280 (1)Zbog čega želim da pišem baš za ovu populaciju? Lično – ne mogu da nađem ni jedan blog, kome je ciljna grupa upravo ova – dame na sredini svog životnog veka, dame koje nisu po standardnim merama iz časopisa, koje su medijski marginalizovane. Ako se spomenu u medijima o njima se piše kao nekom ko ima težak hendikep, daju im se saveti kako brzo i lako da smršave, kako da zauzmu pozu u sexu u kojoj će izgledati vitko, koje preparate da koriste za mršavljenje. Revije mode se nikada ne odnose na njih. Reklame za garderobu se nikad ne odnose na njih, donji veš nikad se ne pravi za njih. Još uvek mi u glavi zvoni čuvena reklama za Biomed: „Da si Biomed 4 pila u autobusu bi bila.“ Kad govorim o tome da ne postoji industrija koja je fokusirana na dame plus govorim o Srbiji, jer čim izađete odavde, u svakoj normalnoj prodavnici naći ćete garderobu veću od broja 42. U Srbiji ćete samo naći na stotine reklama za preparate za mršavljenje, klinike za liposukciju, tretmane za mršavljenje, kreme za noćno mršavljenje, autogeni trening za mršavljenje, hipnozom do vitke linije, savete kako da smršavite i osvojite muškarca iz snova, kako da se uvučete u haljinu sa maturske večeri, kako da mu budete lepe, kako da… A, ako ste u plusu ostaviće vas muž, neće vas voleti kolege, neće vas prepoznati na godišnjici mature, nećete naći partnera, bićete bolesni, bićete odbačeni – sve u svemu, ako niste po JUS-u (ili kako se to već danas kaže), bolje da ni ne izlazite iz kuće. E, zarad takvih negativnih statova i želim da pišem za moje drage dame plus. Jer, život nije ni crn ni beo, ni mršav ni debeo… svet je mešavina svega ovoga pomalo.ću ovaj put da pominjem nazive), ali na svakom od njih, ja lično se osećam pomalo nesavršeno. Kao da sve što činim nije dovoljno dobro, kao da je način života koji praktikujem nedovoljno zdrav, kao da stalno jurim za nekim rezultatom i da ga nikada neću stići. Isti utisak sam imala i sa blogovima na kojima sam počinjala da objavljujem svoje priče – uvek misleći da su banalni, da bih mogla drugačije. Do trenutka kad sam sebe postavila na jedno određeno mesto, obrisala more blogova u pokušaju i ostala samo da jednom – kakvom takvom – ali mom najboljem. E, tako mi se i u ovoj priči o zdravom životu i zdravoj ishrani nametnula potreba da progovorim  o zdravlju, lepoti i ostalim bitnim stvarima u ime dama koje su u plusu.  Ne, nemam nameru da pravim svoj blog na tu  temu, jer blogovi koje ću drugi put da spomenem već pišu savršeno o zdravom pogledu na život i zdravom životnom stilu. Ja bih ovde uvela samo jednu rubriku – zvanu ZDRAVLJE PLUS ZA DAME PLUS. 

Dame plus čine veliki deo populacije u Srbiji. 

Dame plus su u najboljim godinama  sa najviše novaca (gledano u proseku – žene u 40-tim godinama su finansijski najstabilnije), one su nezavisne, školovane, imaju relativno veliku decu, samosvesne, pametne, ali hendikepirane. Ne izgledaju kao lutke iz izloga. Nisu im kukovi uži od ramena, nisu bez zadnjice… A još uvek vole da obuku i farmerice i lepu suknju ili haljinu, dobru strukiranu košulju, kvalitetne majice u modernim bojama i krojevima.  Ali, toga ovde jedva i da ima. Ako mi ne verujete, krenite u obilazak radnji. Ali, pisaću i o tome. To je samo jedan od problema u plusu.

Ipak je najbitnija vera u sebe

Najveći problem ipak  jeste kako povratiti samopouzdanje, kako zavoleti sebe takve kakve jesmo, kako voditi računa o svom zdravlju, pronaći motive i načine da se neke stvari redukuju i dovedu u normalu.

Ova rubrika nema nameru da zagovara nezdrav način života – daleko od toga, samo želim da ohrabrim drage dame plus da prihvate sebe takve kakve jesu – za početak, da prestanu da se gledaju očima onih koji imaju sreću, da izgledaju kao iz izloga. Želim da rubrika Zdravlje plus za dame plus bude neka vrsta duhovnog vodiča i moralnog podstrekača – kako zavoleti sebe, kako odbaciti loše navike, kako steći samopouzdanje, kako se osećati dobro u svojoj plus ulozi i kako redukovati neke nezdrave navike.

Kao što se blogovi na kojima se ponekad osećam nesavršeno ne bave ekstremnim ili bolesnim oblicima vitkosti, tako se ja neću baviti ekstremnim ili bolesnim oblicima koji idu u ekstemnost ili bolest gojaznosti. Ja nisam lekar niti neko ko je kompetentan da se bavi takvim problemima. Moja želja je da se pozabavim problemima, potrebama i željama dama koje odstupaju od zacrtanog standarda.

