Da li ste našli svog maharišija? Ili, ko vam pomaže da lakše savladate životne lekcije?

 Pre nego što počnemo, može li nekoliko pitanja?  Jeste li ikada pali na kolena? Do dna? Došli do ivice? Jeste li se suočili sa nekim problemom onako odistinski, sami? Ili ste uvek hvatali krivine – prepuštajući svoje probleme drugima?

Ne prozivam vas, umem i ja to da uradim. Da jednostavno zažmurim i pomislim, sutra je novi dan… misliću o tome sutra (dobri stari Skarlet O’ Hara sistem? ) Može i tako. Ponekad.

Ponekad, opet, barem polazim od sebe, jednostavno pomislite, samo da mi je jedna anestezija, da ovo što u duši boli, jednostavno utrne, da ga izvadim. Sve je to ljudski, i sve je legitimno, ali nema ‘leba od toga.

Ono što sam naučila, a ako to nekom pomogne, sjajno, ako ne, preskočite, jeste, da treba stati licem u lice sa problemom.

E, sad, nekima to ide lako, takav su tip, problemi jednostavno skliznu niz njih, dok su drugi, od malo drugačijeg materijala upleteni, pa svaki, i najmanji problem, može da im bude gigantskih razmera.

koala-1Od ovog drugog sam i sama pravljena i dobro znam zašto baš o ovome hoću nekoliko reči. Dok sam se opirala, dok sam na sve načine tražila tu magičnu formulu kako da jednom jakom anestezijom blokiram sve svoje probleme, oni su, lepršavo narastali do takvih srazmera, da bih ponekad mislila da ih imam sasvim dovoljno da čitav jedan grad prekrijem istim. Boli. Znam. I ako vas trenutno boli, neće se ovo baš mnogo lepiti za vas, ali, ipak…

Razmislite da poradite malo na sebi. Da otkrijete koji su to mehanizmi koji vas dovode u problem, da se presaberete i shvatite da je taj osećaj uvek isti, jači ili slabiji, ali da radi uvek na istom principu. Nenadano vas zaskoči, blokira, u manjoj ili većoj meri, zamagli vam pogled na svet i u tom trenutku je sve strašno, grozno, nerešivo, smak sveta. Da. Teško vam je. I?

Pa šta ste očekivali? Da vam u trenutku kada ste čuli suočili sa nekom lošom dijagnozom, materijalnim gubitkom, smrću, da vam u takvom trenutku neko da jednu metlu kojom ćete to sve počistiti pod tepih. Hoćete? Zamislite taj tepih i vas kako malo, malo nešto sakrijete ispod. Sutra ću o tome. Sledeće nedelje. Sledeće godine. Hm… ako ne pričam i ne mislim o tome možda će i nestati… E, dragi moji, samo napred, čistite i mislite, pa kad se jednog jutra samo sapletete o tu gomilu na koju ste, šatro, zaboravili da je pod tepihom, čitavo jedno brdo plesnjivih i prašnjavih problema poleteće na vas. Ali sada već u tako izmenjenom obliku, da će vam trebati meseci, a možda i duže da ih raspetljate i skontate šta je suština, šta je uzrok vašem padu. Jer pad je posledica, a uzrok se krio ispod tepiha.

A, opet, možete i da naučite da se nosite sa problemima. Ne bih sada o tehnikama. Ne bih vam sada delila ni savete, jer uopštavanje vodi obesmišljavanju. Ali, hoću da vas drmnem da počnete da učite najvažniju lekciju u životu, i da zavolite najvažnije biće u svom životu – da zavolite sebe same. Kad tu lekciju savladate, sve je posle lako.

Mislim, neće nestati ono što vas muči, ali, vi ćete biti spremni da se suočite sa tim.

Neće prestati da vas boli svaki put kad naiđe taj talas, moguće da svaki put bude sve veći i sve bolnije da vas udari, ali ono što ćete znati jeste da kao i svaki talas koji se podigne i taj mora pasti i sve će biti dobro, a vi ćete imati jedno novo iskustvo.

