Gle čuda ili brak nije uvek ono što vam je govorila mama

Da li se sećate starog dobrog hita Josipe Lisac? I mama mi je rekla to…

 

Mame vas uče kako da budete  prvo dobra deca, posle pristojne devojčice, pa fine devojke – a sve sa ciljem da biste se jednog dana dobro udale. Ponekad pomislim da je za većinu majki  krajnji cilj vaspitanja ćerki da ih dobro udaju.

Sećam se razgovora od pre nekih 10 godina sa svojom krojačicom. Bila je mojih godina i često smo znale posle proba novih modnih kombinacija da popijemo kafu. Ja se u to vreme šila neki komplet za venčanje i valjda podstaknuta time ona mi ispriča kako je majka već duže vreme pritiska da se uda.

file000868040064

„Hajde, kćeri, udaj se, pa ako treba da se posle nekog vremena i razvedeš, bolje je… Kad te ljudi pitaju, u tvojim godinama, bolje je da kažeš da si se razvela nego da si neudata. Pitaće se ljudi šta ti je to falilo kad te ni jedan nije ni pokušao oženiti.“  Tužno je što je to u većini slučajeva istina – bolje kako tako udati ćerku, pa se nadati da će sve dobro ispasti, nego da doveka ostane baba-devojka, usedelica… Onda misija MAMA nije uspela.

 

Vreme je da devojčice odrastu

 

Mama su vas učile da je brak stepenik koji vodi u svet odraslih.

Da je vreme da se uozbiljite, udate, zaposlite, rodite decu.

Da morate svaki dan da kuvate, a ako slučajno ne možete svaki dan, onda da kuvate po nekoliko jela jer vaš muž MORA da jede kuvano.

Da svaki dan morate da spremate, brišete prašinu, usisavate, ribate, da treba da vas vidi sa krpom, četkom, metlom, štipaljkama koje vire iz džepova.

Da ustajete  prvi, a ležete poslednji.

Prava žena uvek nađe neki posao i zanimaciju u kući i oko nje.

I prava žena je uvek nasmejana i spremna da sluša: muža, svekra i svekrvu. Da jedva čeka da joj neko dođe u goste da pokaže sva svoja umeća. Da gleda kako da uštedi da bi kupila nešto da kuću. Sve u svemu – formula je jednostavna – čista kuća, sit muž, zadovoljni svekar, svekrva i ugošćena rodbina, pomalo zarozana domaćica, ali uredna i svim aparatima nameštena kuća = sve ovce bračne su na broju.

 

Vaspitanje natopljeno grižom savesti

 

Nije ni čudo što je ostavio.

Nije ni čudo što je prevario.

Nije ni čudo što je udario.

Nije ni čudo što se on zapustio.

Ili – kako je mogao da je ostavi kad je tako lepo kuvala, održavala kuću čistom, brinula o njemu i njegovim potrebama, a sebe zapustila, jadnica. Baš je on neki gad. 

I tako bih mogla u nedogled sa ovim nije ni čudo. Pa čudo je. Jer mama vam nije sve rekla.

Muškaraci ne obraćaju pažnju na to da li vam ne kuća uvek ulickana.

Muškarci NE MORAJU da jedu kuvano svaki dan.

Muškarci ne žele kuću punu gostiju.

Muškarci ne sanjaju da im po kući 24 sata šeta zarozana kućanica s podočnjacima do poda.

 

Čista i uredna kuća je stvar domaćeg vaspitanja, a ne bračni uslov

 

Kad vas je mama učila kako da održavate kuću, kako se ribaju podovi, usisava, briše prašina učila vas je zbog vas samih. Čistoća jeste pola zdravlja i o tome treba da vodite računa kako zbog drugih, tako i zbog sebe a ne da bi vas muž više voleo.

 

Pranje veša i peglanje

 

Ove dve aktivnosti su potpuno jednako bitne za oba supružnika. Čista garderoba i opeglena ogledalo su vaše koliko i vašeg supruga. Zato pegla nije sprava kojom se ispravljaju bračne krive Drine, već neravnine na odeći.

