Veliko čišćenje u glavi počinje – sad!

smeškioDragi moji, Paraterapija opet sa vama. Bilo me je mnogo ređe nego kiše samo u jednom danu, ali opravdano. I baš nešto o kiši htedoh da vam pričam. U stvari, ne o kiši, već o svom odnosu prema istoj. Da pitate moje najbliže da vam navedu recimo tri stvari koje su u minusu na mojim listama  o jednoj bi se svi složili – rekli bi vam da mrzim kišu. E, o ovom – hoću. Tako je bilo… Ali danas?

Veći deo života provela sam sa rečenicama – mrzim, kako me nervira, diže mi pritisak, ide mi na živce, ne volim… i ponavljajući svakodnevno te reči uz sve moguće stvari bila sam pod stalnom tenzijom. I bila sam izvan ravnoteže – jer nerv(ira), živci su mi bili napeti, pritisak večito visok, broj otkucaja srca daleko iznad dozvoljene granice, stomak u grču, disanje plitko – jer zbog mrzim, ne volim… energija nije tekla nesmetano kroz organizam.  Meni je bilo loše, a kiša, recimo je i dalje padala. Pritisak je bio visok, ali zbog toga nisu prestajale stvari koje su do toga dovodile.  Mrzela sam i ne volela a oni, koji su bili meta mojih reči, to nisu ni znali, jer misli koje su me zaokupljale štetile su samo meni.

Da li vam je poznata jedna od ovih situacija:

Telefonirate prijateljici i žalite se na – recimo službenicu u banci koja je bila neljubazna prema vama.  „…znaš, žao mi je što nisam zvala njenog šefa. Ona će meni, glupača jedna… pa ko je ona da meni… ma, ko zna kako je ona tamo uopšte i dospela… zapamtiće ona mene… “ I dok to pričate osećate kako vam postaje sve toplije, kako vam se oko glave steže obruč, kako imate utisak da ćete da se srušite – a u stvari svojim rečima vi samo štetite sebi – podižete pritisak, sužavate krvne sudove, dovodite se u fazu hiperventilacije, a žena za šalterom i dalje radi svoj posao. Dobro ili loše.  Ali, radi.

Ili, gledate vesti – ovih dana aktuelne nepogode – i vi psujete i vreme i Boga i voditelja koji previše ili premalo emocija unosi u sve to – a od svega toga štete imate samo vi – izazivate simptome slične prethodnim. Pa pogledate sledeću vest – poginuli ljudi u nesreći – vi opet sočno opsujete, i vozača, i ko ga učio da vozi i sve one koji imaju auto i ko im ga dade… a oni niti vas čuju, niti imaju niti koristi niti štete od vašeg bogaranja. Samo ste vi u toj situaciji u šteti.

Ne kritikujem vas – isto sam radila i ja do pre neku godinu – a onda sam sela i razmislila – šta je to što utiče na moje zdravlje? I shvatila da su to moje misli. I od onda sam krenula da ih menjam.

Reč mrzim ne postoji u mom rečniku – ovaj život je toliko čudesan da nemam vremena da ga trošim na mržnju. Jednostavno – što mi se ne dopada pokušam da promenim, ako ne mogu da promenim jednostavno prihvatam kao deo onog manje lepog zbog čega će mi lepo biti još lepše.  Evo vam kiše kao primer: ni dalje mi ne prija ali pokušavam da sebe naučim da je sunce dva puta lepše nakon kiše i da ga sada duplo više volim. Sunce. 🙂

