Mnogo razloga zašto bi trebalo da pročitate „Bezimenu“ i jedan zašto to trenutno ne možete

The-Gift-of-LovePre nekoliko godina sam počela da blogujem. U tom svetu upoznah „virtuelno“ dosta sjajnih blogera. Otkrih isto toliko sjajnih blogova. Otkrih jedan svet u koji uvek mogu da uđem kada mi ovaj „realni“ dosadi ili postane isuviše realan. U tom svetu postoji i blog  http://oblogovan.wordpress.com/. Kad bih sastavljala neku listu 10 najdražih blogova (koji se bave proznim stvaralaštvom) ovaj bi imao visoko mesto na toj listi.

Oblogovani piše nežno, poetično, majstorski ukraja reči i slaže ih u najfiniji poredak ljubavi, topline, čežnje. Njegovi postovi su većinom kratki jer u malo reči uspe da pretoči misli. I onda sasvim slučajno (mada u to davno ne verujem) saznam da je čovek napisao i  knjigu. Poručim – dobijem – pročitam – i danima razmišljam. „Bezimena“ kako se knjiga zove svevremena je priča svakog od nas – priča o prvoj ljubavi i tragu koji ostavlja u svima nama. „Bezimena“ je priča o onima koji nas obeleže jednim slučajnim pogledom za čitav život ili bolje rečeno jedan njihov pogled obeleži naš čitav život.

Čitanje ove knjige bilo je zanimljivo iskustvo –  kad nekog upoznate u fantastičnoj kratkoj formi – pitate se kako će to izgledati na skoro  200 strana?

Tema je koliko svevremena – toliko i opasna jer o ljubavi, bolu, razočaranju pišu svi ili barem pokušavaju da pišu. Moram priznati imala sam malu tremu – ali već prve stranice su me uvukle u priču iz koje prosto nisam želela da izađem. Kratke forme kao da su bile vežbaonica za roman – u njemu nazirete tragove bloga, na trenutke biste tačno mogli određeni deo da izvučete i od njega napravite post, ali oko svega toga autor majstorski plete priču. Nema praznog mesta, nema praznog hoda – autor ima istančani smisao da vodi priču bez  bez suvišnih detalja. S druge strane, snažna imaginacija i poznavanje ljudskih naravi omogućilo mu je da svoje likove gradi vrlo plastično i realistično. Autor i ja smo (kako shvatih čitajući) genaracija i valjda je i ta činjenica doprinosila da na trenutke jednostavno utonem u roman kao u neku svoju priču.

Kako da vam dočaram „Bezimenu“ a da vam ne prepričavam knjigu? Da probam ovako:

Po načinu „crtanja“ likova, karaktera i scena po meni je blizak stilu Đorđa Balaševića – jer i ovde sam mogla da zatvorim oči i vidim šta je pisac hteo da kaže.

Po toplini koju nosi na tren me je asocirao na „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, Marije Jovanović.

Po čudnim i životno zapetljanim situacijama zamirisao mi je na Ivanu Kuzmanović.

Sve to su moje asocijacije, ali Oblogovani je opet samo svoj. U slojevima iščitavate autora širokog obrazovanja, čoveka koji ima sjajan muzički ukus, koji ima specifičan pogled na svet – filigranski osećaj za detalje (minijaturizam usavršen na blogu), muškarca koji se ne stidi svojih osećanja i nema problem da ih pretoči u reči i ponudi svetu.

Sve u svemu – „Bezimena“ je roman koji bih rado poklanjala svim svojim prijateljima da se sete kakvi smo bili na početku puta i da razmisle dokle smo stigli, da se sete svojih prvih, pravih ljubavi, da zaspletkare, makar i tajno, sa svojom dušom – jer ovo su dobre godine za sabirenje, oduzimanje i podnošenje poluživotnog računa. Sjajno štivo da uporedimo šta smo mogli a nismo ili jesmo, kakve smo stavove izgradili i koje smo vrednosti u sebi odnegovali. Svima bih poklonila po jedan primerak.

