Prepoznaj i beži – ili malo o net zločincima

a_peMama vam sigurno ni o ovome nije pričala.

Ili, mama vam jeste o ovome pričala, ali iz današnje vizure njena priča deluje kao priča iz praistorije. Pričala mama kako se treba ponašati u društvu mladića. Budi fina. Budi skromna. Trči tri, ma kakva tri sto trideset tri kruga oko stola. Druga su tada bila vremena. Ali poenta mamine priče je bila – trči koliko te noge nose dok te ne oženi. Posle možeš i da sedneš ili legneš, kako ti volja. Znala je mama da su i tada muškarci (mladići, dečkići) dok su jurili oko stola fine devojčice pod stolom odmarali sa nekim koje  nisu želele da budu tako fine. Onda ti isti muškarci kad im dosadi jurcanje ožene onu što se opirala iznad stola, a one ispod nekako uvek ostanu one ispod. I pitaju se gde su pogrešile. Dale su sve što su dečaci od njih tražili. I više. I bile rame za plakanje (dok su se oni žalili na one dobre kako se ne daju), i bile i više od ramena… I onda odjednom bile ostavljene. Urušenog samopouzdanja, a nisu radile ništa loše. Samo nisu slušale mamu…

Sad, u tinejdžerskim godinama nije lako biti fina cura. Kad prorade hormoni pa udare u glavu, teško je držati pamet u glavi. Treba znati naći zlatnu sredinu. Kako narod kaže – da i vuk bude sit a i da vam ovce ostanu na broju. I, ako u tim godinama savladate sebe, naučite da dajete onoliko koliko želite i kako želite, a ne koliko vam neko nameće i koliko mislite da treba, vi ste na konju. Do sledeće slične situacije o kojoj vam mama nije govorila.

Nisu dobre mama pričale o tome da ćete se možda jednog dana probuditi i shvatiti da ste prošle pola svog života, da ste same, razvedene,  u dosadnom braku, nedoživljene ili neiživljene. Da će hormoni još jednom da udare u glavu i da bi opet trebalo da primenite tinejdžersko pravilo o trčanju oko stola.  Samo u ovoj priči drugi deo nije sto, ili ako baš hoćete da bude, onda zamislite kompjuterski. I na njemu kompjuter. I priključak za internet. I kamericu. I neki od onih sajtova koji spajaju ljude.

E, sad, ne bih da ih da opletem po sajtovima. Oni su tu da se ljudi upoznaju. I to je ok. Znam dosta ljudi koji su se tako i upoznali, neki ostali u vezi, neki ozvaničili veze, neki ostali samo dobri prijatelji. Ali, ne bih o njima ovog puta. Ne bih ni o potencijalnim manijacima koji se kriju iza finih profila.

Rekla bih nekoliko reči o finim ljudima iza finih profila kojima se, kako kaže moja draga prijateljica Di, desio internet. Da. Ljudi koji se u realnom životu striktno drže određenih pravila, normi ponašanja, fini ljudi iz komšiluka, koji su otkrili internet. I shvatili da je to divno mesto da se na njemu sakriju. Koji su pronašli mesto na kom će kršiti sva pravila realnog života – jer oni virtuelni svet doživljavaju kao svemir u kome ima samo „zločina“ ali ne i „kazne“.

O čemu se radi? Takvi dobro procene igralište na kom se nađu. Odaberu „žrtvu“. Obično razvedenu ili nikad udavanu, posvećenu detetu, poslu, starim roditeljima, sa blago urušenim samopouzdanjem. Krene ispipavanje terena. Zašto je tu? Da, razume on, i on isto tako… neoženjen, sa detetom, bez deteta, u poslu ili nema posla, sve u zavisnosti šta mu za datu priliku treba. Da, on razume. I on sve češće razmišlja o tome kako je dosta samoće i kako bi bilo dobro naći neku dobru srodnu dušu. Da, baš neku poput nje jer život brzo prolazi, ljudi su otuđeni, eto on nije imao sex (ups. nije vodio ljubav jer sex je precenjena stvar – vođenje ljubavi… draga moja, slažeš se sa mnom, jeste jedini pristojan oblik opštenja među zrelim odraslim osobama).

Ona se topi s druge strane stola iza svog monitora. Odavno već ne trči oko istog. Što bi bežala od njega tako finog.

Mislim, poverava se drugarici, da sam se zaljubila. Tako je pažljiv i fin. Zamisli, tri godine nije bio sa ženom. Kaže ili prava ili ništa. Mislim da se i ja njemu dopadam.  Ako pokušate da joj malo razbijete iluzije, reći će da ste ljubomorni. Da vam je krivo što je baš ona imala sreće da iz prvog puta naleti na takvog.

Kad dođe do ove faze, ona je spremna da postane „žrtva“.

Kreću cica-maco razgovori.

Kreću pitanja o tome šta ima na sebi.

Kreću pitanja – i predlozi. Ti toliko sama – ja toliko sam (i sad bi bilo najlogočnije da joj kaže, hajde da se vidimo…), ali ne, on je, onako usput uvlači u seksi čet preko interneta. Ona se u početku, kao i naša tinejdžerka sa početka, brani, ali naš dasa je ubeđuje da to nije ništa strašno i da ostaje među njima. Da je to normalno i da to dvoje odraslih ljudi normalno rade. Ali, ako ona neće, ako je neka zatucana, njemu je žao, ali on ne želi vezu sa nekom takvom. Ona ima sekunde da se odluči – šta dalje? Pristati? (Niko neće saznati, možda je u pravu, ovo su nova vremena, pa šta, danas preko kompa, sutra ćemo uživo, neka vidi da sam ja jedna od onih savremenih žena…)

Ako pristane upala je u zamku. Naš zločinac bez kazne počinje da leči svoje komplekse na njoj. Hot seks, ups. hot vođenje ljubavi – cvrc Milojka. Ona upada još dublje u rupu zvanu izgubljeno samopouzdanje, bezvrednost, a sve podgrevano obećanjima, samo još koji dan ovako pa ćemo se videti. Hajde, samo jednu sličicu za mene. Onako baš za moju dušu. I one se skidaju, slikaju, nameštaju pred monitorom. Niko im objasnio nije da sa druge strane ne mora biti samo jedna osoba. Da se taj snimak može zamrznuti u fotografiju…

On je otkrio internet i široko polje na kom će dokazati da su sve žene iste, lake, nemoralne, sklone prevarama, glupače… a one će misliti da su pronašle srodnu dušu i samo će čekati da prođe još tih nekoliko dana dok ih ne ogreje sunce i ne počnu da žive zajedno. Da i ona ima svog muškarca. Koji joj svako veče govori kako je divna i kako je vredelo čekati je. Samo im treba još koji dan. Dugo su bili sami, prosto su još nepoverljivi, uplašeni, nežni dečaci u telu odraslih mušakraca. I one se sve više trude do onog trenutka kada njemu ta igra dosadi jer je dokazao ono što je hteo. I onda beži. Bez nekog objašnjenja jer ko je ona da on njoj  bilo šta da objašnjava. Ona ostaje zgrožena, zgažena, bez reči, bez ikakvog racionalnog objašnjenja, osim da nije bila dovoljno dobra, da je mogla još malo više, da je rekla premalo, da je požurivala…

A šta treba da znate, a mama nije mogla da vam kaže?

ako neko neće posle neke pristojne prepiske da se vidi oči u oči sa vama – brišite ga iz svojih kontakata i iz svog života.

ako neko počne da vam priča priču o dugogodišnjoj apstinenciji jer nije bilo prave – a on, mada je imao prilike, nije hteo, jer je to za njega prljavo – opet bežite. Jer nije da vaš verujem statistikama da muškarac svakih nekoliko sekundi misli na seks, ali ne bih verovala ni u priču da je godinama (a već mu se bliže ili je duboko u srednjim godinama) apstinirao čekajući baš vas.

