Laku žabu u vodu

kermitLako žabu u vodu. Naravno. Žaba, sem kad reši da se potkuje (što je prilično redak slučaj, čak se graniči sa urbanom legendom), i živi u vodi, pa ne isprobava koješta u svakoj novoj situaciji, recimo –  a sad bih umesto u vodu mogla malo u vazduh,  jer – eto – može mi se.

Nije žaba od juče. Zna ona da joj se može, ali zna i da je fazu kad je život funkcionisao na principu – može mi se prošla dok je bila punoglavac. Sad je malo ohladila glavu, ali i sabrala dva i dva u životu. Shvatila je da to nije uvek 4, i ne insistira na tome, kako godine prolaze, sve manje se nateže i ubeđuje. Može to i 5 da bude, nekad i sama poveruje da može i 444, ali u svom ataru i svoju dušu. U tuđem ataru, ako se ne drži toga da je 4, obiće joj se o glavu, a više punoglavac nije. I zna da će boleti. Pa, čak i kad pomisli – dobro, boleće ali proći će, ona se seti da nije sama na svetu i da njeno loše sabiranje (preračunavanje) može da zaboli one koji  su u prvom krugu oko nje. Pa zbog njih pristane i na kompromis sama sa sobom – ok 2 i 2 su 4. I podvuče crtu pod račun i zaboravi na dosadni detalj. Pa raducka neke stvari za svoju dušu, slaže i ređa, pa ako joj i padne na glavu, to je onaj deo priče – moj tavan – moje merdevine, ako padnem, samo će mene da boli.

Tako rade pametne žabe. One koje su naučile da svako vreme nosi svoje breme i lepotu. Koje su u fazi punoglavaca radili hirovite, bedaste, hazardske, stvari koje su često na ivici ludosti i krajnosti. Tada su im glave bile velike i usijane. Tada su se misli samo rojile i množile u glavi, pa su nehotice povređivale i druge koji su bili u njihovoj blizini. Tada je ono mogu jer mi se može, pa i da letim, pilo vodu (jer ja mogu sve sa (ili do) 22). Ali nakon toga, nakon tih godina, zna ona da se ne skače u vodu iz zaleta – lako je u vodu ući, ali i to treba umeti. Zna ona da može i po principu, e baš mi se može, ali na trenutak zastane i pomisli – mogu, ali ne moram. I ne želim.

zen žaba

Ili, dok pliva, pomisli, ne mogu više, jer suviše želim, pa onda iskoči iz bare u kojoj je svi znaju i gde su žabe i punoglavci koje bi njeni postupci mogli da povrede, pozdravi se lepo sa njima i kaže: odoh ja sada malo da skačem u vazduh. Ali, za svoju dušu i za sebe i da znate da sada to radim. To nema veze sa vama, drage moje, to je moj tavan i ako padnem samo će mene da boli.

žaba s kapomNe kroje u svojim najboljim godinama kape za žablje igre. Malo joj sve to prevaziđeno. Zato, stara narodna – da nije teško žabu u vodu, i jeste i nije mudrost. Pametne žabe samo znaju u koju baru u kom trenutku treba da uskoče. Nedorasle žabe skaču u prvu koja im se pred očima nađe – a to je najčešće baš ona gde njene egzebicije mogu nekog da ozlede.

A one koje i dalje misle, može mi se i ko mi šta može, ili nisu ni stigle dovde, ili misle, a ko si ti da mi soliš pamet. I u jednom se slažemo – ko sam ja da im solim pamet? Niko. Samo žaba koja se penje na svoje merdevine i skače u svoju baru. Može mi se i na glavu, ali ne moram. Prošlo me vreme punoglavaca.

 

 

Ko brže trči? Informatika ili vi?

Ljuta sam. Ovo će svi koji se razumeju u drugo lice ljutnje pravilno protumačiiti – tužna sam.

Naime, zahvaljujem svaki dan na blagoslovu što imamo struju, grejanje, telefon, vodu, kablovsku televiziju… Zahvaljujem što imamo krov nad glavom. Zahvaljujem i blagosiljam svaki račun kojim plaćamo jer nam je neko to sve doveo do stana i učinio nam život jednostavnim i lepim.

Hvala ljudima koji vredno rade da je struja svaki dan i svaki tren na raspolaganju, što radnici toplane brinu o toploti, što neko brine da mogu svaki čas da čujem nekog u najudaljenijem delu sveta. Rado plaćam račune. Kad zakasnim – to je samo zato što u tom trenu nisam imala da platim.

Ali, kad počinje moj osećaj koji ne bih ovde da imenujem? Počinje  u decembru. Naime, cevi u stanu su nam bile zagušene muljem – čovek je došao da ih očisti. Koliko to košta? 1500. Sjajno. Može li preko Informatike? Može, ali je onda 20% skuplje

. Ček, ček… što? Pitam predsednika kućnog saveta – on kaže da je to provizija Informatici. Za dva meseca naplate preko njih.

Oho, ho… Tu smo dakle. Pobrojah gore kako sam zahvalna za sve ono što platim – struju, vodu, telefon, internet, vazduh, vodu, gradsku zemlju, porez i ostalo. Zahvalna svim ljudima koji u tom lancu pomažu da meni i svima vama život bude lakši i jednostavniji. Kvalitetniji. No, onda se zamislim – šta to meni Informatika čini i u čemu mi olakšava život?

Pomaže mi da saberem kome šta treba da platim? 

Koliko se sećam – školovanje je, barem osnovnoškolsko, i u moje vreme bilo besblatno i ja naučila tu divnu veštinu sabiranja.

Štedi mi vreme?

Ne bih rekla. Kad krenem da platim nešto ionako sve obavim u pošti ili svojoj banci – znači umem i sama da objedinim isplatu i potrošim nekoliko minuta na to.

Šta to oni umeju?

Nešto je drugo u pitanju. Do sada su dva puta godišnje opominjali ljude da plate svoje račune. Dobro, opomenuli ste nas. Onda ni to nije bilo dovoljno – pa su krenuli svaka tri meseca da vas opominju na zaostatke od pre 6 meseci. Ali ni to nije dugo trajalo sad vas opominju ako samo kročite u treći mesec duga. Ako pokušate da malo ekonomišete i da plaćate kako imate i kako vama pristižu novci. No, izgleda da Informatika ne haje mnogo za trenutak u kom živimo.