Ali, tu je kvaka 22. Knjigu ne možete kupiti. Nema je u knjižarama, nema je u bibliotekama u vašem gradu (možda je u autorovom ima, i to bi bilo divno), nema je na sajmovima knjiga. Tužno je što neko ko bi mogao da napravi marketinšku priču i time pomogne štampanje knjige za šire mase  nije prepoznao vrednost „Bezimene“. Postoje za sada dva načina da do knjige dođete:

1. da poznajete nekog ko je uspeo da je nabavi od autora pa da vam je on pozajmi

2. da kontaktirate autora…

I za kraj ostaje mi da kažem da autor „Bezimene“ nije bez imena – zove se Dejan Zlatić, živi u gradu koji ima veze sa zlatom…

 

Napomena:

– Knjigu ne preporučujem da čitate u javnosti – jer rizikujete da se rasplačete u trenutku kada to najmanje očekujete. U svim ostalim situacijama – „Bezimena“ Dejana Zlatića moja je topla preporuka – a put do svoje „Bezimene“ morate pronaći sami. A za početak počnite da čitate Oblogovan blog – možda je to baš taj put…

„Romantični egoista“ – da li ste ga upoznali?

Romantični egoista.

 

romanticni egoista _ korice

Najnovije izdanje Booke (kada je lik i delo F. Begbedea u pitanju). U Francuskoj je ovaj roman prvi put objavljen 2005. godine pod naslovom  „L’égoïste romantique„.  Ne znam da li je Booka namerno krenula objavljivanje Begbedeovih dela  s kraja – to jest od Francuskog romana „Un roman français“ (2009) ali ispostavilo se da je to bio najbolji redosled za domaću čitalačku publiku. Otkrili smo ga kao pisca klasičnog romana, pa potom kroz jedan malo manje klasičan, ali još uvek roman – „Upomoć, molim za oproštaj“ -„Au secours pardon“, interesantan i po tome što nam je predstavio još jednog Francuza koji svoje roman bazira, između ostalog,  na fasnicaniciji pravoslavljem, slovenskim narodom (ovaj put su u pitanju Rusi). Tek potom Begbedea upoznajemo u delima koja su pomalo neobična za naše podneblje.

Muškarac koji se razmeće svojim obrazovanjem i poreklom (i to sve sa debelim pokrićem). Muškarac koji je progovorio o strahu od ljubavi i težnji da je ostvari. Muškarac koji je promiskuitetan do granice nepristojnog – ali kao opravdavajući momenat stalno provlači svoju težnju da nađe ljubav svog života. Da se zaljubi i bude veran. Ako bi trebalo da izdvojim tri nasumična, površinska motiva koja povezuju sva njegova dela bili bi to: sex, kokain i alkohol.  Ali, ako bih pokušala da zađem u onu sferu – šta je pisac time želeo da nam poruči tri motiva bi bila: strah, žudnja za ljubavlju, usamljenost.

Čitav ovaj tekst sam započela ne bih li vam predstavila „Romantičnog egoistu„. Ali ispostavilo se da je lakše da vam dam širi okvir o piscu nego da vam prepričam ovu knjigu. Jer, ovo nije roman. Nije ni zbirka priča. Najbliža je dnevniku po svojoj formi. Svaki zapis počinje jednim danom u nedelji. I to je sve što ga sa dnevnikom povezuje. Ispod „naslova“ u obliku dana – Begbede stavlja zapise koji svojom formom pre podsećaju na aforizme, crtice,  intimne ispovesti, isečke iz trač rubrika, kratku priču, vest. I motivi su opet isti – i površinski i dubinski. I opet je Begbede svedok jednog vremena – navodeći realna mesta, događaje, ličnosti koje su u istoj vremenskoj ravni sa njim. Neki su, poput Mišela Uelbeka poznati i našoj čitalačkoj publici, dok su nečija imena značajna samo u francuskom kulturnom ili društvenom miljeu. Imena poput Hju Hefner, Marsel Prust, Patrik Beson, Amelija Notomb su poznata i na ovim prostorima.

Fansinantna je piščeva nonšalantnost u vezi sa opisivanjem realnih likova i događaja – ono što bi kod nas bilo predstavljeno kao skandal  (on iznosi detalje razgovora sa Uelbekom, proziva Besona zbog raznih stvari – pa čak i neke ljubavne intrige zbog neke davne Begdedeove ljubavi, pa i svoju očaranost neobičnošću Notombove). I sve pod tezom – postaješ poznat kad postaneš junak nečijih knjiga, kad te prepoznaju u restoranu i kad ne moraš da platiš. Verovatno je to stav i svih onih koje spominje, te mu to daje mogućnost da iznosi intimne detalje iz sveta poznatih i francuskog džet-seta. S druge strane, kako kaže, sve to sa sobom nosi ogromnu dozu aksioznosti – jer ti više nisi ti, ti si lice sa naslovne strane, s tv ekrana, neko koga prepoznaju i kome se ne prašta.