– ako vam od početka nije pokazao svoje fotografije, rekao ime i prezime, broj telefona… bežite odmah. Najverovatnije je oženjen, a moguće je i da ima neki kriminalni bekgraund ili su već pisali komentare o njemu na netu… (Priča o tome da je poznati političar, glumac… ili nešto slično neka vas ne zavara…) Svako ko ima poštene namere daće vam kad se uveri da su i vaše poštene neki normalan kontakt. Naravno, ovde se pozdrazumeva da vi ništa ne krijete, da imate svoju fotografiju, tačne podatke (+/- godine i kile).

Moguće je da se iza jednog takvog profila krije neko sa seksualnim frustracijama, seksualno neopredeljen, neko ko je duboko traumatizovan od strane majke, neke druge osobe, da ga je žena, devojka varala i sada svoju frustraciju leči tako što povređuje druge žene dokazujući sebi da su sve iste i da bi mu i sa nekom drugom bilo isto… da nije život baš tako nepravedan prema njemu, nego da su žene generalno roba s greškom. Nemojte se truditi da ga razuverite. Niste vi stručnjak, psiholog, psihijatar, terapeut. Bežite dok vam je još vreme. 

I nemojte da gubite veru u svoj vrednost. Samo ste imale tu nesreću da naiđete na net zločinca. I, nisu svi takvi. Ima na ovoj globalnoj mreži mnogo poštenih, dobrih, usamljenih muškaraca kojima ćete vi baš takvi odgovarati. Samo pamet u glavu, tri kruga oko stola i četvrti krug negde među svet da se uživo upoznate. A, onda je već sve lakše. Ili barem transparentnije. Želim vam mnogo sreće. Ne krivite majke, u njihovo vreme nije bilo računara, ali pričajte vi sa vašom decom o ovome. Biće vam zahvalna, verujte!

Tatjana Šešum i negovanje čudesnih ogledala

tanja sesum_1315602453_150x200

Na naslovnoj strani sajta Tatjane Šešum možete pročitati predivne stihove Desanke Maksimović. U ove stihove stala bi životna filozofija ove sjajne žene – psihoterapeuta, lajf kouča, homeopate i floriterapeuta, spisateljice, majke. Žene sa divnom vizijom i misijom – da ljude upozna i obuči da koriste Balkansku liniju cvetnih esencija. Predstavljam vam Tatjanu Šešum. 

 

 

 

Vaša biografija je veoma bogata. Imate široko formalno obrazovanje, mnogo ste radili na sebi. Vaša radna biografija takođe ima mnogo stavki, ali sve vode ka jedno zajedničkoj tački – to je ljubav prema čoveku i briga za pojedinca.  Diplomirali ste psihologiju, obučeni ste psihoterapeut, homeopata, floriterapeut. Majka, supruga, pisac. Sve to možemo naći u vašoj biografiji. Ipak, ja bih vas za početak pitala – ko je zapravo Tatjana Šešum?

Tatjana Šešum je osoba koja se stalno kreira i rekreira u neprestanom procesu ličnog rasta i razvoja, osoba čija je životna misija da radost stalnog unapredjivanja sebe deli sa drugim ljudima sličnih interesovanja, takođe, Tatjana Šešum je osoba čija  je vizija da budućim generacijama u našoj zemlji ostavi zaoštavstinu u vidu Balkanske linije cvetnih esencija kao pomoć u održavanju i unapređivanju sopstvenog zdravlja.

Tatjana – kao devojčica. Koja su bila vaša interesovanja? Kakav je uticaj vaše porodice i sredine na vaš kasniji život? Koje ste knjige čitali, koji su filmovi iz tog perioda ostali u vašem sećanju?

Moje putovanje ka onome šta sam danas je počelo u ranom detinjstvu kada sam zbog svoje lične bolešljivosti i činjenice da sam jedino dete prilično zaposlenih roditelja često bila sama i usamljena. U pokušaju da razrešim svoju usamljenost ušla sam u svet knjiga i od tog perioda je knjiga „moj najbolji prijatelj“. Čitanje je moja životna strast koja mi omogućava ne samo ulazak u druge živote i svetove nego i jedan od važnih načina ličnog usavršavanja i rasta. Pošto sam se tokom godina uverila u lekovito dejstvo čitanja „pravih knjiga“ nije ni čudo da sam zagovornik i jedan od malobrojnih formalno edukovanih biblioterapeuta u Srbiji. Biblioterapija je jedna sjajna isceljujuća tehnika zahvaljujući kojoj svako od nas može pomoći sam sebi u raznim životnim periodima kada nas životne situacije ili krize prevazilaze i kada nam je potrebna dodatna pomoć ili podrška.

Devojčice maštaju da postanu balerine, učiteljice, negovateljice. Vi ste objedinili sve to – učite, lečite, negujete – vešto poput balerine. Kako ste se opredelili za psihologiju? Da li ste već tada znali da je to samo početak vaše profesionalne priče?

Za psihologiju sam se opredelila krajem srednje škole i podjednaki  uticaj je imala moja profesorka psihologije i filozofije koja je znala da mi približi psihologiju na način da to postane moj životni  izbor profesije  kao i osećaj koji sam imala kada bih savetovala brojne drugarice i drugare koji su mi se spontano obraćali za savet a ponekad i samo da ih saslušam.

Koja oblast terapije vas najviše privlači?

Tokom i nakon studija tragala sam za  psihoterapijskim pravcem koji najviše odgovara mojoj ličnosti  i konačno sam ga našla u kognitivno-bihejvioralnoj psihoterapiji, tačnije u racionalno-emotivno bihejvioralnoj psihoterapiji. Moji prijatelji se smeju kada kažem da sam tek nakon razumevanja i usvajanja postavki REBT-a o tome da smo sami kreatori sopstvenih emocionalnih stanja i u skladu s tim i kreatori sopstvenih života prestala da budem „neurotična“ u najširem smislu te reči i postala prosečno mentalno zdrava osoba. Drugim rečima „preuzela sam život u svoje ruke i od tada uživam u kreiranju sopstvene životne stvarnosti. Život je suviše vredan dar da bi se pasivno prihvatao i proživljavao, iz dana u dan, iz obaveze u obavezu. Njega treba aktivno kreirati u skladu sa svojim pozivom i misijom koju smo dobili u njemu. Naravno uvek nam je najvažniji zadatak da postanemo najbolja moguća verzija sebe ali pored toga ostaje puno toga što se može zamisliti i ostvariti u sopstvenom životu.

Odakle ta potreba za stalnim traganjem i usavršavanjem?

Ta potreba dolazi iz doživljaja sta je moja životna svrha i kako sam je ja transponovala u ličnu misiju. Moja misija je da pre svega budem model inspiracije ljudima koji ulaze u moj život sopstvenim primerom kako treba težiti holističkom zdravlju, kao i da što većem broju ljudi koji mi se obraćaju za pomoć pružim znanje, veštine i podršku u sopstvenom rastu i razvoju ka većim stepenima celovitosti i ličnog dobrostanja.

Vi ste uveli multidisciplinaran pristup u terapiji. Kombinujete psihoterapiju i homeopatiju, tj. floriterapiju.