Budimo realni – opominje vas i elektrodistribucija, i kablovska distribucija, provajder za telefon… Ali pošto oni nešto i rade oni vam posle tri neplaćena računa isključe struju, tv program, ili telefon. Imaju taj mehanizam jer oni to i proizvode, pa vam svoj proizvod mogu i uskratiti na neko vreme. Pa vi odete i platite. Onda vam nude sklapanje ugovora da na rate otplatite dug, ukoliko ne možete drugačije… i mnogo toga, kao firme koje razumeju  ljude. Pa tek kad ništa od toga ne ide svojim tokom oni vas tuže.

Ali ne i Informatika.Oni ništa ne proizvode pa ne mogu to ni da vam ukinu. Oni vam jednostavno objedinjuju naplatu. Pa vas tako i kažnjavanju  – što sve objedine pa na to dodaju još mnogo toga…

Oni kao što rekoh sada čim vide da je moguće da ćete tri meseca dugovati pošalju  obaveštenje da do tada i tada uplatite dug. Ako promašite jedan jedini dan – a oni vas lepo predaju sudskom izvršitelju. On čovek ni kriv ni dužan. Samo radi svoj posao. Pa vam stigne da njemu treba da platite recimo 2000 dinara za uslugu što vas je oslobodio dela stvari iz stana, ili vam blokirao račun u banci…

Ali troškovi koje platite zbog toga što je Informatika morala da angažuje pravnika (šatro oni nemaju svog – koji već prima platu kod njih), pa usluga advokatu da vas  da pronađu vašu adresu (cvrc, a kako ste čoveku slali opomene i račune, ako niste znali adresu), plus nadoknada za njihov duševni bol što niste platili – dobijete cifru – oko 100 evra  – znači ne za račun, ne kamatu, ne usluge izvršitelja, već platite usluge Informatike koja je čitavu priču i pokrenula. I, onda ako ste stvarno u nekom velikom dugu prema njima, recimo da dugujete – samo 30.000 dinara – morate to da platite + 13 hiljada za usluge Informatike što vas je opomenula + 2000 dinara izvršitelju što će vas osloboditi nekih stvari iz kuće ili vam blokirati račun. Sitnica.

Pa se sad ja pitam – šta Informatika radi? Koja su njene realne usluge (da li mi popravljaju po kući, brinu o toploti stana, omogućavaju da gledam tv, koristim internet, čuvaju decu, registruju kola, kuvaju ručak?) Šta to oni rade pa sad na svako malo pošalju opomenu da niste platili?  Prete, dižu tužbe, šalju uterivače dugove, teraju vas da budete ljuti – jer neko divno živi od toga što objedunjuje naplatu!

Ponavljam – umem i ja da objedinim. Umem da platim i radujem se tome. Umem da saberem, umem da vodim svoje domaćinstvo. A šta oni umeju osim da se ugrade u moj rad i moje račune? To bih volela da znam…attila__the_hun__he__s_coming___by_felipenn-d2yu2tw

Ovo ja umem da radim – humanitarna akcija – pomozimo Poppylandu! –

Dragi moji, 

danas bih želela da vam predstavim jednu dragu ženu, njenu očaravajuću životnu misiju i da vas pozovem da nakon pročitanog teksta, ako ste u mogućnosti, pomognete da se njena ideja pretvori u stvarnost.

Ko je pratio blog video je da smo pre nekoliko meseci pokrenuli inicijativu – JA OVO UMEM DA RADIM, i da grupe sa tim imenom postoje u nekoliko gradova u Srbiji. E, sad svi mi umemo nešto da radimo ali nikako da se pokrenemo. Snežana Zelenika je rešila da, kako se narodski kaže, povuče nogu, i da pokrene sve nas koji umemo nešto da radimo da pomognemo.

Ko je Snežana Zelenika?

Snežana je neko ko 20 godina radi s ljudima, i već 16 godina zbrinjava mačke i pse lutalice. Pri tom i sama Snežana je podstanar.  Na svom putu, svih ovih godina, imala je mnogo iskušenja, kako ona sama kaže bezrojne stadijume patnje, ali nije posustajala, tragala je za smislom i za svrhom i shvatila da sve vreme traži samu sebe i svoju dušu. Njen svet je nežan, svet nalik svetu vila i vilenjaka, anđela, koji joj uveliko i obeležavaju čitav život .

Čime se Snežana konkretno bavi?

Ana je svoj život posvetila zbrinjavanju životinja. Znamo svi koliko je to u ovo vreme opšte krize, teško. Ljudi su postali zatvoreni, okrenuti sebi samima i prosto ne vide način kako bi i oni mogli da pomognu. A mogu. I to vrlo jednostavno. Kaže Snežana: „Pre neko veče sam razgovarala sa Zlatom Maksimović. Lične blokade se ne stvaraju i složile smo se.. lične blokade se ne stavraju samo manjkom nego i viškom. Poklonimo šta imamo viška, šta nam ne treba, ali onako.. od srca.. dajmo da bismo  mogli, sveže, novo živo primiti… delimo, umnožavajmo, rastimo… ništa od kukanja… Treba ponekada odahnuti, priviti se, isplakati ali i ustati pa ići dalje… u bolju,vedriju budućnost. Niko nas ne može pokrenuti, usrećiti ako sami ne napravimo prvi korak.“

I sad konkretno

Snežana planira da organizuje humanitarnu prodaju stvari kojima bi se kupovala hrana za nezbrinute kuce i mace. Ona nas poziva da poklonimo ono što je nama višak, a što bi nekom dobrodošlo. Ne mora to biti samo višak  – ako slikate, tkate, pletete, pravite neke predmete, nakit – donirajte Snežani za prodaju. Imate knjige koje biste poklonili, ploče koje samo skupljaju prašinu, neke ukrasne predmete, staru garderobu? DonirajteSnežani i ona će u humanitarnoj akciji to prodati i nahraniti napuštene životinje.

Grupa JA OVO UMEM DA RADIM – Novi Sad, pomaže i na ovaj način radeći reklamu i obaveštavajući sugrađane o ovoj humanoj akciji. Do sada je svoje slike donirala Zlata Maksimović (slike anđela), Snežanina prijateljica Vesna poklonila je nakit, ja u ovom času poklanjam ovaj tekst, ali mislim da će toga biti još… Pozivam i vas da se priključite – jer kako Snežana kaže i višak stvara blokadu – počnite ovu godinu čisteći sve što vama ne treba. Otvorite svoje energetske kanale za nešto novo. Naravno, ovo svaki put naglašavam kad god se prave humanitarne akcije – NIKADA NE POKLANJAJTE NEŠTO ŠTO VI NE BISTE UZELI – tj. neka to bude očuvano, čitavo, čisto i od neke koristi, ako poklanjate polovno.