Biti poznat i bogat – tome težimo. Postajemo poznati i bogati – izloženi jasnosti do krajnosti. Pokušaj da se od toga pobegne – nemoguća misija ako želimo da sačuvamo popularnost. Slava nam pruža lažni privid ljubavi i obožavanja, pisanje čuva uspomene koje nismo imali (sećanja – do dvadesete godine ništa ne pamtim, posle dvadesete bih sve da zaboravim – parafraza autora). Težnja za iskonskom, pravom, jednostavnom ljubavlju zbog koje će postati veran, monogaman, papučar. Neko ko rano odlazi na spavanje, ko vodi ljubav a ne izvodi seksualne vratolomije – sve više, sve jače, sve bizarnije – kad nema ljubavi drugi stimulansi nam podižu želju.

51ZPPGJ8JDL._

Sve u svemu – nisam vam mnogo rekla, ali se nadam da sam vam barem malo zagolicala maštu da sami pronađete i sebi protumačite ovog  „Romantičnog egoistu„. On to zaista i jeste. Romantični dečak bačen u svet odraslih – postaje egoista, tražeći u sitnim, zadovoljstvima i opijatima u stvari, ljubav koju nije dobio kao dečak, uspomene koje je potisnuo, ženu koja će biti drugačija od svih onih koje su prošle kroz njegovo detinjstvo dok je boravio kod oca – lepotice, prazne, ali savršene – kao lutke. Možda jednog dana sve to i pronađe i odraste. A dotle, on će tražiti, patiti, voleti, ostavljati, a mi ćemo uživati u njegovim delima.

Moja topla preporuka – „Romantični egoista“ – u izdanju Book-e.

Jedna sunčana aleja za ove hladne dane… ili preporuka za čitanje…

Onaj ko zaista hoće da upamti događaje ne treba da se predaje sećanjima. Ljudsko sećanje je suviše proizvoljan proces da bi se čvrsto držalo prošlosti; ono je suprotnost onome za šta se izdaje. Jer sećanje može više, mnogo više od toga: ono uporno doziva čudo da bi se sklopio mir s prošlošću, u kome nestaje svake ozlojeđenosti, a veo nostalgije obavija sve stvari koje smo nekada osećali oštro i bolno.

Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene.

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig

berlin

Mihael Kupiš – Miha, glavni junak ove priče živi u Istočnom Berlinu, na korak od sreće – kroz prozor može da vidi Zid. Na kraćem kraju Sunčane aleje on i njegovi prijatelji proživljavaju poslednje dane detinjstva, prve ljubavi, otkrivaju rokenrol, zapadnu filozofiju, egzistencijalizam, surovost totalitarnog režima,  i razvijaju  jedan posebnan vid humora koji teši, štiti i kao junački ep, minimizira i ismeva one koji ih drže u pokornosti… Možda će se mlađim čitaocima ovaj roman činiti nadrealnim i totalno izmišljenim, ali moja, i generacije pre moje s osmehom na licu setiće se imanja i nemanja… snova o boljem i drugačijem životu, potrage za originalnim gramofonskim pločama, farmericama, tehnici nastaloj na zapadu, prvih fiksih telefona u stanovima.

stones-exile-super-deluxe1

 

 

Čitajući sve vreme me je opsedala ideja o tom Zidu. Mi smo bili tada neka vrsta zapada za Istočni Berlin, a bili smo daleko od zapada. Mi smo bili (često citirano) istok na zapadu i zapad na istoku. A, sada? Ne, nije mi namera da budem patetična. Ova rupa u vremenu na ovom prostoru iskopana je davno. Malo smo pobrkali strane sveta, zaboravili gde su vrata, a prozori nam se zamaglili. Ne želim ovog jutra ni da razmišljam da li je to dobro ili nije.

Jednostavno, Istočni Berlinci srušili zid i stopili se sa zapadom. Mi smo ostali tamo gde su nas davno smestili, samo smo, valjda zato što se zemlja okreće, a mi stojimo nekako kliznuli istočno od raja, zapadno od pakla…

U stvari, sve je to tako nevažno. Ja sam samo želela da vam preporučim knjigu za ove zimske dane…

 

watch?v=Ntip526E4HY

 

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig