Ja planiram ove godine da budem sebična, a vi?

romantic20scene20wallpaper__yvt2_thumbHtela sam da vam podelim nekoliko saveta za novu godinu, ali odustajem. Biće boljih i pametnijih prilika za to. U januaru je deljenje saveta i ideja kao bacanje igle u plast sena. Mnogi dobri će proći i mimo vas i mimo mene jer ko će upratiti sve one koji bi baš u ovom času imali nešto da nam, u najboljoj nameri kažu? U jednom trenutku sam shvatila da toliko toga samo isplivava  tipa – jeste li? pokušajte…. da li ste već? te a sam odustala od čitanja. Kad se umore trkači na kratke staze, na scenu će se vratiti oni koji imaju nešto novo da kažu, a dotle, mozak na otavu.

Htela sam da vam kažem nekoliko svojih ličnih odluka. Rešila sam da budem malo više okrenuta sebi – ili da budem sebična. Sagledavši godine iza sebe, shvatam da sam najsrećnija bila kad sam uspevala da ugodim sebi, jer kad sam ja srećna, srećni su u ljudi oko mene – to jest moja sreća kao žabica na vodi širi krug sreće  – na ljude koji su u mojim krugovima. Sećate se, ako ste čitali moje ranije tektove, pisala sam o prvom, drugom, trećem krugu bitnih ljudi.

Budimo iskreni: čitav život radimo stvari više ponukani time da nekog ne razočaramo i da drugi oko nas budu srećni, a manje zarad lične sreće. Više brinemo da nam roditelji, prijatelji, deca, rodbina ne budu nesrećni zbog naših odluka i života nego što brinemo o onome što nas čini ispunjenima.

Znam da nije lako okrenuti list i reći – od danasMALO JA.

Provedemo život čekajući da se neke stvari ili okolnosti promene, da umre tetka u Americi, da deca porastu, da prođe ekonomska kriza, da izađemo iz raznih recesija, da krene uzlaznom linijom. A to se ne dešava. Tetka srećno živi u toj nekoj Americi i sebično misli samo na svoju sreću, nikako da umre ili barem pošalje koferče para, kriza je postala hronična – kao bolest koja je teška ali sa kojom treba živeti, recesija dođe kao šlag na krizu, a linije nam se pretvorile u krugove.

Ako tako posmatram stvari – jednostavno mi nije dobro.

Onda? Ja ih uopšte ne posmatram. Pokušavam da sa životne tacne uzmem najbolji deo kolača. Znam, neko će reći – o, kako je to sebično. No, obrnite stvar – ako ga ne uzmem ja, neko će ga sigurno drugi uzeti. Posmatrajte decu kojoj još uvek nisu usadili osećaj griže savesti – uzeće najveće parče najkremastijeg kolača. Zašto? Jer ih to čini srećnim.

Znate li neku od tetaka iz tih Amerika (Amerika može da bude i tu pored vas 🙂 )? Tetke koje žive u stanu od mnogo kvadrata ali im ne pada na pamet da ga prodaju i kupe recimo garsonjere za sebe i decu? Te tetke (i teče) zaboravljaju da je i njima nekad neko dao, poklonio, kupio… Njihova sreća mnoge oko njih čini nesrećnim – jer kad tvoja sreća ne čini srećnim i tvoju okolinu onda je to samoživost. O tome ne bih. Mnogo je  tetaka i teča koji su jedina sigurna kategorija – oni su stigli do penzije dok se u nju išlo sa malo godina i dosta zdravlja, oni imaju zdravstveno dok god su živi, ne zavise od volje i samovolje poslodavaca, imaju stan… ono što nemaju jeste osećaj za meru. No, o tom po tom.

Kao i mere ekonomske i izlasci iz kriza. Sve je to vrlo samoživo jer od toga niko ne dobije ni sasušene mrvice kolača. Osim poslastičara koji je sve to zamesio. Samoživo.

Tako da su to stvari van mog interesnog polja. Šta ja planiram – planiram da i dalje volim i budem voljena, planiram da prostor u kom živim i radim bude lep i uredan i oku ugodan, planiram da pišem, planiram da putujem, planiram da budem u dobroj ravnoteži duha i tela, planiram da se bavim nekim alternativnim stvarima, planiram da dosta radim i da od toga ostvarim materijalni deo svojih planova a duhovni je podstrek za otvarenje. Planiram da budem sebična – da moja sreća bude pokretač i sreće ljudi koje volim. A kad su oni srećni onda će i oni sa kojima su u kontaktu biti srećni i tako planiram da širim taj sebični krug.

Planiram da budem sa vama na blogu i ove godine… I planiram da sve ovo i ostvarim…free-wallpaper-27

 

 

Srce je vuk

Spustila je glavu u njegovo krilo.romantic20scene20wallpaper__yvt2_thumb

– Da li si srećna? upita je.

– Jesam.

– Jesi ovako zamišljala sreću?

– Znaš, prestala sam da je zamišljam, jer je varljiva. Taman kad je zamisliš, natera te da biraš između nje i neke druge. I, koju god da odabereš, bićeš pomalo nesrećan. Zato je više ne zamišljam, već je hvatam u letu.

– Ovaj trenutak, uhvaćena sreća? To želiš da kažeš?

– Da, dok sam spuštala glavu, znala sam da sam je prevarila, da nema vremena da mi ponudi alternativu. Zato je ovo sada savršena sreća.

– Kao da je loša, tako je tretiraš.

– Ne, dragi, samo ti pokušavam objasniti da je ona niz prilika koje uspemo da prepoznamo i uhvatimo. Svaki put kad dugo razmišljamo o njoj, dajemo joj predivnu šansu da se razmahne i da nas dovede u iskušenje. Iza svake sreće, stoji jedna još malo veća. Iza svake stoji jedna, čini se, malo vrednija. I, budi pametan i izaberi. Ono što si danas planirao da ti bude sutrašnja sreća, poješće za doručak jedna koja se u trenutku tvog maštanja već rađala. Carpe diem. Nismo valjda džaba učili latinski?

– Ali, kako je ovo taj savršeni tren? Šta da…

– Upravo, da si ti tren pre toga samo prekrstio noge, ili da ti u trenu naše priče zazvonio telefon, ona bi pobegla. Imala sam, eto, sreću, da ugrabim tren…

– Dušo, mora da si u pravu. Jer čak i da nisi, ne želim da kvarim ovaj trenutak…

Kako je samo varljiva i krhka sreća. I lukavo razigrana podatno bezobrazna, kao devojčurak pred vukom, svesna da svakog trena može biti uhvaćena, ali još svesnija da svaki tren u kome uspe da izmakne postaje sve jača i da joj se pridružuje čitav čopor sličnih njoj, pomalo lepših, zanosnijih, ali istovremeno maglovitijih, nedodirljivijih. I što su eteričnije to su zanosnije i vuk napušta svoju prvobitnu zamisao i kad šapom mahne na onu drugu, treću, u trenutku veću, ona nestane, ali nestaje i ona prva, dodirljiva – nestaje, jer je varljiva i durljiva, ljuta na vuka, što ju je preskočio – mada svesna da bi time i bez života ostala da je njegov plen postala. Varljiva je.

– Zato ja, dragi više ne maštam o sreći. Jer srce je vuk. A sreća varka.