Jedan pogled na gimnazijsko dvorište

brava

Kovani detalj. Danas ćete teško naći ovakvu šarku, ali stara vrata najstarije gimnazije obiluju ovakvim detaljima.

IMG_0273

Vitraž na ulazu. Kad je sunčan dan, hol je kao u kaleidoskopu. Kada je sivo, pogled na ovu majstoriju osvetli vam dušu.

srednjiprozor

Prozor prema dvorištu iznad glavnih vrata.

prozordvoriste

Prozor sa leve strane zgrade prema dvorištu.

zvono4

Nekada je pozivalo na čas… a danas krasi dvorište.

levakula

Još jedan pogled na prozore, iz dvorišta…


 

 

Kako me Atila (bič božiji) doveo do Džefa Bridžisa ili čisti zen

Znam ja dobro da treba biti optimista. I jesam. I posmatrati čašu polupunu (mada, obrni, okreni, ni poluprazna nije loša) bitno da nije polupana ili prazna. Mada, problem sa tom čašom i  nastaje upravo u  trenutku kada je puna. Pa je i ona jedna kap sasvim dovoljna. Kap.

 

Ne pravim velike planove. Nemam velika očekivanja. Suštinski, trudim se, da sve što očekujem samo od sebe očekujem. Da sve što obećam samo sebi obećam. Pa ako me neko razočara neka to budem ja, i ako nekog izneverim neka samo sebe izneverim. Takvo posađeno, tako raste, takvo će i ostariti. Ponekad iskoračim iz ovih okvira, pa shvatim da nije trebalo, pa onda hops, nazad u svoju avliju.

U suštini, glavnokomandujući u toj priči jeste onaj lenji, dobroćudni i dobrodušni bik, kod kog mogu kako hoću i šta hoću. Dok ne napunim čašu. Onda on zagrebe nogom pa šutne onog uspavanog lava u stražnji trap, pa ovaj, još nerazbuđen, ljut i dezorjentisan počne da se joguni, bude mu tesno u ovoj koži, a onda bih i ja rado pobegla, ali ne ide. Što ‘no reče čovek od sebe pobeći ne možeš.

Pada sneg. Ne volim. Napolju je hladno, vlažno i klizavo. Ne volim. Tesno mi. Pa mi sve nešto kao u kavezu. Pa grizem. Ne govorim ja džabe svake zime da bi bilo dobro prespavati do proleća. Maltretiram svoje drage. Od njih očekujem i ono što oni od samih sebe ne očekuju. Ponekad pomislim da zimu u meni provede Atila bič božiji. Dobro, u ženskom obličju, i bez biča, ali kažu ljudi da jezik nekad jače od sablje seče. Možda bi trebalo da mi na čelu piše: SKLANJAJ MI SE S PUTA, IDE ATILINA INKARNACIJA LJUTA…

attila__the_hun__he__s_coming___by_felipenn-d2yu2tw

Ne volim ja sebe takvu, i baš zato još više volim sve moje dragušne iz onog prvog i drugog kruga koji me trpe i vole i kad sam samoj sebi teška, kada pred njih postavljam nemoguće misije, kada očekujem da reaguju kako bih ja reagovala, da urade kako ja mislim da bi to bilo najbolje, da budu ja. A, rekoh već, nekad ni ja sa sobom na kraj ne mogu.

No, ima sve ovo i dobre strane. Ako ne za druge, ono barem za mene (a posredno onda i za ine). Kad dođu ovakvi periodi, znam da je vreme za promene. Da se ide napred. Kad se onaj razljućeni nerazbuđeni lav sa sredine priče malo smiri, protrlja oči i sagleda ršum koji je napravio, on se povuče i opet pusti bika da napravi plan i krene polako korak po korak.

I plan je tu. Jasno definisan. U nekoliko tačaka. Plan je da u toku ove godine  završim neke bitne stvari, započnem neke dugo odlagane i raščistim neke dugo taložene.