Sintagme  – diže mi pritisak i jako me nervira – takođe su u fazi brisanja – jednostavno sam shvatila da samo pridavanje važnosti određenim situacijama ili  ljudima dovodi do pritiskanja i nervoze. Sad radim na tome da ništa više ne dobije takav značaj da bi
Jutros sam na trenutak uklizila u jedno od takvih raspoloženja – pa sam se povukla na terasu, zatvorila oči i fokusirala se na trenutak. Razmišljala sam  – JA SADA SEDIM NA TERASI, DIVAN JE I SUNČAN DAN I MENI JE LEPO. U SVOM  ŽIVOTU ŽELIM ZDRAVLJE, LJUBAV, BLAGOSTANJE. I najednom je slika onoga što me je pomalo pomaklo iz ravnoteže počela da bledi. I dok su se u jednom trenutku dobra i loša misao mimoilazile – klikne mi – mi smo ti koji čvrsto grlimo loše misli. Mi smo ti koji možemo i da ih otpustimo. Bez njih samo nemamo alibi da se bavimo tuđim brigama i problemima – jer dobijamo mnogo vremena za sebe. Oni koji grle loše misli, izgleda da se jednostavno boje suočavanja sa sobom i sopstvenim životom. Ali, eto nama još jedne teme za drugi put.

Vesti pratim u meri da budem obaveštena i tačka. O tužnim stvarima slušam samo ako mogu konkretno da pomognem – da li je to humanitarna akcija ili pomoć prijatelju. Ljude koji se neprestano žale na život, sudbinu, koji namerno proprate svaku nesreću ne bi li se još malo napojili na  tuđim čemerom odstranjujem iz  života brišem – nemam vremena za njih. Ima toliko divnih, pozitivnih, dragih mi bića kojima hoću da posvetim svoje vreme.

Ja više ne gledam loše vesti. Ne čitam crne hronike. Ne slušam priče o smrti, bolestima, zlim ljudima. Moj unutrašnji svet neće biti bogatiji niti ću nekom na taj način pomoći, samo ću upiti negativnu energiju.

I još jedna bitna stvar – vreme za sebe. Sebično zvuči, ali nije tako. Čovek treba sat vremena za sebe dnevno, jedan dan u nedelji, jedan vikend u mesecu… Ne uspevam svaki put svaku od ovih stvari da ispunim, ali težim tome.
Suština: poštujte sebe i volite sebe. Izbacite negativne misli, izbacite negativne reči, izbegavajte negativne ljude. Život je suviše vredan da biste ga traćili na besmislice i da biste sebe dovodili u stanje bolesti zbog negativnog stava prema životu.

Budite sebi dobri pa ćete biti dobri i drugima.

Svaku negativnu misao odmah zamenite pozitivnom – sada mi je dobro. Samo se fokusirajte na ono što u tom času radite – ali malo više o tome sledeći put.

Postavite prioritete – pronađite vreme za sebe. Sat, dan, nedelju…

Nije teško, ali ne može preko noći. Korak po korak. Ni u lošu fazu niste došli u jednom trenutku. I do nje vas je vodio put popločan negativnim stavom, mislima i besmislenim brigama.

I šta vam htedoh reći? Pa – sve miriše na buđenje, priroda lagano podiže svoju predivnu glavu u susret suncu – budi se – budite se i vi, budite se a Cvetne esencije su tu da vam u tome pomognu, ako zapne!

Kako naša dela utiču na krajnji ishod ili mala paraterapija

Idemo dalje.

Ima jedna od onih životno dokazanih izreka – čovek planira a Bog se smeje. Vratiću se nekoliko koraka unazad. Na jednom predavanju profesor Jerotić objasni kako nas Bog vidi. I to njegovo objašnjenje se negde poklopi sa onim kako ja zamišljam Boga. Sveprisutnog posmatrača, koji zna sve naše priče od postanka do nestanka  i pomaže nam da se sačuvamo na putu između te dve krajnosti. Ako uspemo razumno da se vladamo da tom putu bićemo sačuvani. E, sad kako se to on smeje našim planovima… to mi baš i nisu mnogo objašnjavali, ali biće da, pošto on već unapred zna ishod, ukoliko su naši planovi u nesaglasju sa zapisanim, jedino što mu ostaje jeste da se nasmeje jer… planirao ne planirao isto mu dođe.

Dugačak uvod da bih objasnila da sam pre nekoliko godina prestala da planiram na duge staze. Nekada sam živela za planove – imala čitav jedan savršen život u budućem vremenu, ali mi ovo sadašnje baš nešto nije išlo,  jer ako bih pomislila – mogla bih to i to… sprečilo bi me ono buduće – nemoj sada da ideš, trošiš… ostavi za sutra, imaćeš duplo više, bićeš duplo duže tamo negde. Divota. Pomalo dosadan sled, ali uvek sam mogla da se uhvatim za neku uzbudljivu budućnost. Sutra, za mesec, sledeće godine. I, verujem da se dragi Bog sjajno zabavljao slušajući moja naklapanja. Toliko se smejao da se u jednom trenutku zagrcnuo od istog. Nešto se desilo i planovi su nestali kao sapunica. Paaaaah….

Bila sam tužna. I bilo mi je jako teško. I trebalo mi je mnogo vremena da shvatim i razumem, ali od onda više ne živim u rokovniku. Živim danas, i moji planovi su vrlo svedeni. Znam nekoliko koraka unapred, ali dovoljno sam fleksibilna da me poneko skretanje ne uzdrma mnogo. Od ljudi ne očekujem ništa. I sve što dobijem od njih onda postaje čista premija. Očekujem od porodice, od prijatelja, od partnera određene stvari koje su u granici razuma, ali ni od njih ne tražim stvari koje bi bile samo ispunjenje nekog mog ličnog zadovoljstva. Očekujem poštovanje. Razumevanje. Podršku. Nekako mi se podrazumeva da me oni i vole, tj. da je zbir mojih vrlina dovoljno velik da potre mane pa da sam im, što se kaže, srcu prirasla. Znam da bih mogla da dobijem mnogo više. Ali, to mnogo više znači i plaćanje određene cene. „Manipulisati“ drugim bićem može svako ko se potrudi da upozna tog drugog. (Neko će reći – pa i tvoji najdraži ovo čitaju.) Znam da čitaju i oni koji su moj prvi životni krug, ali oni vrlo dobro znaju da među nama vlada upravo ono malopre najbrojano i da igranje igara nije niti moj fah, niti njihov u odnosu na mene. To je čisto gubljenje vremena, ali o tom po tom. U nekom sledećem tekstu.

Ono što vam htedoh ovde, kao usputnu lekciju paraterapije dati jeste – ne živite u budućnosti. Definišite precizno šta biste želeli u nekom narednom periodu da ostvarite i koji je to put koji pratite. Idite korak po korak i budite spremni da menjate u hodu. Ne očekujte da drugi rade stvari za vas i umesto vas. Poštujte, razumite i podržite one koji su vam dragi i koje volite. Jednom mi neko drag reče – ja za većinu ljudi činim onoliko koliko za mene neće biti prevelik napor. Deluje sebično, ali nije, kad gledate iz njegovog ugla. Ali i to je još jedna od tema. Dovoljno je da razmislite o ovih nekoliko rečenica. I, da. Još jedna digresija za kraj današnje paraterapije.

Pričala sam sa jednim prijateljem nakon predavanja profesora Jerotića i dotakosmo se raja i pakla. Ispričah mu da je profesor rekao da pakao kao takav ne postoji i prijatelj, koji je istinski vernik i jedno drago i mudro biće mi reče – da, pakao je u suštini u nama samima. Ne postoji veći pakao nego kad čovek ostane sam. Bez igde ikoga. U večitoj tišini. Duša koja u beskonačnosti vremena luta sama, i to svojom zaslugom. Jer nije poštovala, razumela, podržavala, volela. Jer je bila bahata prema svetu. Mi sami sebe najgore umemo da kaznimo svojim činjenjima, ili još bolje nečinjenjima. Jer, svako je krojač svoje sudbine. Eto, toliko za ovaj put. DSCN1315

Kako me Atila (bič božiji) doveo do Džefa Bridžisa ili čisti zen

Znam ja dobro da treba biti optimista. I jesam. I posmatrati čašu polupunu (mada, obrni, okreni, ni poluprazna nije loša) bitno da nije polupana ili prazna. Mada, problem sa tom čašom i  nastaje upravo u  trenutku kada je puna. Pa je i ona jedna kap sasvim dovoljna. Kap.