Naučićete ko su ljudi na koje možete da se oslonite, i da im bezgranično verujete – jer oni su vaše najveće bogatstvo. Ne bih menjala svoju malu svitu koja me svaki put kad je teško junački sprovede kroz to i ne da mi da se prepustim samosažaljenju, za sva blaga ovog sveta. Kad znate da imate one koji razumeju i koji su spremni da u svako doba dana i noći budu podizači, nežni, ali uporni sprovodnici, tada ste na konju. I, da bitno je da imate svog maharišija – osobu kojoj verujete više… pa više nego rođenoj majci (naravno da vas rođena majka razume, i da ne shvata to kao konkurenciju).  Tada možete mirno da spavate do sledeće bitke. Tj. da zaboravite da će nova doći (a doći će).

U međuvremenu, treba da dišete punim plućima. Da se smejete, bezgranično mnogo, ali ne iz grla, ne iz nužde, već iz stomaka, onako, opušteno, kao što ste to radili kad ste bili deca. A to ćete najlepše i jedino moći da radite upravo sa svojim najdražim i najužim krugom. Sa njima ste svoji. Pred njima znate da možete da se ogolite do same suštine, i da vas neće krivo shvatiti. Pročitah u jednoj knjizi, pa sada parafraziram – da  muškarac istinski voli  onu ženu pred kojom može da se totalno opusti i da ne skriva svoje „ludilo“. U stvari, da jedino pred ženom kojoj apsolutno veruje može da pokaže svoju najnežniju i najranjiviju stranu, znajući da mu nikada neće baš u to mesto zabosti prst ili tešku reč. Ja sam tu rečenicu proširila i prihvatila kao definiciju iskrenog odnosa sa onih mojih nekoliko najužih. Širenje kruga, sužava poverenje, pa što su ljudi udaljeniji od centra, to manje od vašeg mesa vide, a sve više im je pred očima  prvo samo koža, a kasnije samo odelo… ili samo zamagljena slika onog što bi oni rekli da ste vi. I to je normalno.

Zato, ako već imate krug, opuštanje i uživanje. Ako ga nemate, pobrinite se za ga stvorite. Ako ste našli svog maharišija, sjajno… ako niste, preporuka – uradite to što pre.

Jer, život nije ni ružan ni lep. On je upravo onakav kakvim ga mi sami stvorimo, skuvamo, zamesimo…

A kuvamo sledeći put dalje…

*Mahariši je ovde uzet kao interni naziv za osobu kojoj ste spremni da prepustite da bude neka vrsta vašeg duhovnog vođe, neko kome bezgranično verujete i u čije ste se dobre i ispravne namere da delu uverili.

Životni krugovi – ili kako napraviti listu bitnih ljudi

 

Dobila sam prvi komentar za moju ideju o paraterapiji. Još jednom bih volela da podvučem, da ovo para znači nepravi, i još uz to dodah da sam u pokušaju, jer nemam pretenzije da uzimam nečiju sudbinu u svoje ruke. Ali, znaju oni koji me znaju da umem ponekad da pročačkam, da osetim, predosetim, da nekad (kako reče jedna možda meni i najdraža osoba na svetu) pokvarim maštarije, svodeći snove u realnost, ali umem i da podržim snove dajući im realni okvir.  
water-circle-meditation