 

 

Kuvanje, mućenje, pečenje, pranje sudova

 

Ni ove radnje nisu uslov bračne sreće. Jesu korisne jer kad znate šta jedete možete očuvati zdravlje. Drugo jeftinije je nego jesti brzu hranu. Treće, ima nečeg u tome da spremate hranu za svog supružnika – ako to radite zato što volite, imate vremena i barem malo talenta. Ako ne umete ili nemate vremena, uvek možete kupiti u nekom od restorana koji kuvaju domaću hranu. Ili u poslastičarnici. Sudove, naravno, treba oprati. Ne zbog mira u kući već zbog higijene i činjenice da ako to ne radite barem jednom dnevno rizikujete da nemate iz čega da popijete vodu, kafu, u šta da servirate makar i kupljeno jelo. A to ume biti prilično nezgodno. Ali, neće vam se brak raspasti ni ako neko veče preskočite i ostavite sudove za sutra.

file0001774141485 (1)

 

Šta vam mama još nije rekla

 

Ništa od ovog nije razlog za razlaz. Šta vam je još mama zaboravila reći?

Da. Zaboravila je da vam kaže da je brak poput igre. Kad dvoje ljudi poštuju ista pravila, ma kakva god ona bila,  igra može da traje.

Zaboravila vam je reći da je pozitivan stav mnogo bitna stvar. Kad se vaš dragi pojavi na vratima posle napornog dana i vidi vaš osmeh pola napornog otpadne. Kad može da vam se pohvali onim što je tog dana uradio, ali i da vam se požali ako nešto ne ide kako treba, a vi mu date do znanja da ga podržavate u svakom slučaju, ode i druga polovina napornog.

Nije vam rekla ni da će vaš suprug radije da gleda sveže ofarbanu ženu, s urednom frizurom sređenim noktima, lepo obučenu i zadovoljnu umesto novog miksera i mašine za skidanje paučine sa komšijskog krova. Najbolje ako možete i jedno i drugo. Ali, ako treba da birate, birajte da uredite sebe i da ako treba mesec dana kasnije kupite spravu koju ste nameravali.

Puna kuća gostiju nije ničiji san. Ponekad da i to oni najdraži. Nekada je primanje gostiju bio dobar način da se domaćini pokažu – kako su sredili kuću i šta sve imaju. Kad već nisu imali ženu koja je marila za sebe – imali su kuću za koju je ona marila a kojom se on hvalio. Vaš suprug će biti sretniji ako se  zajedno zatvorite ponekad u tu istu kuću, pa se posvetite jedno drugom, ako se u njoj smejete kao deca, ako uživate u trenucima kad ste sami, nego da u kuću zove gomilu poznanika i rođaka. Za to postoje restorani i kafane.

Da zaključimo: nisu vas mame pogrešno učile – samo su vam neke stvari prećutale ili malo iskrivljeno objasnile. Nije veština održavanja kuće izmišljena radi održavanja braka, već radi vašeg zdravlja i lagodnijeg života.

Nisu muškarci komplikovana bića.

Za bračnu sreću je potrebnija:

ljubav

uredna i negovana žena

osmeh posle napornog dana

razumevanje i podrška

shvatanje braka kao lepe i maštovite igre za dvoje (a ako imate decu za troje. četvoro…)

uživanje u dvoje

 

I na kraju

 

Trebalo je još na početku da kažem da ovo nije tekst namenjen veselim domaćicama, nego devojkama i ženama da promisle šta im to mame možda nisu rekle pre udaje. Trebalo je i da kažem da kad govorim o muževima mislim o onim divnim, nežnim muškarcima koji su posvećeni svojoj partnerki, koji su normalno vaspitani, naučeni svemu što i ona zna i koji se žene iz ljubavi a ne iz potrebe da im neko zameni majku ili zato što je vreme. Kad se dvoje tako lepih i pametnih nađu neće ih rastaviti ni hladan ručak, ni malo prašine, ni neoprani sudovi. Gle, čuda. Ali će ih jednog dana sigurno rastaviti hladan osmeh, sterilna atmosfera i nerazumevanje. To nije čudo. To je poštovanje i samopoštovanje. Akojedan parnter nije poštovao pravila igre – brak je postao mrak. I, onda je jednog dana neko pronašao prekidač i uključio svetlo. Spakovao kofere i otišao. Gle, čuda.

 

304122_524535787581126_601761877_n (1)

Preporuka za odmor – Srebrno jezero

Kad vam se godišnji odmori ne poklope, onda jedino ostaje da ugrabite nekoliko slobodnih dana, spakujete minimalnu količinu stvari i odjezdite do neke ne preterano daleke destinacije da odmorite dušu i telo. Nama je ovo bio prvi zajednički odmor, kratak, ali sladak, valjda baš zato. Izabrasmo Srebrno jezero i ono je za  nas otkrovenje i planiramo da ga posetimo još koji put. Shvatili smo da na putu do tamo, kao  i u okolini, ima predivnih mesta koje vredi posetiti (ovaj put smo obišli Golubac).

