Mnogo razloga zašto bi trebalo da pročitate „Bezimenu“ i jedan zašto to trenutno ne možete

The-Gift-of-LovePre nekoliko godina sam počela da blogujem. U tom svetu upoznah „virtuelno“ dosta sjajnih blogera. Otkrih isto toliko sjajnih blogova. Otkrih jedan svet u koji uvek mogu da uđem kada mi ovaj „realni“ dosadi ili postane isuviše realan. U tom svetu postoji i blog  http://oblogovan.wordpress.com/. Kad bih sastavljala neku listu 10 najdražih blogova (koji se bave proznim stvaralaštvom) ovaj bi imao visoko mesto na toj listi.

Oblogovani piše nežno, poetično, majstorski ukraja reči i slaže ih u najfiniji poredak ljubavi, topline, čežnje. Njegovi postovi su većinom kratki jer u malo reči uspe da pretoči misli. I onda sasvim slučajno (mada u to davno ne verujem) saznam da je čovek napisao i  knjigu. Poručim – dobijem – pročitam – i danima razmišljam. „Bezimena“ kako se knjiga zove svevremena je priča svakog od nas – priča o prvoj ljubavi i tragu koji ostavlja u svima nama. „Bezimena“ je priča o onima koji nas obeleže jednim slučajnim pogledom za čitav život ili bolje rečeno jedan njihov pogled obeleži naš čitav život.

Čitanje ove knjige bilo je zanimljivo iskustvo –  kad nekog upoznate u fantastičnoj kratkoj formi – pitate se kako će to izgledati na skoro  200 strana?

Tema je koliko svevremena – toliko i opasna jer o ljubavi, bolu, razočaranju pišu svi ili barem pokušavaju da pišu. Moram priznati imala sam malu tremu – ali već prve stranice su me uvukle u priču iz koje prosto nisam želela da izađem. Kratke forme kao da su bile vežbaonica za roman – u njemu nazirete tragove bloga, na trenutke biste tačno mogli određeni deo da izvučete i od njega napravite post, ali oko svega toga autor majstorski plete priču. Nema praznog mesta, nema praznog hoda – autor ima istančani smisao da vodi priču bez  bez suvišnih detalja. S druge strane, snažna imaginacija i poznavanje ljudskih naravi omogućilo mu je da svoje likove gradi vrlo plastično i realistično. Autor i ja smo (kako shvatih čitajući) genaracija i valjda je i ta činjenica doprinosila da na trenutke jednostavno utonem u roman kao u neku svoju priču.

Kako da vam dočaram „Bezimenu“ a da vam ne prepričavam knjigu? Da probam ovako:

Po načinu „crtanja“ likova, karaktera i scena po meni je blizak stilu Đorđa Balaševića – jer i ovde sam mogla da zatvorim oči i vidim šta je pisac hteo da kaže.

Po toplini koju nosi na tren me je asocirao na „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, Marije Jovanović.

Po čudnim i životno zapetljanim situacijama zamirisao mi je na Ivanu Kuzmanović.

Sve to su moje asocijacije, ali Oblogovani je opet samo svoj. U slojevima iščitavate autora širokog obrazovanja, čoveka koji ima sjajan muzički ukus, koji ima specifičan pogled na svet – filigranski osećaj za detalje (minijaturizam usavršen na blogu), muškarca koji se ne stidi svojih osećanja i nema problem da ih pretoči u reči i ponudi svetu.

Sve u svemu – „Bezimena“ je roman koji bih rado poklanjala svim svojim prijateljima da se sete kakvi smo bili na početku puta i da razmisle dokle smo stigli, da se sete svojih prvih, pravih ljubavi, da zaspletkare, makar i tajno, sa svojom dušom – jer ovo su dobre godine za sabirenje, oduzimanje i podnošenje poluživotnog računa. Sjajno štivo da uporedimo šta smo mogli a nismo ili jesmo, kakve smo stavove izgradili i koje smo vrednosti u sebi odnegovali. Svima bih poklonila po jedan primerak.