E, sad, ono da ništa nije slučajno, davno shvatih. Da u svoj život privlačimo događaje koje želimo (a još češće koje ne želimo) i to odavno znam. U suštini, nisam ja pametnija od drugih, samo spadam u onaj deo  čovečanstva koji prepoznaje znake i ne zanemaruje ih (barem ne često i ne svesno). I umem da budem zahvalna na tim „namigivanjima“ nekog ko od gore gleda na sve to. Zvali mi to Bogom, učiteljem, Univerzumom, Silom, Nagualom, ili nekim inim imenom, verujem da postoji jedna „univerzalna“ sila koja sve drži u ravnoteži. Pa odatle i pravilo setve i žetve. Svaki naš potez ima neku krajnju posledicu. Ispričaću jednu životnu situaciju – vrlo banalnu – o uzrocima i posledicama. Majka dvoje male dece je pretrpala frižider hranom, i usput je loše rasporedila po policama. Deca su bila dovoljno „velika“ da znaju da otvore isti, ali niža od najviše police. Ona je na najvišu policu stavila komad pršute – dete je otvorilo frižider i pršuta mu je pala na glavu. Dovoljno mali komad da ga ne povredi mnogo, ali dovoljno veliko da ga prilično zaboli. Da je vrata otvorila odrasla osoba verovatno bi meso uhvatila pri padu, ili bi joj u najgorem slučaju palo na nogu. U stvari, da je majka bila urednija do svega toga ne bi došlo. Ovo je samo jedan, možda malo drastičniji primer, ali mislim da bi svako u ovom trenutku mogao da navede barem jedan sličan. Uzrok i posledica. Ili, još jednom – univerzalna sila koja se samo stara da sve bude u ravnoteži. Svako dobro, a zlo još pre – sve vide oči sudbine…

Vratiću se na Zocino pitanje – …nestrpljiva sam da vidim sta dalje biva, jer sam u nekakvom stanju panike, tuge, sto, osim moga muza, kao da su se svi moji najblizi izgubili u gustoj magli. Gde ja to njih pogubih, gde izgresih ,bas sam danas, vozeci se tramvajem sa posla, umorna, zabrinuto razmisljala. Da li sam to ja sve starija ,rigidnija, sebicnija ili….Nemam uvek odgovore. Tako mi treba pomoc.

 

Sticaj okolnosti je da se poznajemo. Da smo plus-minus približnih godina. To su godine u kojima bi trebalo da smo na vrhuncu snage, ekonomske moći, fizički i psihički stabilni, sa već relativno odraslom decom, sa dovoljno slobodnog vremena i novca za uživanje u plodovima svog rada. Tako bi to trebalo da bude. Ali, u zemlji u kojoj preko 20 godina konstantno traje kriza, osiromašenje, devalviranje vrednosti, ova priča o najboljim godinama ne postoji. Postoji samo vreme koje prolazi. I tu dolazimo do ključne činjenice – kako od toga napraviti najbolju pitu. Naravno, kriza je uticala i da se raselimo, pa to svemu daje dodatnu notu.

 

Jednostavno treba napraviti prioritete. Ne samo u poslu, već i u svim ostalim stvarima. Moja tzv. teorija koncentričnih krugova, često samocitirana. U jednom trenutku svog života bacili smo kamičak u vodu i on je počeo da pravi krugove. Prvi, mesto na koje je pao jeste mesto na kome se nalazimo MI – kao jedinke i oni koji su sa nama, naši najbliži – parnter, deca, roditelji ukoliko žive sa nama. E, sad u ovim godinama najuži krug  je najčešće dvojac. Deca su već sledeći krug, kao i roditelji, ukoliko su živi. Sledeći krug je nekoliko najbližih prijatelja, dvoje, troje. Sledeći krug  je naše dalje okruženje – poznanici sa posla, komšije. Rodbina i dalji prijatelji (iz detinjstva, iz starog kraja… su već sledeći krug) a sve van toga više nije dohvatljivo. Da u životu nemamo nikakve druge obaveze, možda bismo i stigli da se ravnomerno raspodelimo na ove krugove. Ali, kad uz sve to dodamo na prvom mestu posao, pa održavanje doma, pa kako tempo i propisi nalažu razna usavršavanja, doškolovanja, potrebu da se otputuje na odmor (ukoliko okolnosti dopuštaju), često su tu i dodatni poslovi – pa trud  da sačuvamo brak/vezu i da se posvetimo deci i roditeljima i ponekad vidimo ono dvoje-troje prijatelja život nam je već prepunjen. Ako nema dece još je moguće održavati relativno čvrste veze sa još jednim krugom – rodbinom, ali to je maksimum. I sve ovo pod pretpostavkom da smo svi u istom mestu stanovanja, ili u krugu od nekih 20-50 km. Sve preko toga je nemoguća misija. I kako god to zvučalo to je najčešće neminovnost.

Moj savet bi bio – sesti i postaviti stvari na svoje mesto. Ko je tu pored nas? Ko je u sledećem krugu? (Deca, roditelji, unuci) I ko je u trećem? Tj. ko su nam u tom trenutku najbliži prijatelji – ovde nekad treba praviti kompromis – možda nam „najbliži“ prijatelji neće biti oni koji bi nam srcu bili najbliži, ali sigurno postoje neki ljudi sa kojima možemo da provedemo određeno vreme, da nam bude prijatno sa njima, da nam se mogu naći kad nam treba podrška, a u našoj su najbližoj okolini. Čovek je društveno biće i ne možemo živeti otuđeni držeći se principa – ovde mi niko nije ravan/dostojan/zanimljiv… moj najbliži živi tamo i tamo… i nemam nameru da se sa nekim novim družim. Budimo svesni činjenice da se ti koje mi kujemo u zvezde najčešće drže one stare i istinite  – daleko od očiju-daleko od srca… tj. drže nas u srcu kao dragu uspomenu i rado nas vide jednom u boljem slučaju dva puta godišnje, pomoći će nam ukoliko im se direktno obratimo, ali naši krugovi se sve manje presecaju.

I nisi, Zoco, ti njih izgubila, niti si se ogrešila ili pogrešila. Jednostavno, s godinama naše telo traži sve više odmora – posao ne možemo zapostaviti, tako da nam dom postaje okosnica i taj mir koji u njemu nalazimo treba negovati. Pokušati ako je moguće jednom nedeljno videti decu ili roditelje (ako smo blizu), ako je moguće jednom nedeljno naći vremena barem za jednog od ono dvoje-troje najbližih prijatelja (to mogu da budu i braća i sestre, zavisi kome je ko najbliži i duhovnom, ali i prostornom smislu), a sa ostalima iz sledećeg kruga, ako uspete da  vidite nekoliko puta godišnje (3-4 puta) vi ste uspeli.

Ne znam da li sam nekom ovim pomogla, ali to je moje viđenje sveta u četrdesetim… Ja sam stvorila svoj mikrokosmos i nekoliko krugova oko njega. Sve ostalo što uspem da dotakem izvan njih je čista premija.

Dobrodošli na paraterapiju…

Nisam psiholog. Nisam ni lekar, niti terapeut. Imam oči, uši, srce i dušu. Mnogo pričam, ali i dobro slušam. I što je još važnije čujem to što slušam. Ona prva tri zanimanja nisam jer nisam završila škole za to. Ali, sve više  sam ubeđena da

576293_4202581055431_827742657_nje mojih, za sada 18 godina rada sa mladima, njihovim roditeljima,  razne obuke i konstantno unapređivanje sebe, otvorenost ka novim saznanjima dosta dobra osnova da mogu da „osetim“ ljude oko sebe. Poslednjih godina preplavljeni smo raznoraznom literaturom iz oblasti popularne psihologije i ta hiperprodukcija dovela je do animoziteta mnogih kako prema toj vrsti literature, tako i prema psihoterapiji kao načinu za razrešavanje problema.

E, sad nije mi namera da se mešam u posao ljudima kojima je ovo posao. Moja namera je da sa vama podelim svoja promišljanja, dileme, saznanja. Da vam prenesem kako ja shvatam sve ono što se podvodi pod tajnu, Univerzum, puteve Gospodnje, učenja naguala, iliti kako sam u svemu tome našla svoj lični put. Možda vam pomogne ili vas podstakne na traganje. Nešto kao paraterapija u pokušaju. Mnogo sam čitala. Otkrivala sebe kroz Rebt. Proučavala i još uvek proučavam filozofske, psihološke, teološke i ine pristupe rešavanju nevidljivih i neopipljivih (ne)doumica duše, i njihovih odraza na telo. Kad boli telo – često viče psiha. Kad viče telo – psiha je povukla ručnu. I tako u krug. Dobrodošli na paraterapiju. 