Kad sve saberem i oduzmem poneki višak – da se ne lažemo stiglo se do godina kada više nema svrhe glumiti ozbiljnost. Godine su ozbiljne, i treba im dodati dobru dozu uživanja, malo više komoditeta, možda nekoliko manjih putovanja, po koji izlet, malo se trošiti na sebe, onako sebično, ali bez griže savesti i dugotrajnih vraćanja dugova. Malo biti u centru sopstvene pažnje, razmažena, raznežena, ŽENA. Najzad. Priuštiti sebi makar nešto nalik onome što sam kad je trebalo propustila. Svesno. Svojim pristankom. Ali propustila. Ili nikad imala. Koliko god se godinama lagala, i zbog toga bila rastužena, poražena, u jednom trenu čak skoro pogažena, ipak, došle su godine da dozvolim da se najzad pojavi ŽENA, kakvu Bog i univerzum zamisliše u trenu kad me poslaše u ovu avanturu.

 

free-wallpaper-27

Samo to i jesam. Priznajem, ali sebi. Da mogu ali ne moram. Da mogu i treba baš tako. Da je moja snaga upravo u istinskom značenju te reči. Dopustiti da budem slaba, da neko bude i moje rame i ruka i podrška. Da se posvetim svojim željama, da želim i budem željena. Možda sam čitav jedan mesec definisala šta želim, ali sada znam. Pojavio se jedan mali znak, evo pred kraj meseca. Zen. Čisti.

Zato, krećem. Nije bitan cilj, bitno je da sam pronašla pravac i krenula na put.

(Hvala Džefu Bridžisu. Zen.)

O ovome sledeći put… 

jeff-bridges

 

 

Dobrodošli na CoolUmnu jedne Majske

 

378689_342778652416354_910426591_n

 

Dobrodošli na CoolUmnu jedne Majske. Pokušaću da vam približim svoj svakodnevni svet – kuhinju, knjige, parfeme, svoju paraterapiju, moj pogled na terapiju duše, svoje fotografije. Ako vi imate nešto što biste podelili, javite mi se, ustupiću vam deo prostora, ukoliko se uklapa u Majsku sliku. Hvala vam što ste tu i što ste spremni za još jednu avanturu…

Na Bogojavljensku noć

Iskušenje – umemo li u jednoj rečenici da izrazimo ono što najviše želimo, jasno i glasno?

Ovo nije priča o zlatnoj ribici, nije ni bunar želja, želja na Bogojavljanje jeste u stvari svođenje svih naših želja u jednu, u nešto što iz dubine srca želimo sebi, čisto, iskreno, od srca, za sebe, za svoje, nesebično, a opet lično? Imate li takvu želju, izrecite je u ponoć. Izričite je svaki dan, kao mantru, svoju najveću želju, koja kad vam se ostvari biće na radost…

Jer, uvek treba imati na umu onu narodnu – čuvaj se svojih želja – mogu da ti se ostvare…

 

bogojavljenje

 

 

 

Džoni Dep, SOPA, PIPA i još koješta

Ovaj tekst objavljen je pre skoro godinu dana. Razvod Džoni Depa i lepe Vanese je bajata vest, kao i SOPA i ostale opasnosti o kojima smo tada brinuli. Ali, stari dobri marketinški trik – zamagljivanje nečim besmislenim, da bi kroz tu maglu nešto veliko i smisleno prošlo, e to je i danas aktuelno. Zbog toga, objavljujem ovaj tekst. Ovde. Slatki moji… da se ne zaboravi. 

 

Razmišljam, čujem, čitam, komentarišem, delim. Tako nekako bi trebalo kao u svakoj svaštarnici. Verovatno je i do vas stigla vest da se Džoni i Vanesa razilaze. Podseti me to na naš čuveni razlaz na relaciji Dača – Nata. Hoće, neće, ko je koga ostavio i zašto. Kad se kod nas takve stvari dešavaju, jednostavno znamo da se ispod žita valja nešto mnogo krupnije. Sitne, tračerske vesti zamagle nam poglede, i dok nacija brine da li je Nata prevarila Daču i kako će mala Hana sve to da podnese, dotle se privatizuje recimo još ono malo nečega što je ostalo, ili se potpiše još neki besmisleni sporazum, ili nas odbiju na još jednom evropskom izboru za mis, ili nešto slično…

E, sad, umesto da me preplavi osećaj blaženstva…. ah, najzad, Džoni, koji je sigurno svih ovih godina samo čekao da se rasturi od Vanese, pa da potraži baš mene (to što je i vama to prošlo kroz glavu, irelevantna je činjenica, jer, ovo je moj blog, pa u njemu Džoni pati baš za mnom), tog osećanja nema. Prvo, razmišljam kako da mu saopštim da je totalno omašio tajming, i da sada kada on hoće ja neću, eh, moj Džoni, ni ona polovina indijanske krvi nije više dovoljna – pirat iz malo bližih krajeva no što su Karibi, zarobi mi srce i tako ti je kako ti je, moj Džoni.