Te dve oblasti se divno nadopunjuju jer holizam koji je sastavni deo homeopatije nadopunjuje psihoterapiju. Radeći kao psihoterapeut počela sam da shvatam da psihoterapija (bilo koja) kojom sam se do tada isključivo bavila ima jedan redukcionistički pogled na čoveka koji joj onemogućava da bude celovit sistem lečenja. Istražujući druge sisteme razumevanja čoveka naišla sam na homeopatiju koja je postala moja nova životna filozofija pruživši mi odgovore na sva moja dotadašnja pitanja.

Osnivač ste L.A.T.I.C.E..  udruženja praktičara cvetnih esencija. Kad ste osetili potrebu da se jedno takvo udruženje formira i sa kojim ciljem?

Ideja za formiranje udruženja se pojavila onog trenutka kada sam poželela da formiramo nasu autentičnu i autohtonu liniju cvetnih esencija. Pošto je u pitanju veliki dugogodišnji posao koji ne može nositi samo jedna osoba sa grupom istomišljenika, koja sve više raste, u okviru Udruženja L.A.T.I.C.E. (L – lepota, A – autentičnost, T – tolerancija, I – inspiracija, C – celovitost, E – energija ) počeli smo da razvijamo liniju Balkanskih cvetnih esencija, prvu liniju cvetnih esencija sa Balkana namenjenu pre svega unapređenju zdravlja nas koji živimo na ovom podneblju i vibriramo slično lekovitim biljkama koje rastu na našem tlu.

Udruženje L.A.T.I.C.E.  je i centar za edukaciju svih onih koji veruju u ovaj sistem isceljenja. Kako ste došli na ideju da širite mrežu floriterapeuta i da širom Srbije propagirate ovaj blag i efikasan metod zasnovan na esencijama dobijenim od cveća?

Kao što naša narodna mudrost tvrdi da za svaku boljku ima odgovarajuća biljka koja joj je lek, tako smo i mi u Udruženju L.A.T.I.C.E. bili poneseni mišlju da će lekovite biljke sa našeg podneblja biti u mnogo većoj meri lekovitije od lekovitih biljaka sa drugačijih podneblja. Ta filozofija je u osnovi nastanka linije Balkanskih cvetnih esencija koja trenutno broji 54 cvetnih esencija za različite vrste ljudskih problema.

Kome biste sve preporučili da se obuči za floriterapeuta? Kakva su vaša iskustva – koja je to ciljna grupa koja se najviše interesuje za obuku?

Najveće interesovanj za znjanjem floriterapije pokuzuju ljudi koje interesuje zdravlje a koji su pri tom naklonjeniji prirodnim načinima lečenja. Takođe floriterapija interesuje sve one koji žele da svojoj bližoj okolini, pre svega svojoj deci i porodici, pomognu da sto bolje funkcionišu u današnjem izazovnom vremenu u kome živimo.

Interesuje me, iz vašeg ugla, koji je profil klijenata koji se opredeljuju za homeopatiju, tj. floriterapiju  kao vid ilečenja?

Isto važi i za klijente koji se opredeljuju za homeopatiju i floriterapiju. To su ljudi koji tragaju za što prirodnijim i zdravijim načinima održavanju svog zdravlja. Nažalost u poslednje vreme sve više se ovim holističkim sistemima lečenja okreću ljudi za koje klasična medicina nema rešenja ili bar ne trajna.

Čitajući vašu biografiju nekako mi se logično nameće pitanje – šta sledeće planirate? Kakvi su planovi na ličnom i profesionalnom planu Tajtane Šešum?

Na ličnom planu želim da sto više vremena provedem sa svojom ćerkom koja započinje srednju školu. Na profesionalnom planu želim da objavim knjigu kako o Balkanskim cvetnim esencijama tako i o biblioterapiji. Naravno, želela bih da sto više ljudi nauči i počne da koristi Balkanske cvetne esencije i to mi je cilj kojem ću verovatno težiti do kraja svoje profesionalne karijere.

Pretpostavljam da kao lajf kouč dobro organizujete svoje vreme. Kako provodite slobodno vreme? Koje su vaše privatne oblasti interesovanja?

Slobodne vreme provodim čitajuci, planinareći, putujući.

Koja je vaša poruka onima koji još nisu probali neki od oblika holističkog lečenja?

Potrebno je biti edukovani korisnik usluga u oblasti zdravlja, i fizičkog i mentalnog. Zato preporučujem da se budući klijenti informišu o najboljoj komplementarnoj medicini za njihov konkretan problem da bi se sami uverili o svim brojnim prednostima svih oblika holističkog lečenja.

Tatjana, mnogo vam hvala na izdvojenom vremenu. Pozvala bih sve da pogledaju sajt udruženja L.A.T.I.C.E i da prate rad udruženja na Fejsbuk stranici udruženja.

I za kraj,objavljujemo stihove Desanke Maksimović koji , kako nam je Tatjana i rekla, dočaravaju njenu životnu filosofiju.

 

OGLEDALO
(Desanka Maksimović)

Idem putem života i nosim u duši ogledalo kao duša toplo,
kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.

Ono od pogleda mrkog potamni i gorčinom se prelije.
Zla reč kao trn uvek krvavo zapara njegovu belu dušu.
Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i zaledi se.
Ali svakoga jutra osvane ono kao duša toplo,
kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto;
samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim uvek: nove,
zagonetne šare lagano drhte u njegovom dnu.

Ja nosim u duši ČUDESNO ogledalo, ono i toplije biva i sve lepše ogleda
što je više puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reči zaparano bilo,
od osmeha hladnog sledilo se;
samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke šare lagano drhte.

 

Posetite sajt Tatjane Šešum:  http://www.psihokomunikacije.com.

Posetite sajt udruženja za promociju floriterapije http://www.floriterapija.com/

Posetite i Fejsbuk stranicu L.A.T.I.C.E. http://tinyurl.com/nrs4oyp

Da li ste spremni da otkrijete svoje prave vrednosti i radite na njima – ja ovo umem da radim

stockvault-kid-sketch115184Ovih dana na delu shvatam jednu poslovicu – Daj čoveku ribu i nahranićeš ga jedan dan, nauči ga da peca hraniće se čitav život

Od kad smo počeli da pravimo grupe po gradovima ova izrekaa mi postaje jasnija. Za primer ću uzeti samo svoj grad jer tu sam direktno uključena. Mreža ima 190 članova. Tekst o osnivanju Mreže videlo je barem još tri puta toliko ljudi. Pozvali smo ljude da se umreže, da povežu znanje-informaciju-veštinu i da na toj bazi vrše razmene. Bez novčane nadoknade. Jer smo pošli od pretpostavke da neki ljudi stvarno nemaju materijalnih mogućnosti da nešto sebi priušte, poprave, nauče, ali imaju šta da ponude u zamenu. Vuk sit i ovce na broju.

Malo sam ovih desetak dana kako je sve krenulo razmišljala i sve više shvatam da ovde nije samo u pitanju ponuda i potražnja već i promena stanja svesti. Treba ponekad smoći snage i izaći pred ljude. Treba ponekad potražiti i pomoć ljudi – nekoliko mi ih je reklo – ali ja ništa ne umem. Ja im kažem kako ne umeš? Umete da kuvate, da čuvate decu, umete da sačekate nekog iz drugog grada i objasnite mu Novi Sad, umete da prošetate kucu, da rasađujete cveće… Umete još mnogo toga samo niste svesni. Kako njima to govorim tako moje polje umeća postaje sve šire.