Ovo nije reklama, ali smeštaj, koji smo slučajno odabrali, ali bio je pun pogodak – na samo nekih 100 metara do plaže http://vilasrebrnojezero.com/cenovnik.html. Zašto smo izabrali baš ovu lokaciju – prvi put potpuno nasumice? Razlog je vrlo jednostavan – imali su najbolju internet prezentaciju i računali smo – ako su toliko uložili u reklamu, sigurno je i vila dobra. I bili smo u pravu.

Što se tiče Golupca, znala sam geografski gde je i čula sam za Golubačku kulu. Ali da Dunav tamo izgleda kao more, da se i talasa kao more, da negde možete osetiti i miris soli (ili sam ja to samo jako želela), da je tu najširi u svom toku (čak do 6.5 km), to nisam znala. Nisam znala ni da je kula toliko lepa i nekako mistična (uvek pokušavam da stvorim sliku kako je nešto nastalo, perioda u kom je nastalo…) Očarana sam. Dalje nismo išli. Plan je da kad sledeći put posetimo taj kraj idemo do kraja –  ili do Đerdapa. Nagovešten mi je poseban doživljaj i još intrigantije priče i prizori. Kad to obiđemo, ja vam se opet javljam. Ako želite da saznate malo više o Golupcu, posetite http://www.golubac.rs/sr/obilasci.php/www.golubac.rs/sr/obilasci.php. I, da uživajte u fotografijama, našim, ličnim… 5 plaža 6 sunce nad jezero 9 sunce nad jezerom 12 pesak 18 ja 24 cvet na vodi 25 kuća 26 golubac 38 kula 39 kula u vodi 43 plaža na golupcu 45 talasi

Prizivanje „Razgovora s Bogom“

 

RAZGOVORI-S-BOGOM-KNJIGA-I-95x0-000003117204Slučajnosti? Ne. Želja, iskrena? Da. Neko vreme već želim da pročitam knjigu „Razgovori sa Bogom“, Nila Donalda Volša. Našla sam je u elektronskoj formi, ali ja sam onaj stari tip koji ne ume da čita na kompjuteru (a čitač elektronski još nemam, ali polako). I tako, obigravam oko teksta, ali ne ide. Mnogo mi da štampam, o iskreno, najviše volim knjige. O knjizi sam znala vrlo malo, ali me nešto vuklo da je pročitam. Nije ni prva, a verujem ni poslednja koja se tako nekako namesti i kucka dok ne otvorim. Knjigu još nisam pročitala, a hoću, ali sam sinoć pogledala film. I to opet  ne slučajno. Na jednoj stranici koju pratim, onako usput je osvanula vest da će uveče biti film.

Neobično urađen – počinje motivacionim govorom. O razgovorima sa Bogom. I, onda jedno pitanje iz publike uvlači nas u priču. Nil je bio uspešan poslovan čovek. Bio oženjen, razvodio se, ima decu. Gubi posao, doživljava saobraćajnu nesreću i tom prilikom povredi kičmu i vratne pršljene. Nema posla, nema više prijatelja, nosi kragnu za vrat – zbog toga mu ni socijalno ne može naći posao, gazda ga izbacuje iz stana jer tri meseca nije platio kiriju. Krah. Nema više ništa. Bukvalno. Odlazi do svoje bivše kuće, u kojoj sada živi bivša žena, uzima šator i odlazi u kamp gde razapinje šator. Napolju je kiša, mrak, hladno. On ulazi u šator, i pre no što zaspi samo zamoli Boga da ne umre tu i na taj način. Ujutru se budi i shvata da je kamp pun skitnica, ali da postoje uređena pravila, ako želi da ostane tu. Postoji nedeljna kirija za boravak, kupatilo ribaju sami za sobom, poštuju jedni druge. Mogu da recikliraju konzerve i flaše i na taj način skupe pare za kiriju. Nil je rešen da ne ostane dugo tu. Jedan od skitnica mu kaže – da je najteže sprijateljiti se sa skitnicom, i da je to prijatljstvo kasnije najteže prekinuti. U trenutku počeh da razmišljam – koliko takvih ljudi živi oko mene a da ja ni ne znam da su beskućnici. Sticajem nekih okolnosti, znam nekoliko osoba koje su beskućnici, tu među nama,  i znam kako izgled može da zavara i kako je tanka linija između onog danas imaš – sutra izgubiš sve, ali baš sve.