Ali, tu je kvaka 22. Knjigu ne možete kupiti. Nema je u knjižarama, nema je u bibliotekama u vašem gradu (možda je u autorovom ima, i to bi bilo divno), nema je na sajmovima knjiga. Tužno je što neko ko bi mogao da napravi marketinšku priču i time pomogne štampanje knjige za šire mase  nije prepoznao vrednost „Bezimene“. Postoje za sada dva načina da do knjige dođete:

1. da poznajete nekog ko je uspeo da je nabavi od autora pa da vam je on pozajmi

2. da kontaktirate autora…

I za kraj ostaje mi da kažem da autor „Bezimene“ nije bez imena – zove se Dejan Zlatić, živi u gradu koji ima veze sa zlatom…

 

Napomena:

– Knjigu ne preporučujem da čitate u javnosti – jer rizikujete da se rasplačete u trenutku kada to najmanje očekujete. U svim ostalim situacijama – „Bezimena“ Dejana Zlatića moja je topla preporuka – a put do svoje „Bezimene“ morate pronaći sami. A za početak počnite da čitate Oblogovan blog – možda je to baš taj put…

Da li je tango najtužniji u Parizu?

Marlon Brando i Marija Šnajder. On na izdisaju svoje lepote, ona graciozna, lepa i bezobrazno mlada. Slučajan susret u Parizu. Igra počinje. On se bori sa svojim demonima – neko mu je ubio ženu, neko im je ubio ljubav mnogo pre nego što je ona fizički ubijena. Ostaje mu u amanet hotel u kome su i njih dvoje živeli, prepun izgubljenih duša, večitih samaca u gradu ljubavi. Ona – još uvek larva koja za nekoliko dana treba da se pretvori u leptira. Iz razigrane devojke u udatu mladu ženu.

Oboje od sebe beže u jedan prljavi stan u srcu Pariza, vodeći ljubav bez mnogo priče, bez imena, bez ljubavi. Može li se to onda nazvati vođenjem iste? Ili bi ovde bilo prikladnije upotrebiti sve moguće sinonime koji asociraju na čisto animalni deo tog čina? Da, verovatno bi bilo prikladnije, ali ostavljam mašti da dovrši. Ja bih se ovde osvrnula na manje poznate detalje legendarne scene sa margarinom – zbog koje većina i krene da gleda ovaj film.

Brando i Šnajderova. Na podu. On je iza nje. U njegovoj ruci je komadić margarina (valjda zbog ovoga ona reklama koja govori o tome da … mi se u sve meša… nikada neće imati čisto kulinarsku konotaciju – a verujem da je marketinški tim upravo na tu kartu i igrao).

Ova scena je, prema njenom iskazu, zauvek uništila njen život. I sam Bertoluči je kasnije priznao sa je bila premlada za sve to, i da jednostavno nije mogla da shvati o čemu se rad i šta je trebalo da dočara gledaocima. Za Marlona je to bio, kako je on pokušavao da joj to objasni, samo film, ali se Marija nakon te scene osećala silovanom i njene suze u filmu bile su prave, istinske suze poniženja i bola. Za mene lično jedna od najtužnijih filmskih scena, kada se gleda u kontekstu čitavog filma. Njegov pokušaj da vidi do kojih granica će ga ona trpeti, koji je to trenutak posle kog se neće pokupiti i otići smatrajući ga perverznim i bestijalnim. I potajna nada da će ostati bez obzira na sve, na sav teret koji on sa sobom nosi.

Za nju to je bila tačka prekida. Možda nikada tako eksplicitna i tako snažna, jer možda nikada više niko nije skupio dovoljno smelosti da prekorači sve granice, da umetnički razbija tabue, da krši pravila i da, nenamerno uništi život jednoj mladoj glumici. Nakon ovoga, sam Bertoluči se zarekao da takve filmove više neće snimati. I tada je, verovatno tako i mislio.

Sa 27 godina mislila sam da je ovo najtužniji deo i sve ostalo je nekako palo u zapećak. I, onda nekih 15 godina kasnije, reših da bih mogla još jednom da ga pogledam. I, prođe taj deo, i osta u senci onoga što sledi. Uvoda u poslednji tango. Oni odlaze u  plesnu dvoranu u kojoj se održava finale u amaterskom igranju tanga. Voditeljka najavljuje poslednji krug – poslednji tango. Njih dvoje upadaju na podijum među takmičare. U početku sve i dalje liči na igru, ali devojčici igračka postaje dosadna. Taj ocvali, muškarac, ogoljen do srži postaje otužni pajac, neko od koga želi da pobegne. On, nažalost, tada otkriva da je bezmerno voli, do one granice da joj priznaje i najbizarnije detalje svog života. Suviše mnogo za nekog u ranim dvadesetim. Sasvim dovoljno za nekog u njegovim godinama. On želi da provede život sa njom, ona samo želi da pobegne.

