Fotografija – šal – ili činija odluka je samo vaša

Završim ja sinoć posle posla u jednom od tržnih centara grada Novog Sada. Za ovu priču on i nije tako bitan. Zanimljivije je to što se na jednom mestu, nalazi mnošto butika sa raznoraznom šarenom robom. Prvo što mi je privuklo pažnju jeste osvetljenje – ljudi moji, tamo nema šanse da vas napadne neki manijak u nekom mračnom uglu, jer svetli kao na Brodveju. Ovaj manijački deo vam je osiguran na ulicama grada Novog nam Sada, jer štedimo, ili nešto treće radimo, pa se prilično smračilo… i kad vam se na sve to nasadi i magla, onda stvarno imate utisak kao da ste u kultnom filmu „Magla“… Još da nešto zazvecka iza vas, eto dnevne doze nepotrebnog adrenalina. No, vratimo se našim buticima. Krenuh nasumice da gledam izloga jer sam samo ubijala vreme do 19 časova. 
 
svetla-689x1024
 
Čitava moja uporedna priča počela je kod izloga u kom su čučale činije, lampe, satovi i slične kućne (ne)potrebštine. Vidim zanimljiv set onih kašika za rezance i slično… Pokušam da dokučim cenu… kad vidim ona izbledela. Pogledam sličan artikl pored i tu cene nema. Pojelo ga svetlo… ili sramota? Pa mi pogled skliznu na neke male ukrasne činijice – hehe… tu cena stoji – i dobro se drži – od 3000 pa naviše. Ukrasna činijica za sto. Za, recimo bombone na stolu? Zidni satovi prelaze dvocifrenu hiljadu… Uh. Hajde, slatka moja, dalje… pomislih. I, tako korak po korak do ujedinjenih boja. Šal? Ide zima možda bih mogla jedan da kupim. Cena? Prava sintnica – oko 4000 dinara. Dobro, ako kupim tri šala možda bih mogla da ih menjam za mašinu za štrikanje ili da uvezem kontejner robe? Malo dalje – prodavnica peškira, i opreme za spavaću sobu. E, sad ima i tu onih 4000 dinara – spavaćice neke flanelske valjda (mada se ne bih baš kladila u to). Prodavačica sve vreme ide za mnom. Kako ja dublje zalazim u radnju – rekoh da vidim cene krevetnine, tako se ona ne odlepljuje od mene. Gledam cene… 10.000 dinara…. pa sve do 24.000 dinara krevetnina. I onda shvatih da je njena uloga da mi ponudi mirišljavu so i pruži utehu prateći me iz radnje uz dođite nam opet. Da, hoću, već koliko sutra...

mudd-šal

I, slatka moja, onda se vratim dve radnje unazad – mesecima gledamo neki malo bolji foto-aparat.e. Pa nam sve nešto skupo – ona srednja dobra kategorija od 26.000 ili ona full verzija od 45.000. Gde bre, mi to živimo? U zemlji u kojoj dve krevetnine koštaju kao jedan aparat? Ili jedan malo običniji aparat =jedan komplet krevetnine? Jedan zidni sat + činija za bombone = solidan aparat. Ili 6 šalova = taj isti aparat ili 12 šalova profesionalni aparat.

I tu mi pukne film i rekoh sebi – draga, kupi li lepo sebi aparat, pa ih slikaj a oni neka se slikaju. Krevetninu mogu da sašijem i kod krojačice od najfinijeg materijala, šal da mi isplete baba, sat – okrugli zidni znam i sama, iskreno da napravim, a one činijice? Ko još jede bombone? Posle treba ići kod zubara, a para nema – jer skuplja dara od mere – ili skuplja ćasica od intervencije zubara.

