Znate li šta povezuje filologiju, faramaciju i programiranje?

1522035_504072753039890_1406783610_n

 

 

 

Odgovor na pitanje iz naslova zna Tijana Sonatasky. Kako sama kaže: „Počela sam kao farmaceutski tehničar, a sada želim i da programiram.“ Tijana je gost na mom blogu – Kod Majske – Coolumna. Upoznajte je i vi! 

Nije lako izabrati. Naročito ukoliko ste onaj tip osobe koji bi da zna svašta o svačemu, poput mene. Do srednje škole je bilo lako, jedini izbor koji sam morala da napravim je bio između takmičenja iz engleskog i takmičenja iz francuskog. Doduše, tada sam izabrala francuski, a par godina kasnije počela da studiram engleski. Ovo vam je već nagoveštaj ostatka priče.

Što se tiče srednje škole, prvo sam htela da upišem medicinsku, da bih posle nastavila da studiram medicinu. Pa sam nakon toga htela elektrotehničku, pošto mi je programiranje, u sedmom osnovne, delovalo kao veoma dobra ideja, iako sam o samom zanimanju znala vrlo malo. U osmom sam se opet vratila na ideju medicine, pošto su prirodne nauke bile među mojim interesovanjima, a išle su mi od ruke. Htedoh da upišem smer za medicinsku sestru (što bi u mom slučaju bila velika greška – kako sam kasnije otkrila), ali me je nastavnica biologije srećom ubedila da upišem smer farmaceutski tehničar.

Srednja škola mi je odlično išla, mnogi predmeti su mi bili izuzetno interesantni. Međutim, već na trećoj godini sam shvatila da ne želim da upišem ni farmaciju, ni medicinu. Jedini problem je bilo to što nisam znala šta hoću. Onda mi je na pamet pala psihologija. Čak sam i prijemni počela da spremam, da bih u martu mesecu, tri meseca pred prijemni, shvatila da je engleski jezik ono što želim da studiram. Profesorka engleskog mi je tada neizmerno pomogla, i na tome sam joj veoma zahvalna. Zahvaljujući njoj sam uspešno položila prijemni i upisala se na Filološki fakultet u Beogradu kao budžetski student.

O administraciji neću ni da pričam, a što se profesora sa Katedre za anglistiku tiče, za većinu imam samo reči hvale. Ovog puta sam zaista izabrala ono što mi se najviše dopada i što mi odlično „leži“. Sem engleskog, od stranih jezika govorim i francuski, španski (samouko) i norveški. Moja me majka zove „jezičarom“. Jesam, i jezičara, i filolog.

Pošto mi je tadašnji verenik, a sadašnji muž, veb programer, on me je uveo u svet programiranja i optimizacije za pretraživače. Programiranje mi se u početku činilo suviše teškim, pa sam na drugoj godini studija uzela da sama učim optimizaciju. Uskoro sam našla i posao (preko neta, 2 sata dnevno), koji mi je pomogao da se izdržavam kao budžetski student i stanovnik Studentskog grada. Optimizacija je u međuvremenu evoluirala, počela je da se pretvara u sebi svojstven marketing, koji integriše mnogo činilaca i za koji je postajalo potrebno sve više vremena. Da bih se rasteretila, počela sam da pišem članke na engleskom o optimizaciji, a sam SEO (optimizaciju) sam radila samo po potrebi. Nakon toga je došla Norveška.

Postao mi je potreban jezik koji nisam uopšte poznavala da bih išta radila. Bavljenje SEO uopšte nije dolazilo u obzir baš zbog jezika. Pošto diplomu još čekam, iako sam diplomirala u prvom roku, nisam mogla ni nju da koristim da nađem posao, a dodatni problem je bilo i to što ja imam samo bačelor, a u Norveškoj mi trebaju neki poeni koje donosi master da bih radila u školi (u Srbiji bi mi trebao ceo master J).

Prošlo je pet meseci, norveški jezik sada govorim na nižem komunikativnom nivou (B1 po međunarodnom sistemu), radim u vrtićima kao asistent po potrebi i…učim programiranje. Rešila sam da se uhvatim u koštac sa svojim sopstvenim mišljenjem da je programiranje za mene suviše teško, i da počnem da učim još jezika, doduše komjuterskih. Učim HTML, CSS, PHP i bazu MySQL, da bih pokušala da od sebe napravim veb programera. Moj suprug je tu da mi pomogne da savladam materiju, a kroz optimizaciju sam se donekle i upoznala sa svim tim već, pa sam stoga optimista. Šta je za filologa još jedan, dva, tri, pet jezika?