Treba menjati stanje svesti i ubediti ljude da su VREDNI, SPOSOBNI, PAMETNI I IMAJU ZNANJA I VEŠTINE I INFORMACIJE koje mogu da razmene. Imaju ponekad samo želju da sa nekim popričaju. Zamislite ponudu – nudim razgovor u popodnevnim satima u razmenu za kafu. Neko ima kafu (za kafu) ali nema društvo. Neko je voljan da bude društvo ali ne može tog dana da odvoji za kafu. Može razmena? Neko zna kako se pravi ajvar a neko bi popio kafu i uzeo recept. Kafa za recept? Neko će reći da banalizujem, ali nije tako. Da li ste se ikad upitali zašto ima toliko ličnih obraćanja i izliva na Fejsbuku? Zašto neko prostire sav svoj i iscepan i novi veš pred ljude? Pa zato što ima mnogo vremena sa kojim ne ume da se nosi i nema sa kim da priča. Opet, imate ljude koji su večiti posmatrači na društvenim mrežama, stidljivi, nespremni da se suoče sa sobom i svetom,  te posmatraju i upijaju tuđe živote.

Ova grupa bi trebalo da bude mesto gde svako od navedenih ljudi može da nađe komadić koji mu nedostaje.

Kad pogledate novosadsku grupu svega je 8 ili 9 sugrađana ostavilo svoja umeća. Divna i raznolika. A, sticajem okolnosti znam da svako od njih to radi jer zna da jedino sami sebi možemo pomoći i da imamo samo ako sami umemo da se za to izborimo. Nikom od njih to nije rođenjem dato, svi su se svojim trudom, voljom, energijom i željom da im život bude lep, pa onda i lepši izgrađivali i došli do onoga što su sada. Oni mogu i bez Mreže, ali su razumeli da im je u Mreži i lepše i lakše i drugačije i zanimljivije. Da je to šansa da upoznaju nove ljude i nove ideje. Da je to prilika da još porade na sebi ali da i deo svojih znanja i veština razmene sa drugima.

Dragi moji, ono što sam naučila jeste da svako od nas nosi svoj deo tereta i da niko neće i ne treba da nosi i tuđe breme. Svi mi možemo jedni drugima da pomognemo, ali niko od nas neće na svoja leđa natovariti teret koji nam ne pripada. Jednostavno, Bog ili u koga god verujete, dada svakom podjednak teret. Ako ste vremenom punili svoj džak i tuđim, pa ga prepunili, pa sad ne znate šta ćete sa njim – prst na čelo, bacite ono što nije vaše ili jednostavno objasnite onima kojim su vam to natovarili da više nećete da budete njihovi nosači i počnite da se uspravljate – prigrlite sebe sada lagane i spremne da se kroz život krećete uspravno, svesni svojih vrednosti i umeća. Moja serija tekstova će ići u tom pravcu – kako da se fokurisate na sebe i svoje potrebe. Kako da u Mreži pronađete sebe i budete korisni. I jedno pitanje – šta mislite – da li bi jedna radionica – pričaonica bila od koristi? Da li bi pomoglo kada bismo radili malo da podizanju vašeg samopouzdanja? Šta mislite o tome i koliko vas je voljno da se menja? Na ovaj ili onaj način….

Prvi sastanak mreže JA OVO UMEM DA RADIM

375969_3789683547865_1226576147_n

Sve počinjemo jednim mostom – jednom vezom – počelo je u Novom Sadu – neka ovaj most označi povezivanje i realno i simbolično…

Kafe Veliki – Novi Sad. Sreda, šest uveče. Kišni dan.  Zakazan prvi sastanak MREŽE – JA OVO UMEM DA RADIM. Ulazim, po komotnom vremenu na crkvenom satu – koje baš tada otkucava 6… Za stolom već vidim dva osmeha – Nora i Zlata. Pomislila sam u trenutku – pa one se već odavno znaju, ali ne… beše to prva novosadska prava nit – ja dođoh tek kao treći končić. Onda se pridružila Sonja, pa Dragana i njen suprug Dejan. I tako dobismo i prvo muško. Mi smo potvrdili dolazak – mi smo i došli. Nekako smo se nadali da će se možda još neko priključiti, ali se ispostavilo da je za prvi dogovor ovo taman.

Ono što me je od samog početka oduševilo jeste činjenica da smo svi na isti način shvatili ovu priču. JA OVO UMEM nije zadruga za zapošljavanje, nije agencija, nije nikakva organizacija – to je MREŽA – a u mreži je bitno da svi budemo uhvaćeni i OBuhvaćeni istom idejom i istom energijom. Sve vreme su se kroz razgovor provlačile reči – poštenje, čestitost, ustrajnost, čvsta ideja i nepokolepljivost, vera, saradnja…

Shvatile smo da je osnovna stvar za ovu ideju da ljudi shvate šta želimo – a želimo da stvorimo mrežu ljudi u svom okruženju za koje ćemo prvo znati:

KO SU

ČIME SE BAVE

KAKVI SU LJUDI

Prvu i treću stavku možemo saznati samo ako se upoznamo, vidimo, pogledamo u oči, razmenimo nekoliko reči i vidimo kakva se vibracija među nama uspostavila. Ovde niko neće materijalno profitirati jer nema novca u opticaju – ovde je profit INFORMACIJA, RAZMENA USLUGA, DOBARA, DOBRIH REČI. Mi smo tu energiju te večeri osetili. Osetili smo da je Nora neko ko ima tu predivnu energiju da vodi ovu priču – pa je ona izabrana za glavnu među jednakima, a dogovoreno je i da nas ostalih petoro budemo neka vrsta koordinacionog tela za Novi Sad. Dogovoreno je da Gordana Bunjevac bude domaćica grupe – jer trenutno ima najviše vremena da prati i brine da sve bude pod kontrolom.

Shvatili smo da nije dovoljno da neko koga niko ne zna dođe i ponudi nešto. Pošto ovde, ponavljam se, nema materijalne nadoknade, ljudi se moraju povezati da bi razumeli koncept. Zato smo dali rok do 1. decembra da se formiraju grupe po gradovima i da onda, kada budemo znali koji su nam kapaciteti pravimo jednu širu mrežu. Svi zainteresovani u gradovim u kojima nema grupa neka nas kontaktiraju i povežu se. Svi oni koju u svom gradu imaju mrežu neka se povežu… 🙂

Znate, nekako me je ovo podsetilo na dobra stara vremena – kad se znalo ko vam u čemu može pomoći, ko šta ume i ko se u šta razume. Onako blisko i toplo. Ljudski. Za mene ova ideja i mreža ima srce ima energiju koja struji i jako sam srećna što je počela da raste i da se razvija. Mnogo mi je stalo da odraste u čestitu i poštenu mrežu, da u njoj svi budemo jedni prema drugima ljudi, i da ako ne možemo da pomognemo barem ne odmažemo. Čvrsto verujem da ćemo svi takvi i biti. Nisam vlasnik mreže, ali ću svim srcem braniti ovu zamisao od svaštarenja. Srećom, od samog početka, Negoslavu Stanojević doživljavam kao suvlasnika ideje i kao drugog nosioca vatre. Ja sam plamen u Novom Sadu, koji je prvi i zaživeo i prvi i krenuo u organizovanje prenela u ruke njih petoro: Nore, Zlate, Sonje, Dragane i Dejana. To veče, odmah posle nas, Negoslava je organizovala Niš i gura ideju da pokrene ljude i da ih motiviše. Dan posle toga krenulo je i u Beogradu – pretpostavljam da će tu ići malo sporije i teže jer njih ima dosta i treba vremena da se napravi mreža, ali možda je ideja da se podele po manjim oblastima ili MZ? Ne znam, to je samo ideja. Danas se pokrenula i Ruma. Ljudi su osetili vibraciju. Ideja je da u vreme kada nikom ne ide sjajno stvorimo uslove da nam bude bolje.