 

Ne pravim velike planove. Nemam velika očekivanja. Suštinski, trudim se, da sve što očekujem samo od sebe očekujem. Da sve što obećam samo sebi obećam. Pa ako me neko razočara neka to budem ja, i ako nekog izneverim neka samo sebe izneverim. Takvo posađeno, tako raste, takvo će i ostariti. Ponekad iskoračim iz ovih okvira, pa shvatim da nije trebalo, pa onda hops, nazad u svoju avliju.

U suštini, glavnokomandujući u toj priči jeste onaj lenji, dobroćudni i dobrodušni bik, kod kog mogu kako hoću i šta hoću. Dok ne napunim čašu. Onda on zagrebe nogom pa šutne onog uspavanog lava u stražnji trap, pa ovaj, još nerazbuđen, ljut i dezorjentisan počne da se joguni, bude mu tesno u ovoj koži, a onda bih i ja rado pobegla, ali ne ide. Što ‘no reče čovek od sebe pobeći ne možeš.

Pada sneg. Ne volim. Napolju je hladno, vlažno i klizavo. Ne volim. Tesno mi. Pa mi sve nešto kao u kavezu. Pa grizem. Ne govorim ja džabe svake zime da bi bilo dobro prespavati do proleća. Maltretiram svoje drage. Od njih očekujem i ono što oni od samih sebe ne očekuju. Ponekad pomislim da zimu u meni provede Atila bič božiji. Dobro, u ženskom obličju, i bez biča, ali kažu ljudi da jezik nekad jače od sablje seče. Možda bi trebalo da mi na čelu piše: SKLANJAJ MI SE S PUTA, IDE ATILINA INKARNACIJA LJUTA…

attila__the_hun__he__s_coming___by_felipenn-d2yu2tw

Ne volim ja sebe takvu, i baš zato još više volim sve moje dragušne iz onog prvog i drugog kruga koji me trpe i vole i kad sam samoj sebi teška, kada pred njih postavljam nemoguće misije, kada očekujem da reaguju kako bih ja reagovala, da urade kako ja mislim da bi to bilo najbolje, da budu ja. A, rekoh već, nekad ni ja sa sobom na kraj ne mogu.

No, ima sve ovo i dobre strane. Ako ne za druge, ono barem za mene (a posredno onda i za ine). Kad dođu ovakvi periodi, znam da je vreme za promene. Da se ide napred. Kad se onaj razljućeni nerazbuđeni lav sa sredine priče malo smiri, protrlja oči i sagleda ršum koji je napravio, on se povuče i opet pusti bika da napravi plan i krene polako korak po korak.

I plan je tu. Jasno definisan. U nekoliko tačaka. Plan je da u toku ove godine  završim neke bitne stvari, započnem neke dugo odlagane i raščistim neke dugo taložene.

Kad sve saberem i oduzmem poneki višak – da se ne lažemo stiglo se do godina kada više nema svrhe glumiti ozbiljnost. Godine su ozbiljne, i treba im dodati dobru dozu uživanja, malo više komoditeta, možda nekoliko manjih putovanja, po koji izlet, malo se trošiti na sebe, onako sebično, ali bez griže savesti i dugotrajnih vraćanja dugova. Malo biti u centru sopstvene pažnje, razmažena, raznežena, ŽENA. Najzad. Priuštiti sebi makar nešto nalik onome što sam kad je trebalo propustila. Svesno. Svojim pristankom. Ali propustila. Ili nikad imala. Koliko god se godinama lagala, i zbog toga bila rastužena, poražena, u jednom trenu čak skoro pogažena, ipak, došle su godine da dozvolim da se najzad pojavi ŽENA, kakvu Bog i univerzum zamisliše u trenu kad me poslaše u ovu avanturu.