Možda ćete reći da sam neodlučna budala. Donekle i jesam. Mnogo bi mi lakše bilo da sam ostala pri želji da upišem srednju elektrotehničku ili da sam upisala gimnaziju i otišla odmah na ETF, ETFovcima je posao skoro pa zagarantovan. Ali ja ne funkcionišem tako, očigledno. Moj put mora da bude komplikovan. I zbog toga mi je veoma drago, jer sam uspela da otkrijem šta sam. U duši sam filolog. A filolozi su sposobni za razne stvari.

Ako i uspem sebe da pretvorim u programera, verovatno se neću tu zaustaviti. Kada se steknu neki uslovi, verovatno ću upisati i master iz engleskog, pa ću videti kuda će me to odvesti. Ja sam šetač, i iako mi to ponekad ide na štetu, znam da ću na kraju biti zadovoljna svim što znam, mogu i što sam iskusila.

Floriterapija i put ka sopstvenom smislu

cropped-file171255030260.jpgNa svom putu nismo sami. I sve što radimo ima uzrok i posledicu. I kad mislimo da smo nešto postigli samo sopstvenim radom i trudom iza toga stoje neki ljudi koji su uticali na nas. Pozitivno ili negativno – ali uticali.

Ovim bih tekstom htela da se zahvalim Univerzumu što je moj put ukrstio sa putem određenih ljudi koji su obeležili i usmerili moj životni put u smeru koji me čini izuzetno srećnom, zadovoljnom i ispunjenom.

Znala sam da želim da bude predavač i postala sam. Znala sam gde bih želela da radim i sad sam tamo i beskrajno sam srećna. Oduvek sam umela da saslušam, posavetujem, utešim svoje prijatelje. Ali nikad nisam planirala da budem psiholog. Ni danas ne bih pokušala time da se bavim – osećam samo duboko poštovanje prema ljudima koji se ozbiljno bave tim poslom i koji često na svojim plećima nose beskrajne sudbine onih koje je život u trenu (ili dugo godina pre toga) slomio.

Ono što sam duboko u sebi osećala jeste da sigurno postoji način da pomognem drugima, da im budem na korist i radost. Naravno, takve stvari ne dese se preko noći, niti možemo osetiti i prepoznati tananosti tuđe duše ako prvo naša nije prošla neke od puteva patnje. Ne možemo drugima biti od pomoći ako prvo mi nismo g dobili pomoć od onih kojima je to poziv i koji to sa istinskom posvećenošću rade. Moj susret sa Vladanom Bearom – ja sa jedne strane stočića on sa druge – vratili su me u ravnotežu i naučile kako se voli i poštuje život, kako se ne kuka nad sudbinom i kako se stvari prihvataju na jednostavan način. Naučio me je kako da ne uletim u zamke samosažaljenja, da duša može da boli – ali da sve prođe, pa i bol. Uputio me je na učenje zena. Naučio kako svako od nas ima neki  put da ostvari svoj potencijal. I bezmerno sam mu zahvalna.

Kad sam našla svoju suštinu i kad sam naučila da svaki uspon ima i pad i obrnuto – počela sam da tragam za načinom kako bih mogla svoja iskustva naučena u radu sa ljudima da pretočim konkretnu aktivnost. Upisala sam školu psihoanalize, ali sam shvatila da ja time ne smem da se bavim. Ne zato što teorijski ne mogu da savladam čitavu priču. Daleko od toga. Ne zato što nemam neka znanja. Već upravo zbog toga – što imam NEKA spoznanja i teorijsko znanje – a to nije način na koji bih smela da postavim nekog preko puta sebe i da bez ikakve griže savesti ponesem njegov teret. U jednom trenutku je moja dilema postala toliko jaka da sam fizički počela da je osećam i jako sam želela da dobijem odgovor šta da radim i koji je moj put i treba li da se povučem iz psihoanalize. I dobih odgovor, sasvim slučajno. Jedna desetogodišnjica poznanstva, jedan slučajan razgovor (mada ništa nije slučajno) prelomili su me i opet sam bila na nekom početku, sa mnogo više znanja, ali još uvek bez odgovora kako da ostvarim svoj potencijal. U to vreme sam se vratila literaturi vezanoj za cvetne esencije i lečenje floriterapijom. Magična je bila ta reč za mene. Cveće i terapija. Nežnost i pomoć. I kad nešto jako želite – Univerzum vam pošalje znak. Za Sv. Dimitrija nam je u gostima bila meni jako draga Ljubica Perić, čudo od žene, duša i melem. I vide knjigu koju čitam – i spomenu mi jednu devojku koja se bavi floriterapijom, koja se bavi biljem kako iz ljubavi tako i profesionalno, predaje na fakutletu… Divno. Tada sam prvi put čula ime Marija Radojković – ime devojke koja će promeniti moj svet i odvesti ga u smeru koji sam sve vreme čekala.

I Marija je pod okriljem LATICA počela da vodi naše školovanje za floriterapeute u Novom Sadu. I baš kao latice i pred mojim očima su se otvarala saznanja. Učila nas je (uči i danas, i mislim da će još dugo biti moj supervizor) kako se koriste esencije, učila nas o pristupu biljkama i ljudima, učila nas etičnosti u radu, učila nas kako da mi rastemo kroz floriterapiju. Kad kažem nas mislim na Tanju, Sašku i mene.

575666_722951437721289_617881831_nOtkrila sam svet floriterapije. Otkrila kako ona utiče na zdravlje kako duše tako i tela. Već godinu dana sam na cvetnim esencijama – i moje iskustvo je čudesno. Našla sam svoj put. Floriterapija je ono čime pored predavanja želim da se bavim. To jeste vrsta terapije ali koja nudi konkretno rešenje i delujući na uzrok isceljuje posledicu. Sve ono što je pomereno u nama vraća u centar. Floriterapija je divna dopuna i ostalim neinvazivnim metodama isceljenja tela i duše  – psihoterapiji, psihoanalizi, homeopatiji analizi snova, art terapiji, fizikalnoj terapiji, meditaciji, jogi. U svetu sve ove oblasti sarađuju jedni sa drugima i rade na dobrobit i na zdravlje ljudi. Kod nas svest da postoje i drugi načini osim zvanične medicine, da postoji čitav jedan svet učenja koja pomažu da očuvamo, preveniramo, unapredimo svoje zdravlje sada dobija na svom zamahu. I drago mi je što sam u ovom trenutku baš deo čitave priče. I znam da moje učenje ovde ne staje. Ali o tom po tom. Trebalo mi je vremena da se osetim sigurnom da mogu da pomognem ljudima na ovaj način i prihvatim sebe u toj ulozi. I tu se na mom putu našla moja draga prijateljica Branislava Simović (predavač i neko ko ozbiljno praktikuje NLP). Ona je na svoj način dovela moju veru u sebe  u dobru ravnotežu.

Zahvaljujem se naravno i svojoj najdražoj podršci (Siniši B.) koji veruje u mene i kad ja posumnjam i koji je sa mnom od početka na cvetnim esencijama (neverovatno je kad posmatrate kako se neko menja i dolazi u ravnotežu – naravno kad umete da posmatrate i znate). Marija nas vodi kroz ovaj proces.

Danas sam na početku svog floriterapeutskog delovanja. Zajedno sa Marijom i uz budno oko njeno pokrenusmo blog www.cvetnaterapija.blogspot.com. Cilj nam je da i Novom Sadu i mestima koja su u okruženju dobližimo ovaj sistem isceljenja. Moglo bi se reći da Beograd ima velike LATICE koje vodi draga Tatjana Šešum, a da smo mi ovde cvet koji je pod budnim okom naše mentorke raširio novosadske LATICE koje čine – Aleksandra Šubakov, Tatjana Kanazir, Merima Aranitović i prva među nama jednakima Marija Radojković.

Pozvala bih vas da pratite naš blog i našu FB stranicu (link). Pozvala bih vas i da probate cvetne esencije i uverite se u njihovu nežnu moć. O dobrobiti najbolje mogu da vam posvedoče oni koji su već na floriterapiji, ali bez čijeg znanja ne želim da pričam – jer poštovanje privatnosti je prvi princip koji svako od nas mora da ispoštuje. Pozvala bih vas da budete deo velike porodice prijatelja Cvetnih esencija. Pozvala bih vas i da se, ako želite da se i vi iškolujete i budete praktičar javite u inbox na našoj stranici ili na adresu lekovitecvetnekapi@gmail (sa naznakom – škola).

Budite LATICA (link).

Novosadska.stock-photo-beautiful-bouquet-of-bright-wildflowers-106057364

Ko brže trči? Informatika ili vi?

Ljuta sam. Ovo će svi koji se razumeju u drugo lice ljutnje pravilno protumačiiti – tužna sam.

Naime, zahvaljujem svaki dan na blagoslovu što imamo struju, grejanje, telefon, vodu, kablovsku televiziju… Zahvaljujem što imamo krov nad glavom. Zahvaljujem i blagosiljam svaki račun kojim plaćamo jer nam je neko to sve doveo do stana i učinio nam život jednostavnim i lepim.

Hvala ljudima koji vredno rade da je struja svaki dan i svaki tren na raspolaganju, što radnici toplane brinu o toploti, što neko brine da mogu svaki čas da čujem nekog u najudaljenijem delu sveta. Rado plaćam račune. Kad zakasnim – to je samo zato što u tom trenu nisam imala da platim.