Jedna sunčana aleja za ove hladne dane… ili preporuka za čitanje…

Onaj ko zaista hoće da upamti događaje ne treba da se predaje sećanjima. Ljudsko sećanje je suviše proizvoljan proces da bi se čvrsto držalo prošlosti; ono je suprotnost onome za šta se izdaje. Jer sećanje može više, mnogo više od toga: ono uporno doziva čudo da bi se sklopio mir s prošlošću, u kome nestaje svake ozlojeđenosti, a veo nostalgije obavija sve stvari koje smo nekada osećali oštro i bolno.

Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene.

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig

berlin

Mihael Kupiš – Miha, glavni junak ove priče živi u Istočnom Berlinu, na korak od sreće – kroz prozor može da vidi Zid. Na kraćem kraju Sunčane aleje on i njegovi prijatelji proživljavaju poslednje dane detinjstva, prve ljubavi, otkrivaju rokenrol, zapadnu filozofiju, egzistencijalizam, surovost totalitarnog režima,  i razvijaju  jedan posebnan vid humora koji teši, štiti i kao junački ep, minimizira i ismeva one koji ih drže u pokornosti… Možda će se mlađim čitaocima ovaj roman činiti nadrealnim i totalno izmišljenim, ali moja, i generacije pre moje s osmehom na licu setiće se imanja i nemanja… snova o boljem i drugačijem životu, potrage za originalnim gramofonskim pločama, farmericama, tehnici nastaloj na zapadu, prvih fiksih telefona u stanovima.

stones-exile-super-deluxe1

 

 

Čitajući sve vreme me je opsedala ideja o tom Zidu. Mi smo bili tada neka vrsta zapada za Istočni Berlin, a bili smo daleko od zapada. Mi smo bili (često citirano) istok na zapadu i zapad na istoku. A, sada? Ne, nije mi namera da budem patetična. Ova rupa u vremenu na ovom prostoru iskopana je davno. Malo smo pobrkali strane sveta, zaboravili gde su vrata, a prozori nam se zamaglili. Ne želim ovog jutra ni da razmišljam da li je to dobro ili nije.

Jednostavno, Istočni Berlinci srušili zid i stopili se sa zapadom. Mi smo ostali tamo gde su nas davno smestili, samo smo, valjda zato što se zemlja okreće, a mi stojimo nekako kliznuli istočno od raja, zapadno od pakla…

U stvari, sve je to tako nevažno. Ja sam samo želela da vam preporučim knjigu za ove zimske dane…

 

watch?v=Ntip526E4HY

 

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig

БИТКА ЗА БЕБЕ СЕ НЕ ЗАВРШАВА У ПОРОДИЛИШТУ – ИЛИ УЛАЖЕМО ЛИ МИ У БУДУЋНОСТ?

Овај текст је настао у пролеће 2012. године. Пробала сам да скренем пажњу јавности на једанаесторо предивне деце која су четири године вредно радила, писала и спремала своју прву књигу. И спремили су је. Урадили су све што је било до њих. Уместо на улици, у кафани, они су време проводили пишући. Уместо да свој бес, страхове, незадовољство, радост, и све остале емоције које прате одрастање, да уместо да то „испуцавају“ у тучама, бесмисленим свађама, узалудном трошењу енергије, они су писали. Три приче из припремљене збирке освојиле су прва три места на аномимном конкурсу за најбољу кратку причу. Једно дете је уписало режију, једно драматургију, једно класичне језике, једно социологију… једно учи скандинавске језике… двоје је будућих правника… неког сам, вероватно, случајно заборавила, али их у срцу носим, јер четири година сам их учила да само треба поштено радити и да ће све остало доћи на своје место. Да је њихова обавеза да буду добри и вредни, и да су они своје учинили а да је сада на нама, одраслима да урадимо своје. И, они своје јесу, а ја се осећам као издајник. Како сам могла да верујем да ћемо да „осетимо“ вредност и величину ових младих људи? Како сам могла да им обећам? Како сам могла да будем тако наивна да верујем да верујемо у лепшу страну приче? Да ли треба да се десе убиства, малтретирања, шиканирања… све оно што на сва уста осуђујемо – а требало је само да у правом тренутку децу усмеримо у добром смеру. Да откријемо најбоље у њима. Да их подржимо – нечије мало неком је велики ветар у млада крила. Објављујем наново овај текст, чисто да нечија савест можда проради. Куцали смо на врата оних који су могли да нам помогну. Могли, али нису… Вруће пролеће беше. Почело од Ђурђевдана, на пролеће мислим. А прође и Митровданак…. а ми још увек чекамо…
 