Pokažimo da je Novi Sad human grad

Kaže Snežana da se u žaštitarskim krugovima naš grad, Novi Sad, tretira kao grad koji ne brine o svojim uličnim životinjama. Kaže – evo prilike da zajedničkim snagama prikažemo Novi Sad u lepšem svetlu.

Još jednom ću citirati Snežanu: „Niko nas ne može pokrenuti, usrećiti, ako sami ne napravimo prvi korak. Ja moj upravo pravim i pozivam sve istomišljenike. Godinama sam bila u očaju, tužna, ali tome je napokon došao kraj – shvatila sam šta je ljubav – uradi šta možeš, prihvati šta ne možeš uraditi,  i nauči da to dvoje razlikuješ.“

Akcija će se realizovati u centru grada. Planirano je da to bude jedno lepo druženje i razmena energije, a moguće je da će biti i kuca i maca koji će tog dana dobiti nove vlasnike. Oni koji doniraju, pomognu akciju biće reklamirani kao prijatelji Poppylenda.  Tačan datum i vreme odigravanja ove nadasve humane akcije biće na vreme objavljeni. Do tada kontaktirajte Snežanu Zelenika Poppyland (preko njenog profila na FB ili na snezana.zelenika@gmail.com, možete svoje predloge za donaciju ostavljati i u grupi JA OVO UMEM DA RADIM Novi Sad.

1441_608863039176730_1664425052_n

 

Ja planiram ove godine da budem sebična, a vi?

romantic20scene20wallpaper__yvt2_thumbHtela sam da vam podelim nekoliko saveta za novu godinu, ali odustajem. Biće boljih i pametnijih prilika za to. U januaru je deljenje saveta i ideja kao bacanje igle u plast sena. Mnogi dobri će proći i mimo vas i mimo mene jer ko će upratiti sve one koji bi baš u ovom času imali nešto da nam, u najboljoj nameri kažu? U jednom trenutku sam shvatila da toliko toga samo isplivava  tipa – jeste li? pokušajte…. da li ste već? te a sam odustala od čitanja. Kad se umore trkači na kratke staze, na scenu će se vratiti oni koji imaju nešto novo da kažu, a dotle, mozak na otavu.

Htela sam da vam kažem nekoliko svojih ličnih odluka. Rešila sam da budem malo više okrenuta sebi – ili da budem sebična. Sagledavši godine iza sebe, shvatam da sam najsrećnija bila kad sam uspevala da ugodim sebi, jer kad sam ja srećna, srećni su u ljudi oko mene – to jest moja sreća kao žabica na vodi širi krug sreće  – na ljude koji su u mojim krugovima. Sećate se, ako ste čitali moje ranije tektove, pisala sam o prvom, drugom, trećem krugu bitnih ljudi.

Budimo iskreni: čitav život radimo stvari više ponukani time da nekog ne razočaramo i da drugi oko nas budu srećni, a manje zarad lične sreće. Više brinemo da nam roditelji, prijatelji, deca, rodbina ne budu nesrećni zbog naših odluka i života nego što brinemo o onome što nas čini ispunjenima.

Znam da nije lako okrenuti list i reći – od danasMALO JA.

Provedemo život čekajući da se neke stvari ili okolnosti promene, da umre tetka u Americi, da deca porastu, da prođe ekonomska kriza, da izađemo iz raznih recesija, da krene uzlaznom linijom. A to se ne dešava. Tetka srećno živi u toj nekoj Americi i sebično misli samo na svoju sreću, nikako da umre ili barem pošalje koferče para, kriza je postala hronična – kao bolest koja je teška ali sa kojom treba živeti, recesija dođe kao šlag na krizu, a linije nam se pretvorile u krugove.

Ako tako posmatram stvari – jednostavno mi nije dobro.

Onda? Ja ih uopšte ne posmatram. Pokušavam da sa životne tacne uzmem najbolji deo kolača. Znam, neko će reći – o, kako je to sebično. No, obrnite stvar – ako ga ne uzmem ja, neko će ga sigurno drugi uzeti. Posmatrajte decu kojoj još uvek nisu usadili osećaj griže savesti – uzeće najveće parče najkremastijeg kolača. Zašto? Jer ih to čini srećnim.

Znate li neku od tetaka iz tih Amerika (Amerika može da bude i tu pored vas 🙂 )? Tetke koje žive u stanu od mnogo kvadrata ali im ne pada na pamet da ga prodaju i kupe recimo garsonjere za sebe i decu? Te tetke (i teče) zaboravljaju da je i njima nekad neko dao, poklonio, kupio… Njihova sreća mnoge oko njih čini nesrećnim – jer kad tvoja sreća ne čini srećnim i tvoju okolinu onda je to samoživost. O tome ne bih. Mnogo je  tetaka i teča koji su jedina sigurna kategorija – oni su stigli do penzije dok se u nju išlo sa malo godina i dosta zdravlja, oni imaju zdravstveno dok god su živi, ne zavise od volje i samovolje poslodavaca, imaju stan… ono što nemaju jeste osećaj za meru. No, o tom po tom.

Kao i mere ekonomske i izlasci iz kriza. Sve je to vrlo samoživo jer od toga niko ne dobije ni sasušene mrvice kolača. Osim poslastičara koji je sve to zamesio. Samoživo.

Tako da su to stvari van mog interesnog polja. Šta ja planiram – planiram da i dalje volim i budem voljena, planiram da prostor u kom živim i radim bude lep i uredan i oku ugodan, planiram da pišem, planiram da putujem, planiram da budem u dobroj ravnoteži duha i tela, planiram da se bavim nekim alternativnim stvarima, planiram da dosta radim i da od toga ostvarim materijalni deo svojih planova a duhovni je podstrek za otvarenje. Planiram da budem sebična – da moja sreća bude pokretač i sreće ljudi koje volim. A kad su oni srećni onda će i oni sa kojima su u kontaktu biti srećni i tako planiram da širim taj sebični krug.

Planiram da budem sa vama na blogu i ove godine… I planiram da sve ovo i ostvarim…free-wallpaper-27

 

 

Da li ste spremni da otkrijete svoje prave vrednosti i radite na njima – ja ovo umem da radim

stockvault-kid-sketch115184Ovih dana na delu shvatam jednu poslovicu – Daj čoveku ribu i nahranićeš ga jedan dan, nauči ga da peca hraniće se čitav život

Od kad smo počeli da pravimo grupe po gradovima ova izrekaa mi postaje jasnija. Za primer ću uzeti samo svoj grad jer tu sam direktno uključena. Mreža ima 190 članova. Tekst o osnivanju Mreže videlo je barem još tri puta toliko ljudi. Pozvali smo ljude da se umreže, da povežu znanje-informaciju-veštinu i da na toj bazi vrše razmene. Bez novčane nadoknade. Jer smo pošli od pretpostavke da neki ljudi stvarno nemaju materijalnih mogućnosti da nešto sebi priušte, poprave, nauče, ali imaju šta da ponude u zamenu. Vuk sit i ovce na broju.

Malo sam ovih desetak dana kako je sve krenulo razmišljala i sve više shvatam da ovde nije samo u pitanju ponuda i potražnja već i promena stanja svesti. Treba ponekad smoći snage i izaći pred ljude. Treba ponekad potražiti i pomoć ljudi – nekoliko mi ih je reklo – ali ja ništa ne umem. Ja im kažem kako ne umeš? Umete da kuvate, da čuvate decu, umete da sačekate nekog iz drugog grada i objasnite mu Novi Sad, umete da prošetate kucu, da rasađujete cveće… Umete još mnogo toga samo niste svesni. Kako njima to govorim tako moje polje umeća postaje sve šire.

Treba menjati stanje svesti i ubediti ljude da su VREDNI, SPOSOBNI, PAMETNI I IMAJU ZNANJA I VEŠTINE I INFORMACIJE koje mogu da razmene. Imaju ponekad samo želju da sa nekim popričaju. Zamislite ponudu – nudim razgovor u popodnevnim satima u razmenu za kafu. Neko ima kafu (za kafu) ali nema društvo. Neko je voljan da bude društvo ali ne može tog dana da odvoji za kafu. Može razmena? Neko zna kako se pravi ajvar a neko bi popio kafu i uzeo recept. Kafa za recept? Neko će reći da banalizujem, ali nije tako. Da li ste se ikad upitali zašto ima toliko ličnih obraćanja i izliva na Fejsbuku? Zašto neko prostire sav svoj i iscepan i novi veš pred ljude? Pa zato što ima mnogo vremena sa kojim ne ume da se nosi i nema sa kim da priča. Opet, imate ljude koji su večiti posmatrači na društvenim mrežama, stidljivi, nespremni da se suoče sa sobom i svetom,  te posmatraju i upijaju tuđe živote.

Ova grupa bi trebalo da bude mesto gde svako od navedenih ljudi može da nađe komadić koji mu nedostaje.

Kad pogledate novosadsku grupu svega je 8 ili 9 sugrađana ostavilo svoja umeća. Divna i raznolika. A, sticajem okolnosti znam da svako od njih to radi jer zna da jedino sami sebi možemo pomoći i da imamo samo ako sami umemo da se za to izborimo. Nikom od njih to nije rođenjem dato, svi su se svojim trudom, voljom, energijom i željom da im život bude lep, pa onda i lepši izgrađivali i došli do onoga što su sada. Oni mogu i bez Mreže, ali su razumeli da im je u Mreži i lepše i lakše i drugačije i zanimljivije. Da je to šansa da upoznaju nove ljude i nove ideje. Da je to prilika da još porade na sebi ali da i deo svojih znanja i veština razmene sa drugima.

Dragi moji, ono što sam naučila jeste da svako od nas nosi svoj deo tereta i da niko neće i ne treba da nosi i tuđe breme. Svi mi možemo jedni drugima da pomognemo, ali niko od nas neće na svoja leđa natovariti teret koji nam ne pripada. Jednostavno, Bog ili u koga god verujete, dada svakom podjednak teret. Ako ste vremenom punili svoj džak i tuđim, pa ga prepunili, pa sad ne znate šta ćete sa njim – prst na čelo, bacite ono što nije vaše ili jednostavno objasnite onima kojim su vam to natovarili da više nećete da budete njihovi nosači i počnite da se uspravljate – prigrlite sebe sada lagane i spremne da se kroz život krećete uspravno, svesni svojih vrednosti i umeća. Moja serija tekstova će ići u tom pravcu – kako da se fokurisate na sebe i svoje potrebe. Kako da u Mreži pronađete sebe i budete korisni. I jedno pitanje – šta mislite – da li bi jedna radionica – pričaonica bila od koristi? Da li bi pomoglo kada bismo radili malo da podizanju vašeg samopouzdanja? Šta mislite o tome i koliko vas je voljno da se menja? Na ovaj ili onaj način….

Prvi sastanak mreže JA OVO UMEM DA RADIM

375969_3789683547865_1226576147_n

Sve počinjemo jednim mostom – jednom vezom – počelo je u Novom Sadu – neka ovaj most označi povezivanje i realno i simbolično…

Kafe Veliki – Novi Sad. Sreda, šest uveče. Kišni dan.  Zakazan prvi sastanak MREŽE – JA OVO UMEM DA RADIM. Ulazim, po komotnom vremenu na crkvenom satu – koje baš tada otkucava 6… Za stolom već vidim dva osmeha – Nora i Zlata. Pomislila sam u trenutku – pa one se već odavno znaju, ali ne… beše to prva novosadska prava nit – ja dođoh tek kao treći končić. Onda se pridružila Sonja, pa Dragana i njen suprug Dejan. I tako dobismo i prvo muško. Mi smo potvrdili dolazak – mi smo i došli. Nekako smo se nadali da će se možda još neko priključiti, ali se ispostavilo da je za prvi dogovor ovo taman.

Ono što me je od samog početka oduševilo jeste činjenica da smo svi na isti način shvatili ovu priču. JA OVO UMEM nije zadruga za zapošljavanje, nije agencija, nije nikakva organizacija – to je MREŽA – a u mreži je bitno da svi budemo uhvaćeni i OBuhvaćeni istom idejom i istom energijom. Sve vreme su se kroz razgovor provlačile reči – poštenje, čestitost, ustrajnost, čvsta ideja i nepokolepljivost, vera, saradnja…

Shvatile smo da je osnovna stvar za ovu ideju da ljudi shvate šta želimo – a želimo da stvorimo mrežu ljudi u svom okruženju za koje ćemo prvo znati:

KO SU

ČIME SE BAVE

KAKVI SU LJUDI

Prvu i treću stavku možemo saznati samo ako se upoznamo, vidimo, pogledamo u oči, razmenimo nekoliko reči i vidimo kakva se vibracija među nama uspostavila. Ovde niko neće materijalno profitirati jer nema novca u opticaju – ovde je profit INFORMACIJA, RAZMENA USLUGA, DOBARA, DOBRIH REČI. Mi smo tu energiju te večeri osetili. Osetili smo da je Nora neko ko ima tu predivnu energiju da vodi ovu priču – pa je ona izabrana za glavnu među jednakima, a dogovoreno je i da nas ostalih petoro budemo neka vrsta koordinacionog tela za Novi Sad. Dogovoreno je da Gordana Bunjevac bude domaćica grupe – jer trenutno ima najviše vremena da prati i brine da sve bude pod kontrolom.

Shvatili smo da nije dovoljno da neko koga niko ne zna dođe i ponudi nešto. Pošto ovde, ponavljam se, nema materijalne nadoknade, ljudi se moraju povezati da bi razumeli koncept. Zato smo dali rok do 1. decembra da se formiraju grupe po gradovima i da onda, kada budemo znali koji su nam kapaciteti pravimo jednu širu mrežu. Svi zainteresovani u gradovim u kojima nema grupa neka nas kontaktiraju i povežu se. Svi oni koju u svom gradu imaju mrežu neka se povežu… 🙂

Znate, nekako me je ovo podsetilo na dobra stara vremena – kad se znalo ko vam u čemu može pomoći, ko šta ume i ko se u šta razume. Onako blisko i toplo. Ljudski. Za mene ova ideja i mreža ima srce ima energiju koja struji i jako sam srećna što je počela da raste i da se razvija. Mnogo mi je stalo da odraste u čestitu i poštenu mrežu, da u njoj svi budemo jedni prema drugima ljudi, i da ako ne možemo da pomognemo barem ne odmažemo. Čvrsto verujem da ćemo svi takvi i biti. Nisam vlasnik mreže, ali ću svim srcem braniti ovu zamisao od svaštarenja. Srećom, od samog početka, Negoslavu Stanojević doživljavam kao suvlasnika ideje i kao drugog nosioca vatre. Ja sam plamen u Novom Sadu, koji je prvi i zaživeo i prvi i krenuo u organizovanje prenela u ruke njih petoro: Nore, Zlate, Sonje, Dragane i Dejana. To veče, odmah posle nas, Negoslava je organizovala Niš i gura ideju da pokrene ljude i da ih motiviše. Dan posle toga krenulo je i u Beogradu – pretpostavljam da će tu ići malo sporije i teže jer njih ima dosta i treba vremena da se napravi mreža, ali možda je ideja da se podele po manjim oblastima ili MZ? Ne znam, to je samo ideja. Danas se pokrenula i Ruma. Ljudi su osetili vibraciju. Ideja je da u vreme kada nikom ne ide sjajno stvorimo uslove da nam bude bolje.

Navešću  primer – ja imam neku intelektualnu uslugu koju sam ponudila – meni je članica naše grupe ponudila da me uči jogu. Onda je ona od druge članice zatražila uslugu u vidu časova engleskog jezika a u zamenu ponudila masažu… Ili, možda će neko da se seli i trebaće mu pomoć. Pozvaće ljude iz mreže koji u tome mogu da mu pomognu, a kasnije će svojom nekom uslugom ili povezivanjem sa nekim ko može da pomogne onima koji su ga selili uzvratiti. Neko putuje u inostranstvo i tamo nikoga ne poznaje, a neko iz mreže baš u tom gradu ima prijatelje ili rodbinu i zamoliće ih da dočekaju putnika, a putnik će već naći način da se nekom u mreži oduži nekom uslugom… I tako u krug. Mogućnosti su beskrajne. Nije novac jedini koji nam treba. Nekad su potrebniji ljudi i informacije.

Bitno je da je krenulo, i bitno je da smo svi srećni zbog toga.

Volela bih da se ideja širi kao jedan veliki osmeh. Jedinstven, lep i pozitivan. Da nas nosi dobra vibracija i pozitivna energija. Da poštujemo principe, budemo dosledni i ne damo nikome da kompromituje priču. Bez stranaka, politike, materijalnog… Ko prekrši dogovor, neka ne bude član, a verujem da ćemo svi poštovati ono što nam je dobro i srcu milo.

 

Za kraj ovog izveštaja kačim vam prvi deo zapisnika  sa prvog novosadskog sastanka. Možda razreši još neke nedoumice. Ostale odluke nisu relevantne za javno objavljivanje. 🙂

 

Na sastanku je dogovoreno da osnovni principi mreže budu:

–          Poštovanje Mreže i članova unutar mreže

–          Poštovanje principa pravičnosti, čestitosti

–          Poštovanje dogovora i pravila mreže

–          Zajedništvo i uzajamnost

–          Tolerancija i otvorena komunikacija

–         Delovanje na bazi dobrovoljnosti i bez materijalne nadoknade…

 

Josipa Lisac – Dobre vibracije

 

Pričajmo o onome što umemo i imamo da ponudimo jedni drugima

adviceDobar vam dan, kakvu kafu danas pijemo?

 

Ja po običaju nes bez ičega. Znate o čemu bih danas volela da pričam sa vama? O poslu – imanju i nemanju istog. O robno-naturalnoj razmeni, kako ko voli.

Naime, navukla sam se na Kupindo i onaj moj bik, horoskopski ovde dolazi do punog izražaja. Kako kaže moj dragi jednog dana ću sve iz kuće prodati. Neću, ali to je dobar način da se oslobodim stvari koje mi nisu potrebne, a da opet kupim sve ono što na drugom mestu ne mogu naći ili ne mogu da platim. Ali, neću ovaj put o njima, to je druga i duga priča… Ovaj put bih o jednom indirektnom iskustvu. Izlicitirala sam novu crnu tašnu i MUBB cipele za 200 dinara. Da, dobro ste pročitali. Otišla juče do žene da preuzmem i stvarno nova tašna, lepa, crna za starije žene (takva mi je i trebala za poklon) i jedva nošene elegantne cipele. Pitam ženu (sramota me je što je sve to po toj ceni, ali to su pravila igre) kako joj se to isplati – a ona kaže  da je pet godina bez posla i da to nema gde da nosi a dobro dođe svaki dinar.

E, sad meni se već duže vremena mota po glavi jedna ideja – drage dame, prvenstveno se na vas odnosi – sve umemo nešto da radimo – pa što se ne bismo umrežile i ponudile svoje usluge? Ne, ne mislim na agenciju za zapošljavanje, ne mislim ni da proviziju od nečije zarade, ne mislim ni na posredovanje – ne mislim čak ni na koji način na novac. Moja ideja je – evo otvoriću jednu rubriku, ako želite na blogu – JA OVO UMEM DA RADIM recimo, gde bi svaka od vas mogla da kaže šta ume i ostavi svoj mail. Možda se dogovorite sa nekim da razmenite usluge? Možda neko to proceni na drugi način. Jednostavno, hajde da vidimo koliko nas ima i šta bismo jedna drugoj i drugima mogli da ponudimo.

 

Ja recimo umem da pomažem deci da nauče srpski jezik, da nauče da pišu… Umem još neke stvari, ali recimo ovo je primer onog o čemu vam pričam.

Neko ume da skrati pantalone, zašije, zakrpi… Neko ume da pripremi lepu zimnicu, pa ima vremena i za ostale… Neko ume da popravi, neko ume da prevede, neko ume da napravi lepe pozivnice za rođendane, venčanja… Neko pravi lepe torte… Hajde da se umrežimo i vidimo ko nam to u komšiluku može pomoći. Ako imate ideju pišite na: coolumna@mastersofspeed.rs, opišite šta vi to najbolje radite i ostavite svoju adresu.

Možete napisati i priču o sebi i svojim veštinama, što bi bilo idealno. Rado ću i to objaviti na svom blogu. Molim samo da se ne javljaju ljudi da se reklamiraju, ukoliko žele reklamu na blogu, to ide na drugi način. Ovo je način da se bolje upoznamo i vidimo ko u susedstvu zna baš nešto dobro da radi, a nama baš to treba. Ja bih, eto recimo volela da sa nekim razmenim zimnicu. Neko bi voleo da razmeni uslugu krečenja za nešto treće. Javite se, da se upoznamo i da vas drugi upoznaju.

Hajde da nazovemo to – priče o ženama koje umeju i imaju nešto lepo da ponude. Šta mislite o ovoj ideji?

 

O Kupindu i Limundu sledeći put.

 

 

Slatka moja… samo još ovo da ti kažem…

SSteaming6toji ova rubrika Slatka moja... prazna, a toliko bih tema mogla da načnem sa vama uz kaficu i ovo slatka moja… Slatki moj već ne ide jer bi moglo pogrešno da se tumači, tako da ostavimo ovu univerzalnu formu – slatkice kao povod za priče uz kafu.
Ispijanje kafe na ovim prostorima ima mnogo dublje značenje nego samo uživanje u crnom napitku. Ako to radite sami – znači da ste željni malo mira, svojih 5 minuta, da razbistrite misli ili jednostavno podignete pritisak. Ako ste uspeli od ispijanja kafe da napravite kućni ritual – dobili ste onih dragocenih pola sata u kojima opušteno pričate sa ukućanima, gde miris kafe umiri sva ostala čula, pa se tako gledate u oči, prozborite koju, setite se koliko je porodica važna i kako je lepo videti se na okupu makar i tih 30 minuta dnevno.
No, ispijanje kafe i poziv na kafu vrlo često je vapaj za društvom, pričom, savetom, bežanjem od usamljenosti. Volela bih da barem dva puta nedeljno na ovom blogu popijemo kafu zajedno. Da popričamo o temama koje nas tište, raduju, da podelimo neko iskustvo, ili da jednostavno znamo da ne pijemo kafu sami.

Ima nekoliko tema o kojima bih ja sa vama pričala na ovoj današnjoj kafi – rekla bih vam kako sam se divno provela sinoć na Otvorenim vratima u http://www.ultra-well.com na promociji alternativnih vidova lečenja. Upoznala sam nove divne ljude, otvorila u sebi neka nova pitanja, ali i spoznala nešto o sebi – šegrtovala u promociji floriterapije sa mojom dragom mentorkom Marijom Radojković, rešila da idem na jogu… i o svemu tome ću vam malo više pisati uskoro.

Dobila sam sinoć potvrdu da je rečenica koju mi je pre nekih 7 godina jedan alternativni učitelj rekao – kada sam bila u totalnom rasulu jer nisam znala kako da prevaziđem neka pitanja u životu, a htela sam na svoj način – odmah i sada – on mi je tada rekao – znate, vama je sudbina da budete strpljivi i trpljivi. Dobro sam zapamtila njegove reči jer sve u jednom trenutku dođe na svoje mesto i bude onako kako treba da bude, žirili mi ili ne. A ja sve godine brusim u sebi tu veštinu. I pali. Da znate samo.  Neke stvari iz porodičnog života i prošlosti počele su da se postavljaju na svoje mesto. Ni dobro ni loše. Upravo onako kako je trebalo, samo ja tada nisam mogla da vidim stvari njihovim očima, niti su oni mene i moje drage mogli tako da sagledaju. Ali vreme učini svoje. O tom potom.

Da, rekla bih vam da otvaram novu rubriku na blogu Razgovori kod Majske i planiram da razgovaram sa nekim ljudima koji meni znače, a koji su poznati i široj javnosti i imaju dosta toga da kažu. Očekujem već tokom ove nedelje prvi razgovor. Mnogo me raduje 🙂 i verujem da ćete i vi uživati.

U mislima su mi dve drage žene koje se spremaju na operaciju i kojima od srca želim da se što pre vrate kući. Dve divne, jake žene. U mislima mi je jedna mnogo draga osoba koju život trenutno dobro iskušava, ali o kojoj vam neću pisati. To spada u one prećutne priče, slatka moja… o tome nećemo ovaj put.

Znam da sam uopštila, ali nadam se da ćete narednih dana, meseci… biti Kod Majske i da ćemo uz kaficu pričati o bitnim i manje bitnim temama, a kasnije od toga praviti priče. Moj poziv za saradnju i dalje važi. Imate li neku priču koju biste objavili? Blog je otvoren za sve. Uskoro će krenuti i jedna zanimljiva, korisna i zdrava rubrika o hrani, ali i o tome malo više kad se svi uslovi uklope. Rubrika neće biti moja, i radujem se deljenju i prostora i lepih priča. Dakle, ako vi imate neku ideju, ili jednostavno želite nešto da podelite, Kod Majske ste uvek dobrodošli. 🙂
Uživajte u šoljici mirisne kafe…

Hraniteljstvo ili starateljstvo pitanje je sad

yellow-people-u83_smallPročitah jutros apel da se jedna devojčica vrati svojim hraniteljima i da im se omogući usvajanje. Bila sam u dilemi potpisati ili ne? Neko će reći da sam bezosećajna kad tako razmišljam, ali sticajem okolnosti birokratsku priču znam i sa druge strane.