Čovek koji ima valjda teško razume onog ko nema. Mada, nameće mi se pitanje, da li je u pitanju nerazumevanje, ili strah da bi nama moglo da se desi isto, pa iz straha postajemo bahati, grubi. Skitnici i beskućniku teško ko daje posao – jer prvo gledaju spoljašnjost koju je teško održavati u beskrekornom stanju u lošim uslovima. S druge strane, neki ljudi namerno gaje taj stil bahatosti – ali njih javnost doživljava kao simpatično-ekscentrične ljude. Opet, vlada jedna predrasuda da će skitnica da pokrade, na nema radne navike, da je verovatno i na prošlom poslu bio loš, pa zašto da ga zaposlim baš ja? I tako u krug.

Nil je jedan od srećnika koji je uspeo da nađe posao. Stvorio je mali krug prijatelja, iznajmio stan i suočio se s prvim iskušenjem .Kad je izašao na piće sa prijateljicom pojavio se skitnica baš onaj koji mu je rekao onu rečenicu o prijateljstvu. Došao je prljav, sa flašom pića, pokušao da sedne za njihov sto. Onako pijan, uspeo je samo da padne i ispoliva pićem ženu za stolom. Tu je Nil u trenutku morao da nauči vrednu lekciju – da li će biti bolećiv preme nekome ko ne pokušava da se izvuče iz tog sveta, ko je alkoholičar i ko spada u one ljude koji nas večito vuku na dno.  Neko će reći – sebično je napuštati ljude koji su sa nama delili jedan deo naših života… Ne, nije sebično i ne napuštamo mi njih, već nas božja promisao razdvoji. Dato nam je da u ovom životu prođemo jedan put, da nešto naučimo, ispravimo, vratimo, pređemo na viši nivo, duhovno uzrastemo. Na svakom stepeniku svog razvoja mi srećemo ljude i dobijamo zadatke. Ljudi koji su na tom nivou, kao i mi s ciljem da pređu na viši, oni će biti deo našeg sveta, a oni koji su rešili da ostanu zaglavljeni ostaju tamo odakle mi prelazimo na viši, drugačiji, dalji, kako god, ali tu nam se putevi razilaze. Druga bitna lekcija bila je u vezi sa  prijateljstvom – na svom novom putu sreo je dve žene. Kad je naišao prvi krah u novom životu, jedna je nestala – ona koja ga je učila da se zbogom govori na rastanku, u trenu kad je od nje zatražio malo ljudskog razumevanja, samo se okrenula i rekla upravo to – s bogom (ostaj)…. ili jednostavno zbogom. Druga, koleginica sa posla, ostala je uz njega. Kao prijatelj. Radio-stanica u kojoj je dobio šansu da radi je bankrotirala. Nil je opet imao stan koji je trebalo plaćati, posla nije bilo, imao je jednog prijatelja i mnoštvo pitanja i dilema. Napisao je svoja pitanja na papir i umoran od svega zaspao.

Tada su počeli njegovi razgovori sa Bogom.

Čuo sam vapaj srca. Video sam traganje duše. Znam koliko ste duboko žudeli za Istinom. U bolu ste je prizivali, i u radosti. Preklinjali ste me beskrajno. Pokaži se. Objasni se. Otkrij se.

Učinio sam ovde i sada, na način tako jasan, da ne možete pogrešno razumeti. Jezikom tako jednostavnim, da vas ne može zbuniti. Rečnikom tako običnim, da se ne može izgubiti u preopširnosti.

Dalje idite. Pitajte me bilo šta. Bilo šta. Smisliću način da vam odgovorim. Koristiću čitav univerzum da to učinim. Zato budite pažljivi. Ova knjiga nije jedino sredstvo. Možete postaviti pitanje i odložiti knjigu.

Ali, gledajte. Slušajte reči sledeće pesme koju čujete. Informacije iz sledećeg članka koji pročitate. Priču filma koji ćete tek gledati. Slučajni govor osobe koju budete sreli. Šapat reke, okeana, vetrića koji vam miluje uvo – sva ta sredstva su Moja; svi su ti putevi Meni otvoreni. Ako slušate, kazivaću vam. Doći ću ako me dozovete. Pokazaću vam da sam uvek bio tu. Uvek i svuda…

N. D. Volš

Boga, Svevišnjeg, nekog ko od gore (ili čak iz blizine) gleda sve, Univerzum… imamo svi uz sebe. Moje poimanje Boga je malo drugačije od klasičnog. Moj odnos je takođe drugačiji. U mojoj užoj i široj porodici ima nas raznih vera. Od pravoslavaca, preko reformata, do nazarena i subotara. I onih koji sebe ateistima zovu. I videla sam da je verovanje za svakoga isto, ako je iskreno.