Gde ja to živim? Hm… nekako mi se nameće da smo većinom svi na Bulevaru sumraka… i da jedino svetlo na početku tunela imamo u ovakvim tržnim šetalištima… a svetlo na kraju tunela? Ima ga, samo svako ima svoje. O tom, potom…

Битка за младост

О деци, васпитању и образовању највише, чини ми се причају они који најмање имају везе са тим. И свако се најбоље разуме у то како би требало да се брине о деци, како их и чему учити, како васпитати, ко је крив, а ко одговоран. У ситуацијама када одређене ствари треба критиковати, читаво друштво се уједини као велики трагични грчки хор. Сви, у глас, износе општа места, друштво је криво, наставници ништа не раде, све то креће из породице…

Ок. Слажем се. Волим и ја фудбал, али се нешто не гурам да будем селектор. Нисам сигурна да ли је увек тренер (наставник) крив, или је криво друштво и закони што јадни фудбалери тако лоше играју (а, гле чуда, ватерполисти и рукометаши, најсвежије, и Ђоковић) се отели контроли па у потпуно истим (замишљеним) условима, постижу врхунске резултате.

Да ли то значи да су тренери у тим спортовима бољи?

Да ли значи да су родитељи (ако све креће из породице) ових спортиста добри, а родитељи фудбалера неки беспризоран свет?

Да ли за различите спортисте у истој земљи важе различити закони – па су одређене одредбе „добронамерне“ према једнима, а репресивне према другима?

Ово је чисто мој покушај да кроз један можда сликовитији пример покажем бесмисленост општих места – закон, родитељи, наставници. Свако дете је прича за себе. Као и његова породица. Заиста све потиче из породице – али ако у тешким условима примарна породица не функционише јер само теоретски постоји -а практично је у расулу, онда је, поред најбоље воље, све бесмислено.

Не причам овде о хармонији и љубави у породици, да ли постоји или не. О, не, никако. То су фразе. Ако двоје људи више не могу заједно разведу се, дете пати, или му буде боље у новостеченим условима, али то није расуло о којем говорим. Шта је са децом из породица  у којима је један родитељ рецимо зависник, насилник, или неадекватан из било ког другог разлога? Изгуби посао, почне да се задужује,  занемарује дете, проћерда све, почне да пије…  успут други родитељ такође остане без посла, дете више нема ни где да спава, а камоли да се школује? Рећи ће неко да претерујем. И ја бих волела да вам могу рећи да је ово само један од искарикираних примера чисто ради илустрације, али није. Нажалост.

Да, постоје Центри за социјални рад, и не бих ни реч против њих рекла. Напротив. Али то је друга прича, о том један други пут. Али, нису Центри ти који треба да чисте за онима који дозвољавају да овакве приче постану уобичајене. Преко 20 година сиромашења на сваком плану, водело је до овога. Да више ни основна ћелија не функционише. Успут, да подсетим да су и наставници, тј. просветни радници исто нечији родитељи или нечија деца, значи у истом ланцу имања илити немања. Како помоћи оваквој деци? Говорим из визуре предавача у средњој школи, о деци која су на прагу живота, и ако их пустимо низ воду гурнули смо их са  тог животног прага, а ако затворимо очи, кршимо закон – тј. себе доводимо у незгодан положај?

Обавезе одељењског старешине су лепо објашњене и ако бисмо се тога држали, све би било лако. Колико пута сме родитељ да правда, колико часова сме да изостане, колико негативних оцена, колико лакших прекршаја до теже повреде дисциплине и ето ти решеног проблема.

Срећом, радим у школи чији сам ђак и сама некад била и у којој сам већ тада научила да постоји лакши пут (држи се правила и жмури ) и тежи у ком се такође држиш свих правила, али се не кријеш иза њих већ гледаш како да из њих  извучеш максимум за дете.  Докле год је то могуће. А није увек.

Где научиш децу да нису само број у дневнику и да морају да разумеју да сваком од њих прилазим као појединцу, и да гледам да негде неке ствари растегнем до максимума, а негде опет притегнем, јер сваком треба другачији приступ. Да не пукне где је танко. И већина то разуме. Она већина која зна да је онима због којих нешто растежем то  можда последње растезање у животу и да је то једина карта за свет коју могу да добију. Други не разумеју, али, надам се да једном хоће. Због своје будуће деце.

Ово је као битка за бебе, али велике бебе. Волела бих да што више људи прочита и размисли о томе – има ли снаге у нама да покренемо БИТКУ ЗА МЛАДОСТ, јер ако је сад пустимо низ воду… све битке за бебе и инкубаторе, биће бесмислене, јер стварањем социјалних случајева, не стварамо услове ни за рађање, него за неке друге тужне приче.

Размислите о овоме…

images