Kao i većina žena planirala sam da jednog dana imam svoje dete. Godine su prolazile i to se nije dešavalo, pa smo suprug i ja rešili prvo da usvojimo dete – ako nam je pođe za rukom da u nekom roku dobijemo svoje. Onda  je on u jednom razgovoru rekao da ne želi da se upuštamo u igru usvajanja i birokratiju i rekao da bi želeo da budemo hranitelji. Usrećićemo više dece, i nećemo juriti, kako je on govorio po selima, tražeći devojke koje bi da se odreknu dece… Tako je on to video. I ja sam se složila sa njim.

No, sve što smo planirali, jednog jutra je zavejao sneg – ostala sam sama – udovica bez dece. Nije mi cilj da izazivam ničije sažaljenje, samo hoću da vam dam pravu sliku stvari.  Posle nekog vremena, kad sam se skrpila i sastavila i kad sam bila spremna da nastavim život dalje, otpoče u Srbiji kampanja za hraniteljstvo. Svuda su bili plakati, pozivi, objašnjenja šta je to. I ja reših, zbog sebe, zbog nekih naših zajedničkih planova da postanem hranitelj.

Procedura je prilično jednostavna – prijavite se, sakupite papire o nekažnjavanju, imovini, da ste zaposleni, papire sa sistematskog da ste zdravi, napišete motivaciono pismo i posle relativno kratkog vremena pozovu vas prvo na razgovor u Centar za socijalni rad. Mene je dočekala divna gospođa Vesna koja je sve vreme bila moj, nazovimo to tako,  supervizor. U startu mi je rečeno šta je hraniteljstvo – da to nije usvajanje, da hranitelji jesu oni koji dobijaju dete da brinu o njemu, čuvaju njegov identitet, i budu svakog trenutka spremni da se dete vrati roditeljima, srodnicima ili da ode na trajno usvajanje. Surovo zvuči, znam, ali vam to u Centru kažu. Svrha hraniteljstva jeste da:

– decu koja su ugrožena na bilo koji način izdvoji iz primarne porodice (roditelji alkoholičari, narkomani, maloletnici…)

– decu čiji su roditelji ostali bez sredstava za život jednu vreme čuvaju i hrane, a kad se steknu uslovi vrate roditeljima

– decu koja su ostavljena od strane roditelja a koji se nisu odrekli prava na roditeljstvo čuvaju dok se ne reši pravni status

– bebe koje su ostavljene u porodilištu prihvate i čuvaju do usvajanja

– deci sa posebnim potrebama  pruže toplinu doma i time ublaže ili čak pomognu da prevaziđu tegobe…

– u porodicama u kojima su roditelji umrli omogući starijoj punoletnoj deci ili srodnicima koji to žele da ih prihvate i brinu o njima.

Od prvog dana sam znala da hraniteljstvo nije usvajanje. 

Znala sam da je moja dužnost da čuvam identitet deteta: ime, prezime, nacionalnost, osobenosti, da pričam o roditeljima, da omogućavam srodnicima ili roditeljima ukoliko su živi da budu u kontaktu.

Znala sam da teorijski mogu da podnesem zahtev za usvajanje deteta koje dobijem na hraniteljstvo, ali da praktično neću dobiti – jer sam sama. Znam, neko će reći da je bolje i jedan roditelj nego ni jedan. Slažem se. Ali zahtev za usvajanje podnelo je toliko bračnih parova bez dece, koji prolaze silne, mnogo ozbiljnije provere od nas hranitelja, i, iskreno, sa ovim iskustvom, ako je moguće dete bih uvek pre dala funkcionalnoj porodici u kojoj postoje oba roditelja nego samcu. Zvuči bolno, ali govorim kao neko ko je bio u toj situaciji.

Socijalna služba od samog početka saopšti sve šta možete kao hranitelj očekivati. Neke neočekivane stvari vam kasnije namesti život, ali o tom u drugoj priči. Želim da napomenem da oni vrlo jasno razgraniče HRANITELJSTVO od USVAJANJA. Vaša je procena za šta ćete se odlučiti.

Kad postanete hranitelj, morate biti dovoljno jaki i imati dovoljno ljubavi da ne razmišljate svaki dan da li će jednog jutra neko zakucati i reći vam da su našli divne usvojioce i da vi čekate sledeće dete na hraniteljstvo. Jer, da – hraniteljstvo je humano, ali je u neku ruku to je i posao – plaćeni ste (ne mnogo, čak možda i ne dovoljno, ali primate novac za čuvanje i brigu o detetu).

Kad usvojite država vam ne plaća. Niste dužni da čuvate identitet deteta, možete mu dati svoje prezime i vi ste trajno, kao da ste ga rodili sada njegovi i ono je vaše – mislim na dete.

U hraniteljstvu možete da se predomislite, može dete da se predomisli i iskaže želju da ode od vas i o svemu tome se stara Centar za socijalni rad.  Ja bih, ovde, ako iko od njih pročita ovu priču, želela da se zahvalim novosadskom Centru i da pohvalim sve te divne ljude koji vrlo požrvovano rade u interesu dece i hranitelja i usvojitelja.

Sad dolazimo do ključnih stvari:

– prvo, treba zaposliti mnogo više ljudi u Centru za socijalni rad jer nekoliko ljudi ne može da nosi toliki teret na svojim plećima.

– drugo treba promeniti zakon o usvajanju, skratiti proceduru, uslove usvajanja, uneti, ako treba stavku o pravu prvenstva na usvajanje od strane hranitelja… recimo…

Ovde ne bih o još jednoj, po meni najbitnijoj stvari, za to mi treba čitav jedan novi tekst. Ali bih iznela jedno svoje zapažanje ili dilemu – zašto je zakon tako uređen da kad roditelj ostane bez posla i sredstava za izdržavanje dece njemu oduzmu decu i daju ih u hraniteljske porodice ili u domove, tim ljudima plate staranje o detetu, umesto da kao privremenu pomoć taj novac daju svakog meseca roditelju? Jer, tako roditelj ostane bez dece, a hranitelj dobije dobije novac kojim brine o tuđoj deci. Možda je ovde motiv da roditelje nateraju da traže i nađu posao? Možda bi se to moglo rešiti tako što bi roditelj primao tu pomoć određeni broj meseci (do 6 recimo, a ako ni tada ne nađe posao, ukida mu se pomoć i deca idu na hraniteljstvo). Ne znam. To je stvar za neke ozbiljnije ljude, ministarstva, državu…

Šta sam ja ovim tekstom u stvari želela?