Ali, kad počinje moj osećaj koji ne bih ovde da imenujem? Počinje  u decembru. Naime, cevi u stanu su nam bile zagušene muljem – čovek je došao da ih očisti. Koliko to košta? 1500. Sjajno. Može li preko Informatike? Može, ali je onda 20% skuplje

. Ček, ček… što? Pitam predsednika kućnog saveta – on kaže da je to provizija Informatici. Za dva meseca naplate preko njih.

Oho, ho… Tu smo dakle. Pobrojah gore kako sam zahvalna za sve ono što platim – struju, vodu, telefon, internet, vazduh, vodu, gradsku zemlju, porez i ostalo. Zahvalna svim ljudima koji u tom lancu pomažu da meni i svima vama život bude lakši i jednostavniji. Kvalitetniji. No, onda se zamislim – šta to meni Informatika čini i u čemu mi olakšava život?

Pomaže mi da saberem kome šta treba da platim? 

Koliko se sećam – školovanje je, barem osnovnoškolsko, i u moje vreme bilo besblatno i ja naučila tu divnu veštinu sabiranja.

Štedi mi vreme?

Ne bih rekla. Kad krenem da platim nešto ionako sve obavim u pošti ili svojoj banci – znači umem i sama da objedinim isplatu i potrošim nekoliko minuta na to.

Šta to oni umeju?

Nešto je drugo u pitanju. Do sada su dva puta godišnje opominjali ljude da plate svoje račune. Dobro, opomenuli ste nas. Onda ni to nije bilo dovoljno – pa su krenuli svaka tri meseca da vas opominju na zaostatke od pre 6 meseci. Ali ni to nije dugo trajalo sad vas opominju ako samo kročite u treći mesec duga. Ako pokušate da malo ekonomišete i da plaćate kako imate i kako vama pristižu novci. No, izgleda da Informatika ne haje mnogo za trenutak u kom živimo.

Budimo realni – opominje vas i elektrodistribucija, i kablovska distribucija, provajder za telefon… Ali pošto oni nešto i rade oni vam posle tri neplaćena računa isključe struju, tv program, ili telefon. Imaju taj mehanizam jer oni to i proizvode, pa vam svoj proizvod mogu i uskratiti na neko vreme. Pa vi odete i platite. Onda vam nude sklapanje ugovora da na rate otplatite dug, ukoliko ne možete drugačije… i mnogo toga, kao firme koje razumeju  ljude. Pa tek kad ništa od toga ne ide svojim tokom oni vas tuže.

Ali ne i Informatika.Oni ništa ne proizvode pa ne mogu to ni da vam ukinu. Oni vam jednostavno objedinjuju naplatu. Pa vas tako i kažnjavanju  – što sve objedine pa na to dodaju još mnogo toga…

Oni kao što rekoh sada čim vide da je moguće da ćete tri meseca dugovati pošalju  obaveštenje da do tada i tada uplatite dug. Ako promašite jedan jedini dan – a oni vas lepo predaju sudskom izvršitelju. On čovek ni kriv ni dužan. Samo radi svoj posao. Pa vam stigne da njemu treba da platite recimo 2000 dinara za uslugu što vas je oslobodio dela stvari iz stana, ili vam blokirao račun u banci…

Ali troškovi koje platite zbog toga što je Informatika morala da angažuje pravnika (šatro oni nemaju svog – koji već prima platu kod njih), pa usluga advokatu da vas  da pronađu vašu adresu (cvrc, a kako ste čoveku slali opomene i račune, ako niste znali adresu), plus nadoknada za njihov duševni bol što niste platili – dobijete cifru – oko 100 evra  – znači ne za račun, ne kamatu, ne usluge izvršitelja, već platite usluge Informatike koja je čitavu priču i pokrenula. I, onda ako ste stvarno u nekom velikom dugu prema njima, recimo da dugujete – samo 30.000 dinara – morate to da platite + 13 hiljada za usluge Informatike što vas je opomenula + 2000 dinara izvršitelju što će vas osloboditi nekih stvari iz kuće ili vam blokirati račun. Sitnica.

Pa se sad ja pitam – šta Informatika radi? Koja su njene realne usluge (da li mi popravljaju po kući, brinu o toploti stana, omogućavaju da gledam tv, koristim internet, čuvaju decu, registruju kola, kuvaju ručak?) Šta to oni rade pa sad na svako malo pošalju opomenu da niste platili?  Prete, dižu tužbe, šalju uterivače dugove, teraju vas da budete ljuti – jer neko divno živi od toga što objedunjuje naplatu!

Ponavljam – umem i ja da objedinim. Umem da platim i radujem se tome. Umem da saberem, umem da vodim svoje domaćinstvo. A šta oni umeju osim da se ugrade u moj rad i moje račune? To bih volela da znam…attila__the_hun__he__s_coming___by_felipenn-d2yu2tw