Dobrodošle na Paraterapiju kod Majske, na razgovore o zdravlju plus za dame plus…  Hajde da pričamo otvoreno!

Kako naša dela utiču na krajnji ishod ili mala paraterapija

Idemo dalje.

Ima jedna od onih životno dokazanih izreka – čovek planira a Bog se smeje. Vratiću se nekoliko koraka unazad. Na jednom predavanju profesor Jerotić objasni kako nas Bog vidi. I to njegovo objašnjenje se negde poklopi sa onim kako ja zamišljam Boga. Sveprisutnog posmatrača, koji zna sve naše priče od postanka do nestanka  i pomaže nam da se sačuvamo na putu između te dve krajnosti. Ako uspemo razumno da se vladamo da tom putu bićemo sačuvani. E, sad kako se to on smeje našim planovima… to mi baš i nisu mnogo objašnjavali, ali biće da, pošto on već unapred zna ishod, ukoliko su naši planovi u nesaglasju sa zapisanim, jedino što mu ostaje jeste da se nasmeje jer… planirao ne planirao isto mu dođe.

Dugačak uvod da bih objasnila da sam pre nekoliko godina prestala da planiram na duge staze. Nekada sam živela za planove – imala čitav jedan savršen život u budućem vremenu, ali mi ovo sadašnje baš nešto nije išlo,  jer ako bih pomislila – mogla bih to i to… sprečilo bi me ono buduće – nemoj sada da ideš, trošiš… ostavi za sutra, imaćeš duplo više, bićeš duplo duže tamo negde. Divota. Pomalo dosadan sled, ali uvek sam mogla da se uhvatim za neku uzbudljivu budućnost. Sutra, za mesec, sledeće godine. I, verujem da se dragi Bog sjajno zabavljao slušajući moja naklapanja. Toliko se smejao da se u jednom trenutku zagrcnuo od istog. Nešto se desilo i planovi su nestali kao sapunica. Paaaaah….

Bila sam tužna. I bilo mi je jako teško. I trebalo mi je mnogo vremena da shvatim i razumem, ali od onda više ne živim u rokovniku. Živim danas, i moji planovi su vrlo svedeni. Znam nekoliko koraka unapred, ali dovoljno sam fleksibilna da me poneko skretanje ne uzdrma mnogo. Od ljudi ne očekujem ništa. I sve što dobijem od njih onda postaje čista premija. Očekujem od porodice, od prijatelja, od partnera određene stvari koje su u granici razuma, ali ni od njih ne tražim stvari koje bi bile samo ispunjenje nekog mog ličnog zadovoljstva. Očekujem poštovanje. Razumevanje. Podršku. Nekako mi se podrazumeva da me oni i vole, tj. da je zbir mojih vrlina dovoljno velik da potre mane pa da sam im, što se kaže, srcu prirasla. Znam da bih mogla da dobijem mnogo više. Ali, to mnogo više znači i plaćanje određene cene. „Manipulisati“ drugim bićem može svako ko se potrudi da upozna tog drugog. (Neko će reći – pa i tvoji najdraži ovo čitaju.) Znam da čitaju i oni koji su moj prvi životni krug, ali oni vrlo dobro znaju da među nama vlada upravo ono malopre najbrojano i da igranje igara nije niti moj fah, niti njihov u odnosu na mene. To je čisto gubljenje vremena, ali o tom po tom. U nekom sledećem tekstu.

Ono što vam htedoh ovde, kao usputnu lekciju paraterapije dati jeste – ne živite u budućnosti. Definišite precizno šta biste želeli u nekom narednom periodu da ostvarite i koji je to put koji pratite. Idite korak po korak i budite spremni da menjate u hodu. Ne očekujte da drugi rade stvari za vas i umesto vas. Poštujte, razumite i podržite one koji su vam dragi i koje volite. Jednom mi neko drag reče – ja za većinu ljudi činim onoliko koliko za mene neće biti prevelik napor. Deluje sebično, ali nije, kad gledate iz njegovog ugla. Ali i to je još jedna od tema. Dovoljno je da razmislite o ovih nekoliko rečenica. I, da. Još jedna digresija za kraj današnje paraterapije.

Pričala sam sa jednim prijateljem nakon predavanja profesora Jerotića i dotakosmo se raja i pakla. Ispričah mu da je profesor rekao da pakao kao takav ne postoji i prijatelj, koji je istinski vernik i jedno drago i mudro biće mi reče – da, pakao je u suštini u nama samima. Ne postoji veći pakao nego kad čovek ostane sam. Bez igde ikoga. U večitoj tišini. Duša koja u beskonačnosti vremena luta sama, i to svojom zaslugom. Jer nije poštovala, razumela, podržavala, volela. Jer je bila bahata prema svetu. Mi sami sebe najgore umemo da kaznimo svojim činjenjima, ili još bolje nečinjenjima. Jer, svako je krojač svoje sudbine. Eto, toliko za ovaj put. DSCN1315