Ja sam nekako možda najviše vezana za Boga kao deo nečega što je svuda oko nas. U drvetu, cvetu, u osmehu, u dodiru, u dobrom delu, u dobroj misli, u reci, u moru, u kapima kiše, u zelenoj travi, šljivi, kruški, u svemu što me okružuje. U ravnoteži duše i tela. U balansu reči i dela. U ljubavi. Duboko verujem da smo svi mi zaista ljubav i dok god su nam  i telo i um ljubav i mi smo  uravnoteženi  i dešavaju se lepe stvari i nemamo oosećaj da smo zaglavljeni. Tako ja to osećam. Kad dođe ta faza, kad se zaglavim,  onda dugo pričam sa svojim Bogom i tražim gde je zapelo. Šta mi to ne da da budem u skladu. I kad iskreno sebi priznam gde sam se upetljala, on me povede napred. I hvala mu na tome.

Gledajući juče film jedno mi se pitanje nametalo: ljudi od nauke ponekad insistiraju na tome da Bog ne postoji – da čovek koji se bavi naukom ne veruje. Onda sam zamislila tog čoveka, tog naukom potkovanog pojedinca koji veruje samo u sebe, kako ostaje bez apsolutno svega – kako razapinje šator u nekom parku, kampu, kako mu kiša lije za vrat, kako nema nikoga kome bi se obratio, kako mu je juče isto kao danas, a danas potpuno isto kao sutra jer on ni u šta ne veruje, osim u nauku. I pored njega u istim uslovima jednog koji veruje. I zapitala se – koji će duže izdržati. Nekako verujem da je to ovaj koji ima na koga da se osloni i koji veruje da za sve postoji dobar razlog, pa i za tako drastičan pad, naučno neobjašnjiv.

Nauka ne može da nađe racionalno objašnjenje kako neko ko je učen, ko se dokazao na poslu, ulagao u svoje znanje može ostati bez ičega. Vernik zna da je ostao samo bez materijalnog koje će opet stvoriti – ali da je duhovno tu. I, opet se nameće isto pitanje – ko od njih dvojice uspeva da pregura teške dane  i onu staru – imao – pa nemao…

I, da još pitanje postavlja pisac, autor… kako to da su najplaćeniji ljudi glumci, pevači, političari – a ne majke, policajci, vatrogasci, učitelji – kao da se od ovih drugih očekuje da budu isposnici? Kakva je to rasporela vrednosti? Jeste li se vi ikada to zapitali? Neko za ulogu ili koncert ili funkciju dobije ono što jedna majka ne dobije za čitav život. Ravnopravna raspodela? Pitanje za neku drugu priču, ali dobro i vredno promišljanja…

Ne znam. Možda vam sve ovo zaliči na prepričavanje lektire, ili s druge strane na laički doživljaj božanstva, duhovnosti, ali drugačije nije išlo. Možda sam nekog zainteresovala da pročita knjigu ili pogleda film, možda nekog odbila od te zamisli, ali kako god, hoću da kažem da sledite svoje želje. Sledite svoje srce, i kad nešto jako i iskreno dozivate doći će. Kao ovaj predivni „razgovor sa Bogom“ u moj život…

Kakav život živite – realan ili onaj u kome se sve podrazumeva?

Zašto nisi potvrdio da dolaziš?

Zašto se nisi javio  da si dobro doputovao?

Što mi nisi javila da je stigla plata?

Što mi nisi rekao da ti je stalo do mene?

Zašto mi nisi rekla šta misliš o mom tekstu?

file0001931487912

Na svako od ovih pitanja druga strana odgovara podizanjem obrva i rečenicom – ŠTO DA TI ODGOVARAM/PIŠEM/JAVLJAM – pa PODRAZUMEVA SE!

Ovo je uvek vrati u detinjstvo koje možda u mikro razmeri nekom može delovati tako davno, ali zbilja nije bilo tako baš, baš davno. Prvi FIKSNI telefon u našu kuću uveden je kad sam imala skoro 16 godina. Kompjuter sam dobila kada sam imala 24 godine, prvi mobilni telefon, i to ne svojom voljom, kupila sam kad sam imala 30 godina.