Упознајте нас, ми смо лепша страна приче о младима данас и овде! Ми смо Кг-Улт – и још увек чекамо своју прву књигу

Бранков дан. Рођендан Бранка Радичевића. Многи прођоше кроз Карловачку гимназију, али он је синоним за  карловачког ђака. Његов “дух” је прво што вас дочека кад се упишете, и заувек у вама настани део вечности. Касније још попијете мало воде са чесме Четири лава и тиме заувек останете везани за ову дивну варош.

Пре четири године, направисмо манифестацију Бранков дан (мада то уме да потраје и по неколико дана), да прославимо рођење песника и да свету покажемо шта ђаци карловачки умеју.

И почесмо да пишемо приче. Креативне радионице, истраживање једне, тада за нас нове форме – кратке прозе. Писали смо свуда. У учионици, на дворишту, у неким кутковима вароши, код куће, ноћу кад нисмо могли да спавамо, кад су нас ломиле туге и кад су нас подизале радости. Онда бисмо то читали, коментарисали, критиковали, постајали све бољи и бољи. Учили да не будемо сујетни. Да се отворимо једни према другима. И свако је развио свој препознатљиви стил, јер како смо расли и откривали свет, тако смо се и у писању откривали. И, онда, одједном схватисмо да је то толико добро, да је то континуирани групни рад у трајању од четири године и да би то ваљало преточити у књигу. И направимо групу Кг-Улт. Да, то смо ми. Нас једанаест.

Тог 15. марта 2012. беше претпромоција наше књиге. Појависмо се пред светом, пред нашим друговима и професорима. Ако је неко од њих до тада и сумњао у нас, тог дана је схватио да смо озбиљни и да смо добри.

Позвали смо и медије. Мислили смо, сви пишу о проблемима младих, о томе како омладина ништа не ради, како се у школи ништа не учи, како је све црно. Стално се пише о одливу памети, а ми смо хтели да покажемо да смо све супротно од наведеног. Да смо лепи, занимљиви, паметни, радознали. Да смо у Карловачкој много тога научили, и да смо постали добри људи. Да радимо сјајне ствари. Јер, нисмо ми само писали ове четири године. Неки су били на размени у Америци, неки су учествовали у раду Истраживачке станице у Петници, неки су позвани да посете европске институције, а неки опет учествовали у међународним пројектима. Ишли смо на разна такмичења и освајали награде. Глумили, рецитовали, певали. Такође, можемо да причамо са вама о свему од филозофије до физике. Читамо много, гледамо добре филмове и слушамо квалитетну музику. Ми смо она лепша страна ове земље, ми смо оптимисти, верујемо у сада и овде. Верујемо у ону “кад се много малих сложе…” Али, нико се из медија није појавио. Можда нас сада неко примети и реши да нам помогне да заокружимо нашу причу.

Да нам помогне да из виртуелног света наша књига пређе у реални, да се одштампа.

Ми не сумњамо да постоје они који могу да нам помогну. У ствари, да вас питамо, да ли сте ви вољни да постанете део наше приче? Размислите, прочитајте неке од наших прича на блогу, посетите нашу страницу на Фејсбуку, дођите упознајте нас. И, да све ово о чему вам причамо урадило је нас 11. Замислите онда колико још дивне деце има у Карловачкој гимназији?

Не верујете? Дођите и проверите!

Књига, нажалост ни до дана данашњег није угледала светлост дана. Све више ми се чини да се ми децом бавимо само кад већ постане касно, када им срушимо снове и када оду на другу страну, ону на коју их је тако лако небригом гурнути, а тешко, тј. понекад немогуће на њега поново вратити.

 

Kids-Playing-Outside