Čemu nas je mama ipak naučila

stockvault-brightness116234

Kad sam pokrenula rubriku – mama mi nije rekla to – nisam mislila ni na jednu mamu konkretno. Više mi se nametnula misao o kolektivnoj majci sa ovih podneblja, koja iz najbolje namere i onako kako najbolje ume uči svoju ćerku kako da se dobro uda i da dobro prođe u životu. Tako je nju učila njena majka, a ovu pre toga njena. O raskoraku između učenja i naučenog ipak sledeći put. Danas bih želela da vam kažem nekoliko reči o svojoj majci koja nas je pustila u život s rečenicom: BIĆE KAKO BITI MORA.

Mamino detinjstvo i mladost nisu bili laki i lagodni.  Živeli su u malom stanu na Limanu, radio je samo moj deda, hranio troje dece, dok se moja baka brinula da sve bude pod kontrolom u kući. I, ma koliko bilo teško, i ma koliko ponekad nedostajalo i novca i hleba ipak nikada im  nije nedostajalo ljubavi i strpljenja. Strpljivo je baka mamu učila da sve u životu  bude onako kako bude, i da drugačije ne može, i tu mudrost joj je dala u amanet da njome  vaspitava svoju decu, a da, ako bog možda da, i mi jednom nekog tome naučimo.

Kad god je bilo teško, kad god smo od nje očekivale neko magično rešenje – dobijale smo ovu magičnu rečenicu – BIĆE KAKO BITI MORA. Mnogo godina kasnije, otkrivajući  psihoterapiju, čitajući literaturu iz sličnih oblasti  često sam nailazila na istu rečenicu. Nikad mamu nisam pitala šta ona pod tim podrazumeva, misleći valjda da je to samo jedna od onih opštih rečenica za utehu.

No, kad danas malo bolje razmislim – svi ti mudri doktori, psiholozi, analitičari, filozofi jednom bejahu deca. I imali su majke. I njima su one govorile istu stvar. Oni su kasnije od toga napravili nauku, a majke su ostale kod kuće da se ponose svojom decom i da gledaju kako se sve dešava baš onako kako biti mora.

 

Šta je nama mama govorila a mi nismo u mele da razumemo tada? 

Pokušavala je da nam objasni da ne vredi da se  sekiramo oko nekih stvari, da ne vredi da lupamo glavu šta će biti sutra i kakve će posledice izazvati današnji postupak – jer sve će to biti sutra. A sutra je budućnost na koju mi nemamo baš nikakav uticaj. Možemo samo u trenutku da uradimo određenu stvar. I tako redom. U sledećem trenutku sledeću stvar… I to je sve što možemo – a BIĆE KAKO BITI MORA. Ovako ili onako.

Mama su nas učila da hodamo. Korak po korak. Nije nas terala da trčimo pre nego što smo stali na svoje noge.

Učila  nas  je da gučemo, da izgovaramo prva slova, pa slogove – nije živela u iluziji da ćemo jedno jutro posle gu-gu naizust izgovoriti „Gorski vijenac“.

Znala je da i najveća putovanja počinju prvim korakom. Znala je da sve ima svoj red. Radila je najbolje što je umela u datom trenutku – znajući da će jednog dana BITI KAKO BITI MORA.

Žao mi je što kao tinejdžer, kad me je mučilo mnogo toga, nisam shvatala ovu misao. Verovatno bih lakše prošla kroz mnoge situacije i lakše odrasla. No, srećom, mama je postojana u svojoj mudrosti. Danas unapred znam kako će se većina naših ozbiljnih razgovora završiti i kako od nje neću dobiti utehu, niti lažno obećanje da će sve biti u redu. Ne, ona će na kraju svake priče reći samo da će BITI KAKO BITI MORA i ja sam joj neizmerno zahvalna. Jer, kad bi mi rekla nešto drugo, posle svega, uplašila bih se… jer moja mama zna da ne vredi trošiti vreme na strah od mogućih događaja i mogućih posledica jer na kraju uvek BUDE KAKO BITI MORA.

Hvala mami što nas je naučila to…