USPELA SAM DA ZAVRŠIM ŠKOLU I FAKULTET

Da. Mada nisam imala telefon uspevala sam svako jutro da se probudim i stignem na vreme u školu. Čak i da sam na trenutak pomislila da se vratim u krevet nisam:

a) mogla da pošaljem poruku mami da mi danas nešto nije dobro pa bi bilo lepo od nje da mi opravda časove  (niti je mama imala mogućnost da samo pozove razrednu, već bi morala da ide do škole, i pogleda ženu u oči, a to je već podrazumevalo i trošenje vremena i laganje gledanjem u oči).

b) nisam mogla da javim drugarici da ću kasniti pa da pokuša da me ne prijavi ili ako mnogo kasnim da kaže da sam bolesna

c) nisam mogla da šaljem poruke razrednoj u kojoj je obaveštavam o svemu gore navedenom

Učila sam redovno, u zavisnosti od toga koliko me je koji predmet interesovao, ali vrlo redovno jer  nisam mogla da ukucavam u mobilni ili neki od PEDOVA? (još uvek ne pravim razliku između Aj i I peda…)  čitave sastave, formule, prevode, lekcije… Nisam mogla na času da tražim informacije na Internetu, nisam mogla putem SMS poruka da šaljem zadatke nekom ko ume da ih reši i da čekam rešenje. Odrasla sam na – U SE I U SVOJE KLJUSE. I, za divno čudo, mnogih stvari se i danas sećam, i ponosim se time. Opšta kultura i obrazovanje. Znanje.

MOJI RODITELJI SU ZNALI ISTO KOLIKO ZNAJU I RODITELJI DANAS

Uspela sam da završim osnovnu školu a da me roditelji nisu svaki čas zivkali da čuju jesam li dobro. Istina, nisu ni mogli jer tada je mobilni telefon, barem na ovim našim prostorima, bio misaona imenica. No, kad se prisetim jednog događaja iz trećeg razreda mislim i da su mogli ne bi to radili. Naime, išli smo u školu u prirodi – sedam dana na Testeru. Mama je sastavljala spisak toliko potkošulja, gaća, ovoliko majica, peškira… Moj otac, kad je shvatio šta ona radi uze taj papir i iscepa ga uz reči da ako sam dovoljno velika da putujem – dovoljno sam velika i da zapamtim šta sam ponela i šta bi trebalo da vratim, ali i ako ne vratim, nije smak sveta.  I, još joj je, onako usput napomenuo, mada mislim da je ta poruka bila više namenjena meni, da mu ne pada na pamet da vozi mamu do odmarališta i da se lepo odlučimo sada, mogu li ja sama sedam dana bez roditelja tamo ili ne. (Ihaj, naravno da sam mogla, i te dve usputne poruke mog oca ostavile su dubok trag u mom vaspitanju i osamostaljivanju – PUTUJ, IGUMANE, A MANASTIR ĆE TE DOČEKATI NA ISTOM MESTU GDE SI GA I OSTAVIO. BITNO JE DA SI TI SPREMAN ZA PUT.

Kad sam počela da izlazim, roditelji su mi rekli do kada treba da se vratim. Naučili su me pre toga, valjda kroz sve te godine vaspitanja, pričanja i ostalih taktičkih mera koje roditelji već preduzimaju, kako treba da se ponašam, ili ne ponašam, šta je pristojno a šta ne. Nismo bili drugari – oni su bili moji roditelji (i danas su to), autoriteti, neko kome sam poverena od strane neke više sile (ne pokušavam da budem fina, ali ovde se ne radi o tome kako se prave deca, već o tome da smo baš mi u datom trenutku dati određenom paru ljudi iz nekog razloga) da me pripreme za život i da me onda puste da se snalazim sama, najbolje što znam.

Kad me puste u izlazak jedino što im je ostajalo jeste nada da su sve predradnje dobro odradili i da ću se zdrava i čitava vratiti. Nisu mogli svaki tren da me zovu da čuju gde sam, jesam li dobro, pijana, drogirana, sa nekim gilipterom, ili sedim na klupici u centru, pijem vodu i posmatram ljude koji prolaze. Šta radim nisu mogli da znaju do sutra, i to ako budem voljna da im saopštim – jer ipak bila sam tinejdžer. I za divno čudo, svaki put kad sam se vratila oni su spavali, bezbrižno. Nekoliko puta sam naletela na mamu (koja se slučajno baš tada probudila da ide u toalet) i koja je tako nekoliko puta shvatila da sam prekoračila vreme do kada je trebalo da se vratim kući, ali me je takođe videla u jednom komadu, i dalje normalno obučenu, u normalnom stanju. I uz obavezno – pričaćemo ujutru (zbog kašnjenja), ona je nastavljala da spava jer sve je bilo u redu.

