Srpska Atina i grčki virus

Ovih dana mi rečenica: „Pomozite mu da se dostojanstveno sruši…“ odzvanja u svesti. Oni koji nisu imali tu nesreću da u mesec dana ostanu bez tri ili bez sva tri mosta, i koji nisu bili svedoci jednom istinskom potpomognutom rušenju mosta i ne osećaju svu gorčinu ove rečenice. Ali, Novosađani se sećaju dana kada je Žeželjev most najzad srušen uz domaću pomoć da se ni on ni stanovništvo oko njega više ne muče besomučnim pokušajima milosrdnika da ga sruše. Ali, o mostovima, onim pravim neki drugi put i na drugom mestu.

 

Žeželjev most pre rušenja

Žeželjev most pre rušenja

Ovaj put pričamo o knjižari „Most“ jednoj od urbanih kulturnih odrednica ovog grada. Jednom prilikom mi je gospodin Radmilo Mulić objašnjavao razliku između knjižara i knjižarnica. „Most“, knjižarnica gospodina Mulića i još možda dva ili tri slična mesta su jedinstveni po svom kulturološkom značaju za Novi Sad. Knjižarnice su prostori u kojima ne rade trgovci knjigama, već vam knjige prodaju ljudi koji su zbiljski zaljubljenici i poznavaoci istih. I, sad „Most“ moli da mu Novosađani pomognu da se dostojanstveno sruši. Pojela ga konkurencija. Veliki izdavači, veliki novac, trgovina knjigama. Ne, ne pišem ovo protiv tih velikih, jer i njih volim. Volim knjige. Ne pišem ovo ni protiv koga. Ili pišem protiv svih nas.

Knjižara "Most"

Knjižara „Most“

 

Kad je to Novi Sad oboleo od one retke bolesti kad grad počne da jede samog sebe iznutra, i to one najbolje i najčuvenije delove svoje? Najdragocenije. Ima li ovaj grad snage da spasavajući jednu knjižarnicu najzad počne da spasava sebe samog od nas samih?

Kao kroz maglu pokušavam da se setim samo nekih od mesta koje je pojeo mrak za mog života. Moj prvi privatni zubar beše tamo gde je sada Apolo centar. Jedna od prvih boljih prodavnica cipela takođe beše u tom malom pasažu. Klub Vojske. Bioskop. Gril. Sve jedno do drugog na tom trgu kod Miletića. On prst uperio negde neodređeno u visine. Valjda pokazuje put…  Neki dan, jedna baka priča u autobusu kako je radila u Etilenu na Trifkovićevom trgu. Ja se onda setih i onog drugog. Tu, opet, preko puta Srpskog narodnog pozorišta. Ne mogu tačno da se setim u kom lokalu beše… Ostao još City i ona državna knjižara.

Nestao Stoteks. Tu mi je majka radila dok me je čekala. Tu sam najbolje kasete u podrumu istog kupovala. Nema ga više. Sada su kulturni centar i Mango na tom potezu. Nema ni Narodnog bioskopa. Nema ni grila sa najboljim sendvičima. Postoji podzemni tržni centar. Andregraund šoping. Nema više ni starih zgrada po Njegoševoj.

 

Tanurdžićeva palata - nekadašnji Stoteks

Tanurdžićeva palata – nekadašnji Stoteks

Mogla bih ovako u nedogled. Ali ovaj put neću. Moje pitanje je bilo – možemo li sačuvati jednu knjižarnicu i na taj način krenuti u vraćanje duha Novog Sada? Možemo li jednom reći stoj ili je ovo samo kriza srednjih godina, trenutak kad Zvončica treba da shvati da ne postoji ni Petar Pan, ali ni da ona nema krila već treba da sedi i štrika u nekom ćošku u mekoj fotelji?

Imamo jedan i po bioskop. Imamo srećom još tri pozorišta, imamo još svega nekoliko knjižarnica, nekoliko malih radnji pozamanterije, dve-tri radnjice bele tehnike i to je kraj. Poješće nas hiper. HiperProdukcija, HiperMarketi, HiperKnjižare, HiperBioskopi, sve postaje hiper, samo smo mi sve više hipo u čitavoj toj priči.

Možda je ovo nova era Vodolije i možda vreme za novi HIPI pokret koji će nas izvući iz kandži HIPER i spasiti nam dušu od neminovnog HIPO… 

преузимање1

Da li znaš koliko te volim?

Znaš?

Znam.304122_524535787581126_601761877_n (1)

I… ne kažeš mi ništa…

Ne. 

Ne ljutiš se?

Ne… 

Gledao ju je, rekla bi, čak pomalo ljutito, jer nije tako trebalo da bude. Do sada se ljutila. Bila tužna, tražila put. Ubeđivala, molila, pravila kompromise. A sada se život nastavljao, kao da je sve ok. I bilo je.

Ne gledaj me. Sve je ok. Od danas sam sebična. Volim te, sebično zbog sebe i nas, jednostavno te volim. Volim sebe, nesebično. Malo se sve poklopilo da me podseti da je jedino što imam i mogu da menjam ovo što vidiš ispred sebe – JA. Ako pogrešim, samo ja bivam povređena, ako dobro odradim skačem stepenik više. 

Ali… zar ti nije stalo?

Jeste, stalo mi je, ne znam da li ćeš ikada biti svestan koliko, ali baš zbog toga, moram da se oduprem iskušenju da ono što znam a nije deo mene menjam. Davno, iz ugla iz kog sagledavam svoj svet, pokušala sam da pomognem nekom ko mi je životno važan. I bejah zaustavljena. Tada sam ja pitala zašto, i nisam mogla da razumem kako to nije dozvoljeno kad vidim da je put kojim ide totalno pogrešan. 

Jeste, ali to je njen put, reče mi jedan mudar čovek.

Dobro, a šta ja mogu da uradim?

Ništa, osim da se moliš da se osvesti. Svako mora da nauči svoju lekciju. Koliko god bilo teško, to je jedini način da nauči. Njen kofer i njeno kamenje u njemu. Ne uzimaj njen teret na svoja pleća. Tebi će biti teže, a ona neće imati šta da je žulja podseća i opominje.

Aha. Još jedna bajka…

Nije. I ne moraš da veruješ. Ja sam tada prvi put pustila i učila tešku lekciju da budem po strani… Ona je došla do ivice, jer joj se na kamenje toliko toga nahvatalo da ju je oborilo, ali, je naučila, glancala je i čistila prevrnula svaki kamen iz svog kofera, suočila se sa sobom, i onim što dobija i šta gubi, i… tu smo. Ona i ja, obe sa važnom lekcijom iza sebe. 

I, stvarno se ne ljutiš?

Ne. Više ne. Glancam ovih dana svoje kamičke, i dovodim u red. 

Ali, videla si i znaš… 

Znam, i ako zatražiš od mene tu sam. Ako ne zatražiš i dalje sam tu. Volim te, znaš… I bićeš ti dobro. Već jesi, samo to još ne znaš…