Želela sam da vam objasnim razliku između STARANJA I HRANITELJSTVA. Da vam objasnim da je to tako zakon regulisao i da tu sama socijalna služba nema mnogo mogućnosti za manevar – kad dođe vreme usvajanja tada dete ide odgovarajućem usvojitelju (naravno, može to biti i hranitelj, ako ispunjava sve kriterijume).

I, da, sve ovo vam na samom početku, pre obuke, pre podnošenja papira saopšte socijalni radnici kojima ste dodeljeni – objasne vam čitavu proceduru i pitaju vas da li ste spremni i dovoljno jaki da kad dete dovedete u dobro stanje i  pustite da ode – nazad svojim biološkim roditeljima ili na usvajanje, a da vi vrlo brzo dobijete novo dete na hraniteljstvo. Sve je u tom segmentu jasno i čisto.

Toliko u ovom delu priče. Nastavak sledi…

stockvault-kid-sketch115184

Žene ne traže mnogo, samo traže konstantno – ili srećan nam 8. mart

Sutra će umreti čitavo jedna generacija karanfila. Ili, bolje rečeno, ovih dana je umrla, upakovana i sutra će samo biti prosleđena do svog konačnog boravišta, ili na svoju pretposlednju stanicu – jer jedni nikada neće ni otići iz cvećare, drugi će ostati zaboravljeni na nekim stolovima na nekim državnim poslovima,  a treći će uspeti da se dočepaju domova onih žena. Poslednja stanica – kontejner.

Šta bi rekle sve one žene koje su se borile i izborile za ženska prava da mogu da vide na šta se sveo 8. mart? Nisam feministkinja, daleko imagessam od te priče koliko i od meseca i ostalih nebeskih tela, ali jesam žena i ponosim se time. Ali, ne samo 8. marta. Nije se Klara Cetkin borila za dan karanfila. Ni za decu koja se jednom sete da donesu cvet mami, za muževe koji se dosete na povratku sa posla da bi mogli da odnesu jednu poluuvelu biljku supružnici, za učenike koji pokušavaju da „potkupe“ svoje učiteljice i nastavnice jedan dan u godini, jednim tužnim cvetom.

Osmi mart je dan žena, koji treba praznovati zbog prava koje su žene dobile.  Osmog marta 1857. godine radnice tekstilne industrije i drugih industrija držale su jedan u niz protesta tražeći poboljšanje uslova rada, povećanje plata, bolji položaj u društvu. Te protestantkinje je policija napala i proterala. Te iste žene su osnovale prvo udreženje žena, dve godine nakon ovog događaja i 8. marta svake naredne godine su sledili novi protesti. Jedan od najznačajnijih je protest iz 1908. godine. Tada je 15000 žena marširalo ulicama Njujorka, tražeći pravo glasa, kraće radno vreme i bolje plate.

Godine 1910. Druga Internacionala je organizovala prvu Međunarodnu konferenciju u Kopenhagenu i tada je 8. mart, na predlog nemačke socijalistkinje Klare Cetkin, proglašen za Međunarodni dan žena. I od tada se on i slavi kao takav.

E, sad, ne znam za podatak – da li su crveni karanfili možda stvarno tada poklanjani drugaricama (doba komunizma) na njihov dan. Ali, znam da su mnogi zaboravili šta je uošte 8. mart, zbog čega se praznuje i zbog čega je važan.

Ne kažem da bi trebalo da izađemo na ulice da pravimo nove proteste, ali nije ni daleko od toga. Danas žene imaju plate, bolje uslove za rad, kraće radno vreme, ali bolje u odnosu na šta? Kraće u odnosu na koga? Ima još mnogo stvari za koje bi žene mogle da dignu glas – pravo na rađanje i neotpuštanje sa posla zbog toga, pravo na jeftinu dečiju hranu i odeću, pravo na zdravu porodicu (što zaista podrazumeva barem usklađeno radno vreme – da majke uspeju da budu uz svoju decu), pravo na godišnji odmor (ne na dve nedelje u kojima se kreči, stavlja zimnica, ili čak radi neki dodatni posao da bi se otplatili računi, skupile pare za ogrev, kupile knjige za školu…), pravo na jednostavan život.

Može i ovako: pravo na slobodno vreme, na kafu sa prijateljicama, na kupovinu novih stvari u regularnim prodavnicama, pravo na to da kupe parfem u parfimeriji, a ne iz treće ruke, pravo na odlazak kod frizera jednom nedeljno… Znam, ovo zvuči banalno, ali je istinito. Jedan cvet u jednom danu neće promeniti svet. Samo će umreti cvet. Zadovoljna i srećna žena čini srećnim i čitav svet. Osmeh na majčinom licu podrazumeva osmeh na detetovom. Radosna žena jeste i radost njenog muškarca. Osmehnuta i radosna žena jeste pokretač posla.

Ženama ne treba mnogo. Treba samo konstantno. I, opet, ne pišem ovo iz ugla feministkinje. Jer nisam to. Ja sam žena obična, srećna, nasmejana, pokretač, jer osmi mart jeste moj praznik – jeste dan kada se setim i pomislim na sve one žene koje su se borile i izborile za ono što ja danas imam. Jeste moj praznik jer je njihova borba dovela do toga da imam i posao i platu i pristojne uslove za rad. Utoliko jeste moj praznik. Ali, nije moj praznik ako me se neko seti samo tog dana, ako misli da će jedan odmrznuti karanfil, zavijen u celofan da promeni moj svet. carnation_pink

I, da se razumemo. Volim poklone. Mnogo. Volim priče koje dobijem na poklon, volim cveće koje mogu da negujem i gajim, volim parfeme, knjige, tašne, lagala bih i bila bih licemerna kad bih tvrdila drugačije. Volim lepe stvari, i, 8. mart, upravo zahvaljujući tim hrabrim ženama s kraja 19. i početka 20 veka, jeste datum koji slavim jer je njihova borba omogućila da sve te lepe stvari koje volim mogu i sama sebi da priuštim. Zbog plate, i ravnopravnosti. I mogu i ja da poklonim.

Stavite prst na čelo, večeras, sutra, kad pročitate ovo i pomislite – šta za vas, drage moje znači osmi mart? Dan žena i ili dan mrtvog cveća? Jeste li ikad pomislili zbog čega slavimo i šta slavimo? I, da li je to jedini dan u godini kada vas se neko seti i pokloni malo pažnje i celofan sa drškom, jer, često taj tužni crveni cvet i ne stigne u komadu do kuće…

Srećan nam praznik, srećno nam pravo na to da budemo ŽENE, srećno nam martovsko sunce… Srećan nam osmi mart 🙂