Danas se roditelji pravdaju da su vremena drugačija, pa zato moraju svaki čas da zovu decu. I onda im deca kažu da su dobro, da eto sede i pričaju (što najčešće i rade), da nisu tamo gde ne bi smeli da budu (što takođe jeste najčešće tačno), da su sa tim i tim (što takođe jeste najčešće tačno), ali su mogli da kažu i obrnuto – jer mobilni telefon je upravo zato divna sprava što možete da kažete šta god hoćete, bitno je da se javite kad zazvoni – jer najveći problem i jeste – što se ne javlja – da se nešto nije desilo – a dete je možda u toaletu, muzika je preglasna ili se ljubi sa momkom/devojkom… pa nekako nije baš voljno da razgovara. Ali, ako je i propustilo poziv, pa čak i ako je u stanju kog se roditelj pribojava  – pijano, drogirano… ne mora da priča – dovoljno je da napiše – e, prevelika je buka, ne čujem šta pričaš, samo da ti napišem da je sve ok… I roditelji srećni.

Sve slično kao kad sam ja bila dete, roditelji potpuno isto znaju ili ne znaju. Jesu vremena drugačija, ali ako je napolju toliko strašno, to što dete ima telefon neće ga spasiti od opasnosti, suštinski. Dobar je da pozove tatu da na kraju večeri dođe po dete, dobar je da se pozove taksi i to je to. Kako će dete normalno da odraste ako ga stalno držite na kratkoj uzici? Jesu li i vas tako proveravali? Iskreno?

DRUŽILA SAM SE SA PRIJATELJIMA I BILA O SVEMU OBAVEŠTENA

Da, svet je postojao i pre telefona. Ako sam htela da se vidim sa drugaricom a ja prošetam do nje. Kucnem na prozor i ispričamo se ili uđem da nastavimo priču. Ako slučajno nije bila kod kuće, ostavim poruku njenim roditeljima da sam je tražila i da ću u to i to vreme sigurno biti kod kuće, pa neka dođe do mene. I čitala sam novine, slušala radio i gledala televiziju.

IMALA SAM MOMKA I NISMO IMALI PROBLEM SA VIĐANJEM

Naravno, ako vas roditelji ne kazne time da nema izlazaka. Prvo dobro je to vreme bilo – nismo se mogli skrivati iza monitora, poziva, porukica i igrica u nedogled. Nismo bili u nedoumici – da na svetu postoji toliko divnih devojaka ili mladića pa ako se počnem zabavljati sa nekim iz svoje sredine, možda ću propustiti tamo nekog ko mi se smeška 500 km dalje. Mada je i 50 km sasvim dovoljna razdaljina (danas je, čini mi se, mnogima i 500 metara put dug nepolaska na njega). Znači, naše prve ljubavi bile su iz najbližeg okruženja. Dečaci su prilazili devojčicama, one su pre toga davale tajne znake, baš kako to i treba, pa smo se prvo samo dugo držali za ruke, pa posle dugo vremena prvi put poljubili i tako redom.

Sastanci su se dogovarali u školi, i morao si dobro da promisliš želiš li i možeš li jer nisi mogao u poslednjem trenu da otkažeš, kao danas, mobilnim, ili preko Interneta. Čak su i raskidi bili zdraviji – licem u lice, pa se lepo ispričamo i objasnimo da nismo jedno za drugo. Reč je bila važna. I, da nije bilo Interneta i objavljivanja statusa u vezi, bez veze… što dodatno traumira decu. Nije bilo slika, nije bilo lažnih priča i hvalisanja. Bilo je samo odrastanje i otkrivanje prvih ljubavi.

***

Ako sam se sa nekim nešto dogovorila to je tako moralo da bude pa makar padale sekire. Reč je bila važna. Nije postojala mogućnost da nekom otkažete sastanak, da se ne pojavite na dogovorenoj kafi, da ne dođete na selidbu prijatelju, da ne pomognete ako ste obećali – jer kad biste nešto rekli tako je moralo i da bude.

Nekako bi trebalo da smo sada sigurniji što se tiče dogovora, odgovora i sličnih stvari, ali nije tako. Upravo dostupnost ulenjuje ljude i daje im mogućnost da olako shvataju neke stvari.

– Javiću ti do večeras da li sam slobodan. (A ja do večeras treba da grickam nokte i razmišljam da li da nešto započinjem ili ne, jer, po Marfiju, ako nešto započnem taj neko će baš večeras i samo večeras imati vremena za mene).

– Zovem te kad krenem s posla, ako budem imaovremena, pa da pijemo kafu. (Sad, da li ja treba da sedim potpuno spremna i očekujem taj možda poziv, jer kad taj krene s posla ja realno imam nekih 15 minuta da stignem na neko mesto, da se pre toga spremim, da prekinem posao koji sam radila, da otkažem možda već nešto dogovoreno, jer kad on krene… možda će imati vremena za mene).

– Javiću vam sutra da li ćemo imati čas.