I počinje trka kroz Pariz. Ona ga moli, preklinje, preti. On u svemu vidi igru, izazov – matori lav u poslednjoj trci, hipnotisan mladim plenom. Ona utrčava u svoju zgradu. On ulazi za njom. Ona misli da se dokopala sigurnosti doma, ali on uspeva da uđe i u stan za njom. I počinje da joj priča o budućnosti. Ona vadi očev pištolj i puca u njega. On je pita kako se zove. Ona mu odgovara.  On tetura do terase, pada zgrčen… poslednji pad Parizu. Rano jutro. Sunce.

Ona okreće brojčanik na telefonu. Čeka policiju. Smišlja dobru laž. Da spere svaki trag njegov sa sebe. Odrastanje. I tu je kraj.

I wanna know your name.

Jeanne.

Our children.

Our children.

Our children...

will remember.

I don't know who he is.

He followed me in the street.

He tried to rape me. He's a lunatic.

I don't know what he's called.

I don't know his name.

I don't know who he is.

He tried to rape me.

I don't know.

I don't know him.

I don't know who he is.

He's a lunatic.

I don't know his name.

Objavljeno na http://www.lajk.ba/da-li-je-tango-najtuzniji-u-parizu/6a00e54f9153e088330147e24b2607970b-800wi

Prizivanje „Razgovora s Bogom“

 

RAZGOVORI-S-BOGOM-KNJIGA-I-95x0-000003117204Slučajnosti? Ne. Želja, iskrena? Da. Neko vreme već želim da pročitam knjigu „Razgovori sa Bogom“, Nila Donalda Volša. Našla sam je u elektronskoj formi, ali ja sam onaj stari tip koji ne ume da čita na kompjuteru (a čitač elektronski još nemam, ali polako). I tako, obigravam oko teksta, ali ne ide. Mnogo mi da štampam, o iskreno, najviše volim knjige. O knjizi sam znala vrlo malo, ali me nešto vuklo da je pročitam. Nije ni prva, a verujem ni poslednja koja se tako nekako namesti i kucka dok ne otvorim. Knjigu još nisam pročitala, a hoću, ali sam sinoć pogledala film. I to opet  ne slučajno. Na jednoj stranici koju pratim, onako usput je osvanula vest da će uveče biti film.

Neobično urađen – počinje motivacionim govorom. O razgovorima sa Bogom. I, onda jedno pitanje iz publike uvlači nas u priču. Nil je bio uspešan poslovan čovek. Bio oženjen, razvodio se, ima decu. Gubi posao, doživljava saobraćajnu nesreću i tom prilikom povredi kičmu i vratne pršljene. Nema posla, nema više prijatelja, nosi kragnu za vrat – zbog toga mu ni socijalno ne može naći posao, gazda ga izbacuje iz stana jer tri meseca nije platio kiriju. Krah. Nema više ništa. Bukvalno. Odlazi do svoje bivše kuće, u kojoj sada živi bivša žena, uzima šator i odlazi u kamp gde razapinje šator. Napolju je kiša, mrak, hladno. On ulazi u šator, i pre no što zaspi samo zamoli Boga da ne umre tu i na taj način. Ujutru se budi i shvata da je kamp pun skitnica, ali da postoje uređena pravila, ako želi da ostane tu. Postoji nedeljna kirija za boravak, kupatilo ribaju sami za sobom, poštuju jedni druge. Mogu da recikliraju konzerve i flaše i na taj način skupe pare za kiriju. Nil je rešen da ne ostane dugo tu. Jedan od skitnica mu kaže – da je najteže sprijateljiti se sa skitnicom, i da je to prijatljstvo kasnije najteže prekinuti. U trenutku počeh da razmišljam – koliko takvih ljudi živi oko mene a da ja ni ne znam da su beskućnici. Sticajem nekih okolnosti, znam nekoliko osoba koje su beskućnici, tu među nama,  i znam kako izgled može da zavara i kako je tanka linija između onog danas imaš – sutra izgubiš sve, ali baš sve.