Navešću  primer – ja imam neku intelektualnu uslugu koju sam ponudila – meni je članica naše grupe ponudila da me uči jogu. Onda je ona od druge članice zatražila uslugu u vidu časova engleskog jezika a u zamenu ponudila masažu… Ili, možda će neko da se seli i trebaće mu pomoć. Pozvaće ljude iz mreže koji u tome mogu da mu pomognu, a kasnije će svojom nekom uslugom ili povezivanjem sa nekim ko može da pomogne onima koji su ga selili uzvratiti. Neko putuje u inostranstvo i tamo nikoga ne poznaje, a neko iz mreže baš u tom gradu ima prijatelje ili rodbinu i zamoliće ih da dočekaju putnika, a putnik će već naći način da se nekom u mreži oduži nekom uslugom… I tako u krug. Mogućnosti su beskrajne. Nije novac jedini koji nam treba. Nekad su potrebniji ljudi i informacije.

Bitno je da je krenulo, i bitno je da smo svi srećni zbog toga.

Volela bih da se ideja širi kao jedan veliki osmeh. Jedinstven, lep i pozitivan. Da nas nosi dobra vibracija i pozitivna energija. Da poštujemo principe, budemo dosledni i ne damo nikome da kompromituje priču. Bez stranaka, politike, materijalnog… Ko prekrši dogovor, neka ne bude član, a verujem da ćemo svi poštovati ono što nam je dobro i srcu milo.

 

Za kraj ovog izveštaja kačim vam prvi deo zapisnika  sa prvog novosadskog sastanka. Možda razreši još neke nedoumice. Ostale odluke nisu relevantne za javno objavljivanje. 🙂

 

Na sastanku je dogovoreno da osnovni principi mreže budu:

–          Poštovanje Mreže i članova unutar mreže

–          Poštovanje principa pravičnosti, čestitosti

–          Poštovanje dogovora i pravila mreže

–          Zajedništvo i uzajamnost

–          Tolerancija i otvorena komunikacija

–         Delovanje na bazi dobrovoljnosti i bez materijalne nadoknade…

 

Josipa Lisac – Dobre vibracije

 

Zdrava i zadovoljna osoba – duša i telo u ravnoteži

1383718_10152021693395579_1650329823_nJoš jedan tekst koji ide u paraterapiju – ali u čitavoj ovoj priči sam ja jedini PARA – ostali su svi pravi umetnici u pristupu ljudskom telu i duhu.

 

Naime, u nedelju 6. oktobra 2013.  u Centru za psihofizički balans Ultra well  održao se Dan otvorenih vrata.  Naša draga Tanja, zajedno sa  Mirom i Saškom, otvorila nam je vrata svog centra i uvela nas u svet onoga što danas zovemo alternativnom medicinom i terapijom, a nekada su to bili jedini pravi sistemi koji su  duh i telo dovodili u ravnotežu i time dovodili  i do isceljenja.  Kako je izgledalo tog dana? Pogledajte tekst i fotografije i sve će vam biti jasno – DAN OTVORENIH VRATA ili prezentacija viđena okom i perom naše Saške.

Taj dan smo imali prilike da se upoznamo sa raznim tehnikama i pravcima u alternativi  i isprobamo ih. Cilj Ultra well-a jeste da permanentnom edukacijom Novosađanki i Novosađana objasni da je prevetniva mnogo bolji put ka sveukupnom zdravlju – da svako od nas treba da neguje sebe i otkrije šta je to što mu prija i što mu omogućuje da uspostavi balans između duha i tela i da na taj način održava lepim sebe u celini. Kako kažu: Cilj akcije je približiti wellness svima i pokazati kako nije luksuz već potreba modernog društva.  Na vama je da odaberete: masaža, joga, rekonekcija, akupunktura, meditacija, vođena meditacija, floriterapija i još mnogo divnih stvari o kojima možete više na njihovom sajtu da saznate.

E, sad otkud ja tamo?  Ponosno objavljujem da učim za floriterapeuta i moja mentorka Marija Radojković me je pozvala da budem sa njom na prezentaciji iste. Ultra well je naš domaćin i za obuku, a radimo po programu Udruženja praktičara cvetnih esencija L.A.T.I.C.E, Belgrade, Serbia.

O floriterapiji ću još pisati, ali bih ovaj put napomenula da je floriterapija  blag, prirodan i holistički način lečenja koji bih svakom preporučila. Više informacija u vezi sa ovim vidom isceljenja možete naći i na sajtu L.A.T.I.C.A – http://www.floriterapija.com/, ali možete pitati i ovde ili na FB stranici udruženja https://www.facebook.com/pages/LATICE-floriterapija/171901589492946.

 

Ono što bih želela da vam takođe najavim jeste razgovor sa Tatjanom Šešum – koja će vam na najbolji način predstaviti i udruženje i floriterapiju i sve blagodeti iste, te ovaj tekst donekle jeste i najava razgovora.

 

I, da ovo nije plaćena reklama mada može da zaliči. Ovim putem sam samo želela da zahvalim Ultra wellu na divnom popodnevu i svemu što inače čine za nas, i da najavim floriterapiju kao jednu od bitnijih priča na blogu – o tom potom. 🙂 To su moja lična interesovanja i ljubavi. 🙂

 

575666_722951437721289_617881831_n

 

 

Nenad Karađinović – život kao umetnost ili umetnost života

Nenad Fotka

Nenad Karađinović  je rođen u Novom Sadu. Svetski čovek, a opet naš, poeta u duši koji emociju pretače u fotografiju. Zamolila sam ga za razgovor jer sam želela da saznam nešto više o čoveku koji se nalazi s one strane objektiva – kakvo mu je bilo detinjstvo, zašto baš ova umetnost, kako doživljava svet oko sebe. Gospodin Karađinović je pristao na razgovor i pred  čitaocima bloga Kod Majske  je prvi iz serije  razgovora sa značajnim ljudima koji, svako na svoj način, obeležavaju vreme u kom živimo.

 

Nenade, Vi i danas imate dušu razigranog i radoznalog dečaka. Pretpostavljam da ste takvi bili i u detinjstvu? Gde ste odrastali i šta je obeležilo vaše dečačke dane? 

Odrastao sam u Novom Sadu I bio sam, po pričanju mojih roditelja, ali i komšiluka, veselo dete. Nisam bio od onih koji su se povlačili ili izvlačili. Živeo sam punim plućima, naravno ne zapostavljajući školu. Majka mi je prosvetni radnik, tako da i da sam hteo da nešto eskiviram ne bih uspeo. Sada, kada vratim film,  voleo sam i fudbal i košarku ali samo kada devojčice gledaju. Dobro, to ćete me verovatno i kasnije pitati.

Svaka vaša fotografija nosi određenu priču – sofisticiranu, mističnu, erotičnu, mitsku, boemsku, svaka drugačiju. Da biste to postigli potrebno je široko obrazovanje i interesovanje i opšta kultura. Da li možete da se setite na kojim ste to pričama odrastali? Ko je u detinjstvu najviše uticao na vaše životne odluke i na vaše domaće vaspitanje?

Nikada se nisam zadovoljavo malim. U mojoj fotografiji postoji obilje simbola koju su naravno prihvaćeni ali i naučeni. Istorija umetnosti je obavezno štivo,teorija forme!