 

free-wallpaper-27

Samo to i jesam. Priznajem, ali sebi. Da mogu ali ne moram. Da mogu i treba baš tako. Da je moja snaga upravo u istinskom značenju te reči. Dopustiti da budem slaba, da neko bude i moje rame i ruka i podrška. Da se posvetim svojim željama, da želim i budem željena. Možda sam čitav jedan mesec definisala šta želim, ali sada znam. Pojavio se jedan mali znak, evo pred kraj meseca. Zen. Čisti.

Zato, krećem. Nije bitan cilj, bitno je da sam pronašla pravac i krenula na put.

(Hvala Džefu Bridžisu. Zen.)

O ovome sledeći put… 

jeff-bridges

 

 

Da li ste našli svog maharišija? Ili, ko vam pomaže da lakše savladate životne lekcije?

 Pre nego što počnemo, može li nekoliko pitanja?  Jeste li ikada pali na kolena? Do dna? Došli do ivice? Jeste li se suočili sa nekim problemom onako odistinski, sami? Ili ste uvek hvatali krivine – prepuštajući svoje probleme drugima?

Ne prozivam vas, umem i ja to da uradim. Da jednostavno zažmurim i pomislim, sutra je novi dan… misliću o tome sutra (dobri stari Skarlet O’ Hara sistem? ) Može i tako. Ponekad.

Ponekad, opet, barem polazim od sebe, jednostavno pomislite, samo da mi je jedna anestezija, da ovo što u duši boli, jednostavno utrne, da ga izvadim. Sve je to ljudski, i sve je legitimno, ali nema ‘leba od toga.

Ono što sam naučila, a ako to nekom pomogne, sjajno, ako ne, preskočite, jeste, da treba stati licem u lice sa problemom.

E, sad, nekima to ide lako, takav su tip, problemi jednostavno skliznu niz njih, dok su drugi, od malo drugačijeg materijala upleteni, pa svaki, i najmanji problem, može da im bude gigantskih razmera.

koala-1Od ovog drugog sam i sama pravljena i dobro znam zašto baš o ovome hoću nekoliko reči. Dok sam se opirala, dok sam na sve načine tražila tu magičnu formulu kako da jednom jakom anestezijom blokiram sve svoje probleme, oni su, lepršavo narastali do takvih srazmera, da bih ponekad mislila da ih imam sasvim dovoljno da čitav jedan grad prekrijem istim. Boli. Znam. I ako vas trenutno boli, neće se ovo baš mnogo lepiti za vas, ali, ipak…

Razmislite da poradite malo na sebi. Da otkrijete koji su to mehanizmi koji vas dovode u problem, da se presaberete i shvatite da je taj osećaj uvek isti, jači ili slabiji, ali da radi uvek na istom principu. Nenadano vas zaskoči, blokira, u manjoj ili većoj meri, zamagli vam pogled na svet i u tom trenutku je sve strašno, grozno, nerešivo, smak sveta. Da. Teško vam je. I?

Pa šta ste očekivali? Da vam u trenutku kada ste čuli suočili sa nekom lošom dijagnozom, materijalnim gubitkom, smrću, da vam u takvom trenutku neko da jednu metlu kojom ćete to sve počistiti pod tepih. Hoćete? Zamislite taj tepih i vas kako malo, malo nešto sakrijete ispod. Sutra ću o tome. Sledeće nedelje. Sledeće godine. Hm… ako ne pričam i ne mislim o tome možda će i nestati… E, dragi moji, samo napred, čistite i mislite, pa kad se jednog jutra samo sapletete o tu gomilu na koju ste, šatro, zaboravili da je pod tepihom, čitavo jedno brdo plesnjivih i prašnjavih problema poleteće na vas. Ali sada već u tako izmenjenom obliku, da će vam trebati meseci, a možda i duže da ih raspetljate i skontate šta je suština, šta je uzrok vašem padu. Jer pad je posledica, a uzrok se krio ispod tepiha.