Čovek koji ima valjda teško razume onog ko nema. Mada, nameće mi se pitanje, da li je u pitanju nerazumevanje, ili strah da bi nama moglo da se desi isto, pa iz straha postajemo bahati, grubi. Skitnici i beskućniku teško ko daje posao – jer prvo gledaju spoljašnjost koju je teško održavati u beskrekornom stanju u lošim uslovima. S druge strane, neki ljudi namerno gaje taj stil bahatosti – ali njih javnost doživljava kao simpatično-ekscentrične ljude. Opet, vlada jedna predrasuda da će skitnica da pokrade, na nema radne navike, da je verovatno i na prošlom poslu bio loš, pa zašto da ga zaposlim baš ja? I tako u krug.

Nil je jedan od srećnika koji je uspeo da nađe posao. Stvorio je mali krug prijatelja, iznajmio stan i suočio se s prvim iskušenjem .Kad je izašao na piće sa prijateljicom pojavio se skitnica baš onaj koji mu je rekao onu rečenicu o prijateljstvu. Došao je prljav, sa flašom pića, pokušao da sedne za njihov sto. Onako pijan, uspeo je samo da padne i ispoliva pićem ženu za stolom. Tu je Nil u trenutku morao da nauči vrednu lekciju – da li će biti bolećiv preme nekome ko ne pokušava da se izvuče iz tog sveta, ko je alkoholičar i ko spada u one ljude koji nas večito vuku na dno.  Neko će reći – sebično je napuštati ljude koji su sa nama delili jedan deo naših života… Ne, nije sebično i ne napuštamo mi njih, već nas božja promisao razdvoji. Dato nam je da u ovom životu prođemo jedan put, da nešto naučimo, ispravimo, vratimo, pređemo na viši nivo, duhovno uzrastemo. Na svakom stepeniku svog razvoja mi srećemo ljude i dobijamo zadatke. Ljudi koji su na tom nivou, kao i mi s ciljem da pređu na viši, oni će biti deo našeg sveta, a oni koji su rešili da ostanu zaglavljeni ostaju tamo odakle mi prelazimo na viši, drugačiji, dalji, kako god, ali tu nam se putevi razilaze. Druga bitna lekcija bila je u vezi sa  prijateljstvom – na svom novom putu sreo je dve žene. Kad je naišao prvi krah u novom životu, jedna je nestala – ona koja ga je učila da se zbogom govori na rastanku, u trenu kad je od nje zatražio malo ljudskog razumevanja, samo se okrenula i rekla upravo to – s bogom (ostaj)…. ili jednostavno zbogom. Druga, koleginica sa posla, ostala je uz njega. Kao prijatelj. Radio-stanica u kojoj je dobio šansu da radi je bankrotirala. Nil je opet imao stan koji je trebalo plaćati, posla nije bilo, imao je jednog prijatelja i mnoštvo pitanja i dilema. Napisao je svoja pitanja na papir i umoran od svega zaspao.

Tada su počeli njegovi razgovori sa Bogom.

Čuo sam vapaj srca. Video sam traganje duše. Znam koliko ste duboko žudeli za Istinom. U bolu ste je prizivali, i u radosti. Preklinjali ste me beskrajno. Pokaži se. Objasni se. Otkrij se.

Učinio sam ovde i sada, na način tako jasan, da ne možete pogrešno razumeti. Jezikom tako jednostavnim, da vas ne može zbuniti. Rečnikom tako običnim, da se ne može izgubiti u preopširnosti.

Dalje idite. Pitajte me bilo šta. Bilo šta. Smisliću način da vam odgovorim. Koristiću čitav univerzum da to učinim. Zato budite pažljivi. Ova knjiga nije jedino sredstvo. Možete postaviti pitanje i odložiti knjigu.

Ali, gledajte. Slušajte reči sledeće pesme koju čujete. Informacije iz sledećeg članka koji pročitate. Priču filma koji ćete tek gledati. Slučajni govor osobe koju budete sreli. Šapat reke, okeana, vetrića koji vam miluje uvo – sva ta sredstva su Moja; svi su ti putevi Meni otvoreni. Ako slušate, kazivaću vam. Doći ću ako me dozovete. Pokazaću vam da sam uvek bio tu. Uvek i svuda…

N. D. Volš

Boga, Svevišnjeg, nekog ko od gore (ili čak iz blizine) gleda sve, Univerzum… imamo svi uz sebe. Moje poimanje Boga je malo drugačije od klasičnog. Moj odnos je takođe drugačiji. U mojoj užoj i široj porodici ima nas raznih vera. Od pravoslavaca, preko reformata, do nazarena i subotara. I onih koji sebe ateistima zovu. I videla sam da je verovanje za svakoga isto, ako je iskreno.