U teškim vremenima (90-te godine) imao sam priviligiju da odem u Francusku i upoznam se sa umetničkom fotografijom. Studirao sam umetničku fotografiju u Ruanu. Spoznao sam neki svet koji nije znao ni da izgovori moje prezime (nekima i od naših ljudi je teško da ga izgovore), ali je znao da zainteresuje,  poduči i ostavi traga u biću svakog umetnika.

Otac me je vodio na svoja putovanja po celoj Evropi i tada sam se i  upoznao sa vrednostima evropske kulture i te vrednosti nisam nikako hteo da zaboravim. Jedini način da sačuvam svoje impresije bio je da ih FOTOGRAFIŠEM! Uživao sam da prolazim hodnicima starih tvrđava u Španiji, prekrasnim trgovima Italije, ali i širokim, sivim,  hladnim lenjigradskim ulicama. Uvek sam zamišljao te velike umetnike koji su šetali možda baš ovom ulicom kojom se sada ja šetam. Salvador Dali, Servantes, Mikelandjelo, Leonardo, Dante,  Jesenjin, Dostojevski, Puškin ! Da bih shvatio sva ta mesta morao sam izuzetno mnogo da čitam i istražujem  – i onda se pojavila želja da pokušam da svojim aparatom napravim priče koje će bar malo imati veze sa svim tim SVETLIM, SJAJNIM LJUDIMA!

Kada ste dobili svoj prvi foto-aparat? Da li je on bio slučajni poklon koji vas je motivisao da počnete da se bavite fotografisanjem, ili je ipak bilo malo drugačije?

Na početku sam fotografisao očevim foto-aparatom. Kako je vreme prolazilo poželeo sam malo ozbiljniju opremu koja mi je i priuštena. Da čitaoci  ne bi pomislili  kako je baš sve bilo  lako – moram naglasiti da me je ta oprema obavezivala na ozbiljniji rad. Drago mi je  da sam  i  pored tog pomalo idolopokloničkog  stava koji sam u početku imao prema opremi, kasnije odbacio stav o NAJBOLJOJ a samim tim I NAJSKUPLJOJ opremi.

Danas su žene sa one strane objektiva. Da li je oduvek bilo tako ili ste prvo krenuli od nekih drugih motiva i drugih priča?

U fotografiji postoji fenomen koji se naziva “BOLEST OKIDAČA”.  Ova “bolest” se manifestuje fotografisanje svega i svačega. Ovakav stav prema fotografija je normalna čak OBAVEZNA faza. Mašta je toliko razigrana da sugeriše sve ono što je na bilo koji način inspirativno i pomalo neobično. Kao i svi  i  ja sam imao tu “bolest” koja je na kraju pomogla da se ipak isfiltrira samo jedna oblast.

Na vašim fotografijama su sve žene lepe. Da li namerno birate lepotice ili je istinita ona tvrdnja da je „lepota u oku posmatrača“, u ovom slučaju u oku fotografa?

Ovo pitanje mi često postavljaju. Ne.  Na mojim fotografijama nisu samo lepotice. To su prevashodno moje prijateljice ali  i  žene koje su sigurne u sebe. Žena koja je jaka, dostojanstvena, pomalo arogantna. To  je nešto što isijava iskonskom lepotom  i moj je posao samo da to zabeležim.  Na mojim fotografijam žena je uvek prikazana kao DOSTOJANSTVENA. Dostojanstvena u svojoj lepoti, nagosti ali i bolu i patnji. Svestan sam da idealizujem žene, ali tako je  i tako će ostati.

Kakav je vaš odnos sa modelima? Imam utisak da postoji neko divno poverenje između njih i vas. Kako se do toga dolazi?

Pravim veliku razliku između modela i saradnika. Model  je i šoljica za kafu, vazna, cvet. Žene koje fotografišem su moji saradnici. Mi zajedno stvaramo nešto i ma kako to nekima izgledalo jednostavno, taj proces je veoma složen i dobro osmišljen. POVERENJE i kreativnost su osnova naše saradnje. Teram žene koje fotografišem da uđu u priču i da daju svoj pečat. Moment kada one ulaze u te moje pomalo čudne svetove je moment kada se fotografiše. Taj moment jako kratko traje –z ato i jeste moment.

Kako birate modele i teme za svoje fotografije?

Teme su plod moje inspiracije koja dolazi sa svih  strana. Nekada je to knjiga, muzika, film,  a nekada i lice potpuno nepoznate žene. Saradnice moraju ući u moje priče i bez straha ostati u njima neko vreme. Saradnike biram po tome da li mogu ući li ne mogu ući u moj svet. To, da li su lepe i zgodne, nije presudno. Ako nema tog isijavanja i te lepote koja pleni nema ni dobre fotografije – fizička lepota je sporedna.

Radite li fotografije po narudžbini i da li je istina da je njih teže uraditi jer postoje izvesna ograničenja u izboru lokacija, modela…?

Jako malo radim takve fotografije. Ponekad se desi ali je to uvek, ne teško, nego zahtevno. Moja viđenja nekih priča, poruka, estetike, ukusa se često razlikuje od viđenja klijenata i iz tog razloga izbegavam preterane kontakte.

Koje su to knjige ili pisci koji danas čitate? Koju muziku slušate i zavisi li izbor od raspoloženja?

Ja sam ljubitelj klasične književnosti, mada  čitam i  nova izdanja savremenih pisaca. Poslednje što sam pročitao je “INFERNO” Den Brauna i nisam baš nešto oduševljen.

Obožavam klasičnu muziku jer me ona odvodi u neke svetove koji su mi bliski. Šopen, Mocart, Debisi . Kod nas  je malo poznat Hans Zimer –  Mocart današnjice i  interesantno je da ljudi znaju njegovu muziku ali njega ne poznaju. Radio je muziku za neke najpopularnije filmove. Pitate koje? E, to će čitaoci morati sami da pronadju.Tražite po IMENU autora a ne po nazivu filma.

Verujem da, kao i svaki umetnik imate kreativne krize. Kako ih prevazilazite? U čemu tražite inspiraciju? Postoje li mesta na koja se sklanjate da biste napunili baterije?

Moje kreativne krize traju veoma kratko. Pun sam ideja i često sam ljut jer ne mogu sve i odmah da  realizujem. Naravno, kada nastupe krize slušam muziku, čitam. Postoje mesta koje obilazim i to su uvek mesta sa određenom istorijskom pričom. Ako neki misle da se ta mesta nalaze negde daleko, varaju se. Tužno je što mnogo ljudi ne poznaje fantastične lokalitete u Vojvodini.  Ja sam do njih došao ciljano izučavajući kulturnu baštinu naše zemlje. Taj Djavo koji me stalno kucka po ramenu me je ovog leta odveo u srce VLAŠKE MAGIJE. Hteo sam i  to da vidim.Video sam i možda na neki čudan način i napunio baterije.

Koji model aparata koristite? S kojim ste napravili najlepše fotografije?

Moja prva ljubav je bio I ostao NIKON. On je krivac za sve fotografije.

Okruženi ste ženama. Postoji li, ipak neka posebna, jedinstvena, žena za sva vremena?

Za sada još ne i mislim da je tako i najbolje. Gledajući kroz istoriju umetnosti, mnogi umetnici su imali  MUZU i te umetničko-emotivne  veze se nisu baš najsrećnije završavale. Zar ipak nije lepše biti zaljubljen u SVE žene?

Vi ste i mentor. Na koji način podučavate nove generacije?

Mlade podučavam da izgrade SVOJ stil bez obzira na savete starijih.Tehnika me u opšte ne interesuje jer se to podrazumeva i može se za jako kratko vreme naučiti. Važno je fotografski gledati, osećati i  preneti bez obzira na oficijelne stavove.