A, opet, možete i da naučite da se nosite sa problemima. Ne bih sada o tehnikama. Ne bih vam sada delila ni savete, jer uopštavanje vodi obesmišljavanju. Ali, hoću da vas drmnem da počnete da učite najvažniju lekciju u životu, i da zavolite najvažnije biće u svom životu – da zavolite sebe same. Kad tu lekciju savladate, sve je posle lako.

Mislim, neće nestati ono što vas muči, ali, vi ćete biti spremni da se suočite sa tim.

Neće prestati da vas boli svaki put kad naiđe taj talas, moguće da svaki put bude sve veći i sve bolnije da vas udari, ali ono što ćete znati jeste da kao i svaki talas koji se podigne i taj mora pasti i sve će biti dobro, a vi ćete imati jedno novo iskustvo.

Naučićete ko su ljudi na koje možete da se oslonite, i da im bezgranično verujete – jer oni su vaše najveće bogatstvo. Ne bih menjala svoju malu svitu koja me svaki put kad je teško junački sprovede kroz to i ne da mi da se prepustim samosažaljenju, za sva blaga ovog sveta. Kad znate da imate one koji razumeju i koji su spremni da u svako doba dana i noći budu podizači, nežni, ali uporni sprovodnici, tada ste na konju. I, da bitno je da imate svog maharišija – osobu kojoj verujete više… pa više nego rođenoj majci (naravno da vas rođena majka razume, i da ne shvata to kao konkurenciju).  Tada možete mirno da spavate do sledeće bitke. Tj. da zaboravite da će nova doći (a doći će).

U međuvremenu, treba da dišete punim plućima. Da se smejete, bezgranično mnogo, ali ne iz grla, ne iz nužde, već iz stomaka, onako, opušteno, kao što ste to radili kad ste bili deca. A to ćete najlepše i jedino moći da radite upravo sa svojim najdražim i najužim krugom. Sa njima ste svoji. Pred njima znate da možete da se ogolite do same suštine, i da vas neće krivo shvatiti. Pročitah u jednoj knjizi, pa sada parafraziram – da  muškarac istinski voli  onu ženu pred kojom može da se totalno opusti i da ne skriva svoje „ludilo“. U stvari, da jedino pred ženom kojoj apsolutno veruje može da pokaže svoju najnežniju i najranjiviju stranu, znajući da mu nikada neće baš u to mesto zabosti prst ili tešku reč. Ja sam tu rečenicu proširila i prihvatila kao definiciju iskrenog odnosa sa onih mojih nekoliko najužih. Širenje kruga, sužava poverenje, pa što su ljudi udaljeniji od centra, to manje od vašeg mesa vide, a sve više im je pred očima  prvo samo koža, a kasnije samo odelo… ili samo zamagljena slika onog što bi oni rekli da ste vi. I to je normalno.

Zato, ako već imate krug, opuštanje i uživanje. Ako ga nemate, pobrinite se za ga stvorite. Ako ste našli svog maharišija, sjajno… ako niste, preporuka – uradite to što pre.

Jer, život nije ni ružan ni lep. On je upravo onakav kakvim ga mi sami stvorimo, skuvamo, zamesimo…

A kuvamo sledeći put dalje…

*Mahariši je ovde uzet kao interni naziv za osobu kojoj ste spremni da prepustite da bude neka vrsta vašeg duhovnog vođe, neko kome bezgranično verujete i u čije ste se dobre i ispravne namere da delu uverili.