Ja sam nekako možda najviše vezana za Boga kao deo nečega što je svuda oko nas. U drvetu, cvetu, u osmehu, u dodiru, u dobrom delu, u dobroj misli, u reci, u moru, u kapima kiše, u zelenoj travi, šljivi, kruški, u svemu što me okružuje. U ravnoteži duše i tela. U balansu reči i dela. U ljubavi. Duboko verujem da smo svi mi zaista ljubav i dok god su nam  i telo i um ljubav i mi smo  uravnoteženi  i dešavaju se lepe stvari i nemamo oosećaj da smo zaglavljeni. Tako ja to osećam. Kad dođe ta faza, kad se zaglavim,  onda dugo pričam sa svojim Bogom i tražim gde je zapelo. Šta mi to ne da da budem u skladu. I kad iskreno sebi priznam gde sam se upetljala, on me povede napred. I hvala mu na tome.

Gledajući juče film jedno mi se pitanje nametalo: ljudi od nauke ponekad insistiraju na tome da Bog ne postoji – da čovek koji se bavi naukom ne veruje. Onda sam zamislila tog čoveka, tog naukom potkovanog pojedinca koji veruje samo u sebe, kako ostaje bez apsolutno svega – kako razapinje šator u nekom parku, kampu, kako mu kiša lije za vrat, kako nema nikoga kome bi se obratio, kako mu je juče isto kao danas, a danas potpuno isto kao sutra jer on ni u šta ne veruje, osim u nauku. I pored njega u istim uslovima jednog koji veruje. I zapitala se – koji će duže izdržati. Nekako verujem da je to ovaj koji ima na koga da se osloni i koji veruje da za sve postoji dobar razlog, pa i za tako drastičan pad, naučno neobjašnjiv.

Nauka ne može da nađe racionalno objašnjenje kako neko ko je učen, ko se dokazao na poslu, ulagao u svoje znanje može ostati bez ičega. Vernik zna da je ostao samo bez materijalnog koje će opet stvoriti – ali da je duhovno tu. I, opet se nameće isto pitanje – ko od njih dvojice uspeva da pregura teške dane  i onu staru – imao – pa nemao…

I, da još pitanje postavlja pisac, autor… kako to da su najplaćeniji ljudi glumci, pevači, političari – a ne majke, policajci, vatrogasci, učitelji – kao da se od ovih drugih očekuje da budu isposnici? Kakva je to rasporela vrednosti? Jeste li se vi ikada to zapitali? Neko za ulogu ili koncert ili funkciju dobije ono što jedna majka ne dobije za čitav život. Ravnopravna raspodela? Pitanje za neku drugu priču, ali dobro i vredno promišljanja…

Ne znam. Možda vam sve ovo zaliči na prepričavanje lektire, ili s druge strane na laički doživljaj božanstva, duhovnosti, ali drugačije nije išlo. Možda sam nekog zainteresovala da pročita knjigu ili pogleda film, možda nekog odbila od te zamisli, ali kako god, hoću da kažem da sledite svoje želje. Sledite svoje srce, i kad nešto jako i iskreno dozivate doći će. Kao ovaj predivni „razgovor sa Bogom“ u moj život…

„Romantični egoista“ – da li ste ga upoznali?

Romantični egoista.

 

romanticni egoista _ korice

Najnovije izdanje Booke (kada je lik i delo F. Begbedea u pitanju). U Francuskoj je ovaj roman prvi put objavljen 2005. godine pod naslovom  „L’égoïste romantique„.  Ne znam da li je Booka namerno krenula objavljivanje Begbedeovih dela  s kraja – to jest od Francuskog romana „Un roman français“ (2009) ali ispostavilo se da je to bio najbolji redosled za domaću čitalačku publiku. Otkrili smo ga kao pisca klasičnog romana, pa potom kroz jedan malo manje klasičan, ali još uvek roman – „Upomoć, molim za oproštaj“ -„Au secours pardon“, interesantan i po tome što nam je predstavio još jednog Francuza koji svoje roman bazira, između ostalog,  na fasnicaniciji pravoslavljem, slovenskim narodom (ovaj put su u pitanju Rusi). Tek potom Begbedea upoznajemo u delima koja su pomalo neobična za naše podneblje.