Da li biste mogli da nam kažete na čemu sada radite?

U pripremi su fotografije za moju drugu knjigu. Prva knjiga je dobro prošla. Bila je predstavljena davne 2008.  godine na beogradskom Sajmu knjiga i mislim da je stvarno došlo vreme za novu.

Možemo li u skorije vreme očekivati novu izložbu?

Postoji poziv za London i New York, ali se još razmatraju određeni termini. Što se tiče izlaganja u našoj zemlji, odlučio sam da konačno odgovorim divnim ljudima  u, uslovno rečeno, manjim gradovima i da tamo održim nekoliko izložbi. Novi Sad i Beograd me dobro poznaju.

Koju poruku Nenad Karađinović šalje svetu? Koja je vaša ideja vodilja u radu?

Uživajte u SVIM lepotama života. Nemojte čekati nikoga i ništa.

Šta biste poručili onima koji tek ulaze u svet umetnosti? Kako trajati i kako stvarati ime i ugled bez skandala, časno i dostojanstveno?

Klonite se svih udruženja, klubova. Umetnost kojom se ja bavim je individualan  “sport”. To nije košarka gde nekih 5 mladića ginu na terenu ali na kraju i oni sa klupe dobiju medalju. Vaše pobede su samo vaše, baš kao i porazi. Nemojte se takmičiti u umetnosti. To je glupost. Ko je bolji? Mocart ili Betoven? Poštujete i štitite svoje saradnike i od vas samih. Bez straha ali uz kvalitet, kontaktirajte najveće svetske galerije i agente.

Sujeta?

Svi kreativni ljudi su sujetniji od drugih ljudi. Potrudite se da svoju sujete obuzdate… kada treba!

Da li biste još nešto podelili sa čitaocima a da vas nisam pitala?

Ne. Hvala Vam.

Hvala Vama na razgovoru i vremenu koje ste izdvojili.

 

Fotografije gospodina Nenada Karađinovića možete pogledati na: http://issuu.com/nenadkaradjinovic, kao i na sajtu: http://www.nenadkaradjinovic.com/

 

Sve u vezi sa aktuelnim dešavanjima možete pratiti na zvaničnoj Fejsbuk stranici: https://www.facebook.com/pages/Fine-Art-Photography-by-NENAD-KARADJINOVIC/511437588933541?fref=ts

Pričajmo o onome što umemo i imamo da ponudimo jedni drugima

adviceDobar vam dan, kakvu kafu danas pijemo?

 

Ja po običaju nes bez ičega. Znate o čemu bih danas volela da pričam sa vama? O poslu – imanju i nemanju istog. O robno-naturalnoj razmeni, kako ko voli.

Naime, navukla sam se na Kupindo i onaj moj bik, horoskopski ovde dolazi do punog izražaja. Kako kaže moj dragi jednog dana ću sve iz kuće prodati. Neću, ali to je dobar način da se oslobodim stvari koje mi nisu potrebne, a da opet kupim sve ono što na drugom mestu ne mogu naći ili ne mogu da platim. Ali, neću ovaj put o njima, to je druga i duga priča… Ovaj put bih o jednom indirektnom iskustvu. Izlicitirala sam novu crnu tašnu i MUBB cipele za 200 dinara. Da, dobro ste pročitali. Otišla juče do žene da preuzmem i stvarno nova tašna, lepa, crna za starije žene (takva mi je i trebala za poklon) i jedva nošene elegantne cipele. Pitam ženu (sramota me je što je sve to po toj ceni, ali to su pravila igre) kako joj se to isplati – a ona kaže  da je pet godina bez posla i da to nema gde da nosi a dobro dođe svaki dinar.

E, sad meni se već duže vremena mota po glavi jedna ideja – drage dame, prvenstveno se na vas odnosi – sve umemo nešto da radimo – pa što se ne bismo umrežile i ponudile svoje usluge? Ne, ne mislim na agenciju za zapošljavanje, ne mislim ni da proviziju od nečije zarade, ne mislim ni na posredovanje – ne mislim čak ni na koji način na novac. Moja ideja je – evo otvoriću jednu rubriku, ako želite na blogu – JA OVO UMEM DA RADIM recimo, gde bi svaka od vas mogla da kaže šta ume i ostavi svoj mail. Možda se dogovorite sa nekim da razmenite usluge? Možda neko to proceni na drugi način. Jednostavno, hajde da vidimo koliko nas ima i šta bismo jedna drugoj i drugima mogli da ponudimo.

 

Ja recimo umem da pomažem deci da nauče srpski jezik, da nauče da pišu… Umem još neke stvari, ali recimo ovo je primer onog o čemu vam pričam.

Neko ume da skrati pantalone, zašije, zakrpi… Neko ume da pripremi lepu zimnicu, pa ima vremena i za ostale… Neko ume da popravi, neko ume da prevede, neko ume da napravi lepe pozivnice za rođendane, venčanja… Neko pravi lepe torte… Hajde da se umrežimo i vidimo ko nam to u komšiluku može pomoći. Ako imate ideju pišite na: coolumna@mastersofspeed.rs, opišite šta vi to najbolje radite i ostavite svoju adresu.

Možete napisati i priču o sebi i svojim veštinama, što bi bilo idealno. Rado ću i to objaviti na svom blogu. Molim samo da se ne javljaju ljudi da se reklamiraju, ukoliko žele reklamu na blogu, to ide na drugi način. Ovo je način da se bolje upoznamo i vidimo ko u susedstvu zna baš nešto dobro da radi, a nama baš to treba. Ja bih, eto recimo volela da sa nekim razmenim zimnicu. Neko bi voleo da razmeni uslugu krečenja za nešto treće. Javite se, da se upoznamo i da vas drugi upoznaju.

Hajde da nazovemo to – priče o ženama koje umeju i imaju nešto lepo da ponude. Šta mislite o ovoj ideji?

 

O Kupindu i Limundu sledeći put.

 

 

Slatka moja… samo još ovo da ti kažem…

SSteaming6toji ova rubrika Slatka moja... prazna, a toliko bih tema mogla da načnem sa vama uz kaficu i ovo slatka moja… Slatki moj već ne ide jer bi moglo pogrešno da se tumači, tako da ostavimo ovu univerzalnu formu – slatkice kao povod za priče uz kafu.
Ispijanje kafe na ovim prostorima ima mnogo dublje značenje nego samo uživanje u crnom napitku. Ako to radite sami – znači da ste željni malo mira, svojih 5 minuta, da razbistrite misli ili jednostavno podignete pritisak. Ako ste uspeli od ispijanja kafe da napravite kućni ritual – dobili ste onih dragocenih pola sata u kojima opušteno pričate sa ukućanima, gde miris kafe umiri sva ostala čula, pa se tako gledate u oči, prozborite koju, setite se koliko je porodica važna i kako je lepo videti se na okupu makar i tih 30 minuta dnevno.
No, ispijanje kafe i poziv na kafu vrlo često je vapaj za društvom, pričom, savetom, bežanjem od usamljenosti. Volela bih da barem dva puta nedeljno na ovom blogu popijemo kafu zajedno. Da popričamo o temama koje nas tište, raduju, da podelimo neko iskustvo, ili da jednostavno znamo da ne pijemo kafu sami.

Ima nekoliko tema o kojima bih ja sa vama pričala na ovoj današnjoj kafi – rekla bih vam kako sam se divno provela sinoć na Otvorenim vratima u http://www.ultra-well.com na promociji alternativnih vidova lečenja. Upoznala sam nove divne ljude, otvorila u sebi neka nova pitanja, ali i spoznala nešto o sebi – šegrtovala u promociji floriterapije sa mojom dragom mentorkom Marijom Radojković, rešila da idem na jogu… i o svemu tome ću vam malo više pisati uskoro.