– Kako nemate termin za mene? Pa rekla sam vam da ću verovatno danas moći da dođem…

– Jesam, primio sam tvoju poruku, mail, sms… Pa podrazumeva se da sam pročitao, shvatio, razumeo…  (hm, pa nisam mislio da bi trebalo da ti dam do znanja šta mislim o svemu tome, ili da te barem obavestim. Pozdrazumeva se).

E, sad razumem da je nekad pismo poslato putem pošte moglo da ne stigne na adresu. Ako mi neko nije odgovorio u roku od 7 dana (mislim na teritoriju tadašnje YU, gde je najviše dva dana trebalo da stigne pismo, dva da promisliš o odgovoru i još dva da se vrati), prvo bih pomislila da je moje pismo možda zalutalo, ili da se primaocu, ne dao Bog nešto desilo. Nije se podrazumevalo da je taj neko dobio moje pismo i da nije našao za shodno da odgovori. Stvar opšte kulture, poštovanja, drugarstva, ljubavi… šta li, ali nismo jedni druge uzimali zdravo za gotovo.

E, sad danas postoji sva ova divna tehnologija koja ima veliku upotrebnu vrednost (pronaći, naučiti, pročitati, napisati, pratiti neku objavu, biti u toku), ali apsurdno je da veoma mali broj ljudi koristi ovo u te svrhe. Tehnologija za običnog čoveka jeste kao multipraktik koji pruža bezbroj mogućnosti da se lakše skuva ručak, a domaćica recimo samo secka luk u njemu. Deci koja ne umeju još ni da pišu roditelji podmetnu kompjuter – neka se dete igra (prevedeno, neka me ne gnjavi) – i dete se igra, kad malo poraste otvori profil na FB i druži se virtuelno, kad još malo poraste počinje da stvara virtuelnu sliku o sebi, ne izlazi iz kuće, jer to isto dete ne postoji u realnom svetu i ne može da se suoči sa njim. Ne drogira se, ne pije, nema straha od neželjene trudnoće ili polno prenosivih bolesti – nema jer nema dodira sa realnošću – ali postoji jedna mnogo veća opasnost – dete je postalo ovisnik o kompjuteru i Internetu. Realni ovisnik. Oduzmite mu isti i imaće realnu apstinentsku krizu. Ali, o tom u sledećem tekstu.

I, vreme je da privedem kraju ovaj tekst . Dakle danas postoji mnogo načina da ljudi budu u kontaktu ali:

1. sve su usamljeniji

2. sve su više samoživi

3. sve su  „zaglupljeniji“ morem neproverenih informacija koje se uzimaju zdravo za gotovo

4. sve su  neodgovorniji jer žive virtuelni život u kome se sve podrazumeva

5. sve su otuđeniji – jer šta će mi dva realna drugara kad imam 1000 virtuelnih

6. sve se manje kvalitetnih veza i brakova sklapa jer:

a) nema druženja mimo virtuelnog sveta

b) sve je na tacni, pa i privatan život, jer kad nastanu problemi, ljudi se sve češće poveravaju svojim virtuelnim prijateljima, prave lažne profile  i proživljavaju neku paralelnu virtuelnu vezu u kojoj je „partner“ divan, dobar, pažljiv, pun razumevanja, spreman na sve, jer se u virtuelnom svetu sve podrazumeva. Za to vreme realne veze i brakovi pucaju jer onaj parnter iz realnog sveta nije uvek tako dobar, raspoložen, doteran, duhovit, pametan (Gugl je čudo) pa ga je bolje zameniti virtuelnim kog verovatno nikada nećete sresti, a i kad ga sretnete, velika je šansa da ćete shvatiti da ste baš zbog njega i Inteneta straćili, upropastili… najbolje stvari i trenutke iz realnog života. U kome se ništa ne podrazumeva. Jer život je životan koliko i vi sami…. i predivno nepredljiv za razliku od mašine.

Zato, pričajte, budite u kontaktu sa prijateljima, tražite realnog parntera, ne odgađajte sastanke u poslednjem trenutku, ne držite ljude u neizvesnosti, odgovarajte na postavljena pitanja, obavestite prijatelje, roditelje, parntere da njihove poruke stižu do vas, pričajte o tome, budite realni, dobri, odgovorni, puni ljubavi prema svetu oko sebe. Oslanjajte se na porodicu, bračnog druga, roditelje, prijatelje, poštujte dogovore. Svet je lepo mesto i oko vas žive zanimljivi ljudi. Pružite im priliku da vam pokažu svoje pravo lice i da se vi njima prikažete u pravom svetlu.

Ne podrazumevajte, već živite!

file0001432978570