Muškarac koji se razmeće svojim obrazovanjem i poreklom (i to sve sa debelim pokrićem). Muškarac koji je progovorio o strahu od ljubavi i težnji da je ostvari. Muškarac koji je promiskuitetan do granice nepristojnog – ali kao opravdavajući momenat stalno provlači svoju težnju da nađe ljubav svog života. Da se zaljubi i bude veran. Ako bi trebalo da izdvojim tri nasumična, površinska motiva koja povezuju sva njegova dela bili bi to: sex, kokain i alkohol.  Ali, ako bih pokušala da zađem u onu sferu – šta je pisac time želeo da nam poruči tri motiva bi bila: strah, žudnja za ljubavlju, usamljenost.

Čitav ovaj tekst sam započela ne bih li vam predstavila „Romantičnog egoistu„. Ali ispostavilo se da je lakše da vam dam širi okvir o piscu nego da vam prepričam ovu knjigu. Jer, ovo nije roman. Nije ni zbirka priča. Najbliža je dnevniku po svojoj formi. Svaki zapis počinje jednim danom u nedelji. I to je sve što ga sa dnevnikom povezuje. Ispod „naslova“ u obliku dana – Begbede stavlja zapise koji svojom formom pre podsećaju na aforizme, crtice,  intimne ispovesti, isečke iz trač rubrika, kratku priču, vest. I motivi su opet isti – i površinski i dubinski. I opet je Begbede svedok jednog vremena – navodeći realna mesta, događaje, ličnosti koje su u istoj vremenskoj ravni sa njim. Neki su, poput Mišela Uelbeka poznati i našoj čitalačkoj publici, dok su nečija imena značajna samo u francuskom kulturnom ili društvenom miljeu. Imena poput Hju Hefner, Marsel Prust, Patrik Beson, Amelija Notomb su poznata i na ovim prostorima.

Fansinantna je piščeva nonšalantnost u vezi sa opisivanjem realnih likova i događaja – ono što bi kod nas bilo predstavljeno kao skandal  (on iznosi detalje razgovora sa Uelbekom, proziva Besona zbog raznih stvari – pa čak i neke ljubavne intrige zbog neke davne Begdedeove ljubavi, pa i svoju očaranost neobičnošću Notombove). I sve pod tezom – postaješ poznat kad postaneš junak nečijih knjiga, kad te prepoznaju u restoranu i kad ne moraš da platiš. Verovatno je to stav i svih onih koje spominje, te mu to daje mogućnost da iznosi intimne detalje iz sveta poznatih i francuskog džet-seta. S druge strane, kako kaže, sve to sa sobom nosi ogromnu dozu aksioznosti – jer ti više nisi ti, ti si lice sa naslovne strane, s tv ekrana, neko koga prepoznaju i kome se ne prašta.

Biti poznat i bogat – tome težimo. Postajemo poznati i bogati – izloženi jasnosti do krajnosti. Pokušaj da se od toga pobegne – nemoguća misija ako želimo da sačuvamo popularnost. Slava nam pruža lažni privid ljubavi i obožavanja, pisanje čuva uspomene koje nismo imali (sećanja – do dvadesete godine ništa ne pamtim, posle dvadesete bih sve da zaboravim – parafraza autora). Težnja za iskonskom, pravom, jednostavnom ljubavlju zbog koje će postati veran, monogaman, papučar. Neko ko rano odlazi na spavanje, ko vodi ljubav a ne izvodi seksualne vratolomije – sve više, sve jače, sve bizarnije – kad nema ljubavi drugi stimulansi nam podižu želju.

51ZPPGJ8JDL._

Sve u svemu – nisam vam mnogo rekla, ali se nadam da sam vam barem malo zagolicala maštu da sami pronađete i sebi protumačite ovog  „Romantičnog egoistu„. On to zaista i jeste. Romantični dečak bačen u svet odraslih – postaje egoista, tražeći u sitnim, zadovoljstvima i opijatima u stvari, ljubav koju nije dobio kao dečak, uspomene koje je potisnuo, ženu koja će biti drugačija od svih onih koje su prošle kroz njegovo detinjstvo dok je boravio kod oca – lepotice, prazne, ali savršene – kao lutke. Možda jednog dana sve to i pronađe i odraste. A dotle, on će tražiti, patiti, voleti, ostavljati, a mi ćemo uživati u njegovim delima.