Dobila sam sinoć potvrdu da je rečenica koju mi je pre nekih 7 godina jedan alternativni učitelj rekao – kada sam bila u totalnom rasulu jer nisam znala kako da prevaziđem neka pitanja u životu, a htela sam na svoj način – odmah i sada – on mi je tada rekao – znate, vama je sudbina da budete strpljivi i trpljivi. Dobro sam zapamtila njegove reči jer sve u jednom trenutku dođe na svoje mesto i bude onako kako treba da bude, žirili mi ili ne. A ja sve godine brusim u sebi tu veštinu. I pali. Da znate samo.  Neke stvari iz porodičnog života i prošlosti počele su da se postavljaju na svoje mesto. Ni dobro ni loše. Upravo onako kako je trebalo, samo ja tada nisam mogla da vidim stvari njihovim očima, niti su oni mene i moje drage mogli tako da sagledaju. Ali vreme učini svoje. O tom potom.

Da, rekla bih vam da otvaram novu rubriku na blogu Razgovori kod Majske i planiram da razgovaram sa nekim ljudima koji meni znače, a koji su poznati i široj javnosti i imaju dosta toga da kažu. Očekujem već tokom ove nedelje prvi razgovor. Mnogo me raduje 🙂 i verujem da ćete i vi uživati.

U mislima su mi dve drage žene koje se spremaju na operaciju i kojima od srca želim da se što pre vrate kući. Dve divne, jake žene. U mislima mi je jedna mnogo draga osoba koju život trenutno dobro iskušava, ali o kojoj vam neću pisati. To spada u one prećutne priče, slatka moja… o tome nećemo ovaj put.

Znam da sam uopštila, ali nadam se da ćete narednih dana, meseci… biti Kod Majske i da ćemo uz kaficu pričati o bitnim i manje bitnim temama, a kasnije od toga praviti priče. Moj poziv za saradnju i dalje važi. Imate li neku priču koju biste objavili? Blog je otvoren za sve. Uskoro će krenuti i jedna zanimljiva, korisna i zdrava rubrika o hrani, ali i o tome malo više kad se svi uslovi uklope. Rubrika neće biti moja, i radujem se deljenju i prostora i lepih priča. Dakle, ako vi imate neku ideju, ili jednostavno želite nešto da podelite, Kod Majske ste uvek dobrodošli. 🙂
Uživajte u šoljici mirisne kafe…

Da li je tango najtužniji u Parizu?

Marlon Brando i Marija Šnajder. On na izdisaju svoje lepote, ona graciozna, lepa i bezobrazno mlada. Slučajan susret u Parizu. Igra počinje. On se bori sa svojim demonima – neko mu je ubio ženu, neko im je ubio ljubav mnogo pre nego što je ona fizički ubijena. Ostaje mu u amanet hotel u kome su i njih dvoje živeli, prepun izgubljenih duša, večitih samaca u gradu ljubavi. Ona – još uvek larva koja za nekoliko dana treba da se pretvori u leptira. Iz razigrane devojke u udatu mladu ženu.

Oboje od sebe beže u jedan prljavi stan u srcu Pariza, vodeći ljubav bez mnogo priče, bez imena, bez ljubavi. Može li se to onda nazvati vođenjem iste? Ili bi ovde bilo prikladnije upotrebiti sve moguće sinonime koji asociraju na čisto animalni deo tog čina? Da, verovatno bi bilo prikladnije, ali ostavljam mašti da dovrši. Ja bih se ovde osvrnula na manje poznate detalje legendarne scene sa margarinom – zbog koje većina i krene da gleda ovaj film.

Brando i Šnajderova. Na podu. On je iza nje. U njegovoj ruci je komadić margarina (valjda zbog ovoga ona reklama koja govori o tome da … mi se u sve meša… nikada neće imati čisto kulinarsku konotaciju – a verujem da je marketinški tim upravo na tu kartu i igrao).

Ova scena je, prema njenom iskazu, zauvek uništila njen život. I sam Bertoluči je kasnije priznao sa je bila premlada za sve to, i da jednostavno nije mogla da shvati o čemu se rad i šta je trebalo da dočara gledaocima. Za Marlona je to bio, kako je on pokušavao da joj to objasni, samo film, ali se Marija nakon te scene osećala silovanom i njene suze u filmu bile su prave, istinske suze poniženja i bola. Za mene lično jedna od najtužnijih filmskih scena, kada se gleda u kontekstu čitavog filma. Njegov pokušaj da vidi do kojih granica će ga ona trpeti, koji je to trenutak posle kog se neće pokupiti i otići smatrajući ga perverznim i bestijalnim. I potajna nada da će ostati bez obzira na sve, na sav teret koji on sa sobom nosi.

Za nju to je bila tačka prekida. Možda nikada tako eksplicitna i tako snažna, jer možda nikada više niko nije skupio dovoljno smelosti da prekorači sve granice, da umetnički razbija tabue, da krši pravila i da, nenamerno uništi život jednoj mladoj glumici. Nakon ovoga, sam Bertoluči se zarekao da takve filmove više neće snimati. I tada je, verovatno tako i mislio.

Sa 27 godina mislila sam da je ovo najtužniji deo i sve ostalo je nekako palo u zapećak. I, onda nekih 15 godina kasnije, reših da bih mogla još jednom da ga pogledam. I, prođe taj deo, i osta u senci onoga što sledi. Uvoda u poslednji tango. Oni odlaze u  plesnu dvoranu u kojoj se održava finale u amaterskom igranju tanga. Voditeljka najavljuje poslednji krug – poslednji tango. Njih dvoje upadaju na podijum među takmičare. U početku sve i dalje liči na igru, ali devojčici igračka postaje dosadna. Taj ocvali, muškarac, ogoljen do srži postaje otužni pajac, neko od koga želi da pobegne. On, nažalost, tada otkriva da je bezmerno voli, do one granice da joj priznaje i najbizarnije detalje svog života. Suviše mnogo za nekog u ranim dvadesetim. Sasvim dovoljno za nekog u njegovim godinama. On želi da provede život sa njom, ona samo želi da pobegne.

I počinje trka kroz Pariz. Ona ga moli, preklinje, preti. On u svemu vidi igru, izazov – matori lav u poslednjoj trci, hipnotisan mladim plenom. Ona utrčava u svoju zgradu. On ulazi za njom. Ona misli da se dokopala sigurnosti doma, ali on uspeva da uđe i u stan za njom. I počinje da joj priča o budućnosti. Ona vadi očev pištolj i puca u njega. On je pita kako se zove. Ona mu odgovara.  On tetura do terase, pada zgrčen… poslednji pad Parizu. Rano jutro. Sunce.

Ona okreće brojčanik na telefonu. Čeka policiju. Smišlja dobru laž. Da spere svaki trag njegov sa sebe. Odrastanje. I tu je kraj.

I wanna know your name.

Jeanne.

Our children.

Our children.

Our children...

will remember.

I don't know who he is.

He followed me in the street.

He tried to rape me. He's a lunatic.

I don't know what he's called.

I don't know his name.

I don't know who he is.

He tried to rape me.

I don't know.

I don't know him.

I don't know who he is.

He's a lunatic.

I don't know his name.

Objavljeno na http://www.lajk.ba/da-li-je-tango-najtuzniji-u-parizu/6a00e54f9153e088330147e24b2607970b-800wi