Nošah se čak sa mišlju da mu napišem i jedno pisamce – da razmisli, da se vrati Vanesi, ali onda poučena onom pričom sa početka – shvatih – sigurno se u svetskim okvirima nešto mnogo krupno dešava, a ovo dvoje su tu samo da nam skrenu pogled sa nečega. E, sad sa čega, ne bih baš umela da vam kažem, u ovom  trenutku. Ali da ima neka tajna veza, nemojte ni da sumnjate. Eto, umesto da se brinemo u vezi sa SOPA i PIPA pričom, o tome da već koliko sledeće nedelje čitava globalna mreža više neće biti velika hipi komuna,  da će se zbog deljenja lepo poređenje dade neko – recimo neke pesme Majkla Džeksona, moći „pazariti“ do 5 godina zatvora, tj. čak godinu dana više nego što je dobio lekar koji je ubio istog. Da će Vikipedija, Ju tjub… i slični sajtovi staviti katanac jer će svrha njihovog postojanja prestati. Da će  FB, G+, ili lokalnije ali isto tako masovne internet strane za povezivanje ljudi postati izlišne, jer poenta je i bila između ostalog u deljenju – kako ličnih vesti, tako i globalnih vesti, muzike, obaveštenja… Ako kongres izglasa taj zakon o Internetu, možda se više ni ovde čitati nećemo.

 

Tako da, čini mi se, dragi moj Džoni, da bi ti mogao biti i poslednja velika vest koja je prohujala Netom. Možda se sada postavljaju poslednji spotovi sa tvojim likom, i muzikom, ili neko sada još dok se može, traži  slike Vanesine, preslušava njenu muziku, traži po Vikiju podatke o vama. E, moj Džoni… Nisi ni sanjao da bi stvari mogle da odu u ovom pravcu. Da ti, koji si uvek bio pobornik nezavnisnih, malih… postaneš globalna vest i globalna dimna zavesa.

 

Volela bih da sam se prevarila i da si samo još jedna u nizu Net vesti. Volela bih i nekako i osećam da će Ameri, ako ne budu mnogo lenji uspeti da ugnjave svoje kongresmene da ne glasaju za ovu sramotu od zakona. Obično građanstvo je zasuto apelima da svaki dan zovu, gnjave, dave svog kongresmena da ne glasa. I, ako budu dovoljno uporni i uspeće u tome, jer, njihov kongresmen, i njegova partija (a imaju ih svega dve) znaju da ako se ogluše o običnog građanina i njegov apel, gube sledeće izbore. Zato kod njih akcija ovakvog tipa i može da uspe.

Ja ni ne znam ko je moj predstavnik u Skupštini, koga bih ja to cimala i kome dosađivala, kada bih htela da sprečim donošenje nekog zakona, tako da, s jedne strane nemam neki veliki motiv da glasam, a sa druge strane, niko mi ne podnosi raport i ne razbija glavu da li je radio u interesu jedne  plavuše.

Što me vraća na izbore koji nas uskoro očekuju. Ko će se sada kod nas razvoditi, ko će biti dimna zavesa ovog proleća, da se uz hleba i igara malo zanimamo dok se oni ne podele i ne nameste i ušanče na prava mesta jer, treba sada malo zasukati rukave ne bi li se naredne 4 godine lepo plandovalo u nekom hladu, uz dobru platu i velike dnevnice. A račun? Šta smo imali? Ništa, jer mi nikome to ne polažemo, a ceh ispostavite onim mojim običnim građanima…

Ako ništa drugo, ovde se barem zna ko pije – a ko plaća. Samo bih ja volela da mi jave – kako se zove taj čiji račun, recimo, ja plaćam – pa da ga kad mi nešto ustreba i priupitam. Pa neka onda i platim. Jer, kad je beg bio cicija..