Moja topla preporuka – „Romantični egoista“ – u izdanju Book-e.

Begbede ili ljubav na prvo čitanje

7713_10152153570401490_1866964926_n

Na netu možeš naći sve što ti padne na pamet. U jednoj od takvih pretraga s namerom da proverim rok trajanja nečega (više se ni se sećam  koja namirnica je u pitanju), pronađoh tekst o tome da Ljubav traje tri godine. Autor Frederik Begbede. Pročitam. I zaljubim se na prve reči.

Ljubav je unapred izgubljena bitka.
 
U početku, sve je lepo, čak i vi sami. Ne sećate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čudâ. Niko na planeti Zemlji nikada nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu, I jednostavna je; ta sreća ima lice. Kosmos se osmehuje. Godinu dana vaš život biće niz sunčanih jutara, i vama je sunčano jutro čak i kad je snežno popodne. Pišete knjige o tome. A onda se uzmete, što pre – zašto čovek da razmišlja kad je srećan? Od mozganja postaješ tužan; treba se prepustiti životu.
 
Druge godine stvari počinju da se menjaju. Postali ste nežni. Ponosite se saučesništvom koje se ukorenilo u svakodnevicu vašeg para. Ljudi na ulici misle od vaše žene da vam je sestra: to vam laska, ali i utiče na vas. Ljubav vodite sve ređe, i mislite da to nije razlog za zabrinutost. Ubeđeni ste da je svakim danom vaša ljubav sve čvršća, dok se zapravo iz dana u dan kraj vašeg sveta neumoljivo bliži. Branite ustanovu braka pred svojim drugarima neženjama koji više ne mogu da vas prepoznaju. A i vi sami, jeste li sigurni da sami sebe prepoznajete dok recitujete lekciju koju ste naučili napamet, uzdržavajući se pri tom da ne pogledate za mlađanim gospođicama za kojima se cela ulica okreće?
 
Treća je godina, i vi se više i ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću. Sa ženom više I ne razgovarate. Sate i sate provodite s njom u restoranu slušajući šta pričaju oni za susednim stolom. Izlazite sve češće zajedno: to vam dođe kao opravdanje da se više ne tucate. Uskoro dolazi i onaj čas kad svoju ženu ne možete više da podnesete, ni jednu jedinu sekundu, jer zaljubili ste se u drugu. Samo u jednome se niste prevarili: život je, zaista, taj koji ima poslednju reč.
                                                                                                                                                                                                                              Ljubav traje tri godine
 

Ne, nije me oborila s nogu ideja o granicama ljubavi. Naprotiv. Duboko i naivno verujem da ona nema rok i da ne prestaje. Predmet mog obožavanja postade pisac. I, krenulo je pretraživanje – prvo neta – jer rekoh tamo možeš naći sve. Izdat i preveden u Hrvatskoj. Hm. Krenem po knjižnicama novosadskim i u tri eminentne (od kojih jedna nažalost više ne postoji, druga se gasi, a treća… pa još bije bitku za opstanak), i u sve tri mi rekoše da Begbedea nema. Nepoznat u zemlji Srbiji. Onda počeh da gnjavim ljude oko sebe – ide li neko od vas ovih dana u Hrvatsku? Znate li nekog ko zna nekog da ide… i tako u krug, ali baš tog leta niko koga  ja znam nije putovao u komšiluk. I, jednog od tih popodneva leta 2010. pogledam u izlog jedne od novosadskih knjižara – i vidim Frederik Begbede – i uletim u momentu.

Dobar dan, imate Begbedea, vidim…. 

Dobro vidite.

Ljubav traje tri godine?

Francuski roman. 

Pročitala sam ga u dahu. Potražila izdavača. Beše to www.booka. Napisah im mail da ih pitam za onu koja objašnjava rok trajanja. I, zamislite, u roku od odmah dobih odgovor – objasniše mi da se ista prevodi, da im je u planu da objave još nekoliko njegovih knjiga. I ispuniše ljudi obećanje. Do sada je u izdanju Booke na srpskom tržištu objavljeno:

Francuski roman 

Upomoć, molim za oproštaj

699 dinara

Ljubav traje tri godine

i Romantični egoista (koju upravo stiže u pretplati).

315066_10152150380296490_12985627_n

Zašto toliko volim Begbedea? Volim ga jer je uspeo da mane pretvori u vrline. Uspeo je da napiše jedan od, po mom mišljenju, najlepših romana koji pričaju istoriju Evrope kroz ličnu istoriju jednog pisca –  kroz prizmu raspada porodice on slika raspad tradicionalnih evropskih vrednosti, pričajući intimnu priču o ženama, piću, drogama – on priča priču urbanog muškarca kome nije više dovoljno da bude pametan i muževan. Progovorio je o mukama muškarca 21. veka. Industrija kozmetike, prezasićena ulošcima, maskarama, senkama, našla je novu žrtvu – metroseksualca – muškarca koji ne sme da ostari, koji ne sme da se opusti. Jedna potpuno nova industrija, u kojoj je fokus na muškarcu srednjih 30 godina. Ostvaren finansijski, sada treba da očuva mladost – a ko može bolje da mu pomogne  u tome od tone hemije – kreme, losioni, parfemi, depilatori, tablete – način kako konzvervirati sebe. Ljubav, prevaziđena kategorija. Žene su potrošna roba – nedosanjana – željena, osvojena – ostavljena. Rok trajanja tri godine. Što mlađe to bolje. Marketing novog doba. On je buržuj, on je boem, on je iskren do one granice da neke vređa, on je razotkrio sve što se otkriti može – i razvod svojih roditelja, i zavist prema starijem i kako kaže lepšem bratu, i ovisnost o drogama i alkoholu, ali je opisao i turobnost i strahotu istražnog zatvora koji se nalazi u takoreći srcu Pariza – kontrast grada ljubavi i hladnoće pritvora. Anksioznost na granici panike jedinke izolovane u ćeliji. Neko ko kaže da ljubav traje tri godine, poručuje njoj, nekoj u srcu grada – da mu da svoje ruke da zaspi među njima – dečački vapaj za ljubavlju, dodirom i toplinom.

I kako onda da ga ne volite?

 

Jedna sunčana aleja za ove hladne dane… ili preporuka za čitanje…

Onaj ko zaista hoće da upamti događaje ne treba da se predaje sećanjima. Ljudsko sećanje je suviše proizvoljan proces da bi se čvrsto držalo prošlosti; ono je suprotnost onome za šta se izdaje. Jer sećanje može više, mnogo više od toga: ono uporno doziva čudo da bi se sklopio mir s prošlošću, u kome nestaje svake ozlojeđenosti, a veo nostalgije obavija sve stvari koje smo nekada osećali oštro i bolno.

Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene.

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig

berlin

Mihael Kupiš – Miha, glavni junak ove priče živi u Istočnom Berlinu, na korak od sreće – kroz prozor može da vidi Zid. Na kraćem kraju Sunčane aleje on i njegovi prijatelji proživljavaju poslednje dane detinjstva, prve ljubavi, otkrivaju rokenrol, zapadnu filozofiju, egzistencijalizam, surovost totalitarnog režima,  i razvijaju  jedan posebnan vid humora koji teši, štiti i kao junački ep, minimizira i ismeva one koji ih drže u pokornosti… Možda će se mlađim čitaocima ovaj roman činiti nadrealnim i totalno izmišljenim, ali moja, i generacije pre moje s osmehom na licu setiće se imanja i nemanja… snova o boljem i drugačijem životu, potrage za originalnim gramofonskim pločama, farmericama, tehnici nastaloj na zapadu, prvih fiksih telefona u stanovima.

stones-exile-super-deluxe1

 

 

Čitajući sve vreme me je opsedala ideja o tom Zidu. Mi smo bili tada neka vrsta zapada za Istočni Berlin, a bili smo daleko od zapada. Mi smo bili (često citirano) istok na zapadu i zapad na istoku. A, sada? Ne, nije mi namera da budem patetična. Ova rupa u vremenu na ovom prostoru iskopana je davno. Malo smo pobrkali strane sveta, zaboravili gde su vrata, a prozori nam se zamaglili. Ne želim ovog jutra ni da razmišljam da li je to dobro ili nije.

Jednostavno, Istočni Berlinci srušili zid i stopili se sa zapadom. Mi smo ostali tamo gde su nas davno smestili, samo smo, valjda zato što se zemlja okreće, a mi stojimo nekako kliznuli istočno od raja, zapadno od pakla…

U stvari, sve je to tako nevažno. Ja sam samo želela da vam preporučim knjigu za ove zimske dane…

 

watch?v=Ntip526E4HY

 

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig