Begbede ili ljubav na prvo čitanje

7713_10152153570401490_1866964926_n

Na netu možeš naći sve što ti padne na pamet. U jednoj od takvih pretraga s namerom da proverim rok trajanja nečega (više se ni se sećam  koja namirnica je u pitanju), pronađoh tekst o tome da Ljubav traje tri godine. Autor Frederik Begbede. Pročitam. I zaljubim se na prve reči.

Ljubav je unapred izgubljena bitka.
 
U početku, sve je lepo, čak i vi sami. Ne sećate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čudâ. Niko na planeti Zemlji nikada nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu, I jednostavna je; ta sreća ima lice. Kosmos se osmehuje. Godinu dana vaš život biće niz sunčanih jutara, i vama je sunčano jutro čak i kad je snežno popodne. Pišete knjige o tome. A onda se uzmete, što pre – zašto čovek da razmišlja kad je srećan? Od mozganja postaješ tužan; treba se prepustiti životu.
 
Druge godine stvari počinju da se menjaju. Postali ste nežni. Ponosite se saučesništvom koje se ukorenilo u svakodnevicu vašeg para. Ljudi na ulici misle od vaše žene da vam je sestra: to vam laska, ali i utiče na vas. Ljubav vodite sve ređe, i mislite da to nije razlog za zabrinutost. Ubeđeni ste da je svakim danom vaša ljubav sve čvršća, dok se zapravo iz dana u dan kraj vašeg sveta neumoljivo bliži. Branite ustanovu braka pred svojim drugarima neženjama koji više ne mogu da vas prepoznaju. A i vi sami, jeste li sigurni da sami sebe prepoznajete dok recitujete lekciju koju ste naučili napamet, uzdržavajući se pri tom da ne pogledate za mlađanim gospođicama za kojima se cela ulica okreće?
 
Treća je godina, i vi se više i ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću. Sa ženom više I ne razgovarate. Sate i sate provodite s njom u restoranu slušajući šta pričaju oni za susednim stolom. Izlazite sve češće zajedno: to vam dođe kao opravdanje da se više ne tucate. Uskoro dolazi i onaj čas kad svoju ženu ne možete više da podnesete, ni jednu jedinu sekundu, jer zaljubili ste se u drugu. Samo u jednome se niste prevarili: život je, zaista, taj koji ima poslednju reč.
                                                                                                                                                                                                                              Ljubav traje tri godine
 

Ne, nije me oborila s nogu ideja o granicama ljubavi. Naprotiv. Duboko i naivno verujem da ona nema rok i da ne prestaje. Predmet mog obožavanja postade pisac. I, krenulo je pretraživanje – prvo neta – jer rekoh tamo možeš naći sve. Izdat i preveden u Hrvatskoj. Hm. Krenem po knjižnicama novosadskim i u tri eminentne (od kojih jedna nažalost više ne postoji, druga se gasi, a treća… pa još bije bitku za opstanak), i u sve tri mi rekoše da Begbedea nema. Nepoznat u zemlji Srbiji. Onda počeh da gnjavim ljude oko sebe – ide li neko od vas ovih dana u Hrvatsku? Znate li nekog ko zna nekog da ide… i tako u krug, ali baš tog leta niko koga  ja znam nije putovao u komšiluk. I, jednog od tih popodneva leta 2010. pogledam u izlog jedne od novosadskih knjižara – i vidim Frederik Begbede – i uletim u momentu.

Dobar dan, imate Begbedea, vidim…. 

Dobro vidite.

Ljubav traje tri godine?

Francuski roman. 

Pročitala sam ga u dahu. Potražila izdavača. Beše to www.booka. Napisah im mail da ih pitam za onu koja objašnjava rok trajanja. I, zamislite, u roku od odmah dobih odgovor – objasniše mi da se ista prevodi, da im je u planu da objave još nekoliko njegovih knjiga. I ispuniše ljudi obećanje. Do sada je u izdanju Booke na srpskom tržištu objavljeno:

Francuski roman 

Upomoć, molim za oproštaj

699 dinara

Ljubav traje tri godine

i Romantični egoista (koju upravo stiže u pretplati).

315066_10152150380296490_12985627_n

Zašto toliko volim Begbedea? Volim ga jer je uspeo da mane pretvori u vrline. Uspeo je da napiše jedan od, po mom mišljenju, najlepših romana koji pričaju istoriju Evrope kroz ličnu istoriju jednog pisca –  kroz prizmu raspada porodice on slika raspad tradicionalnih evropskih vrednosti, pričajući intimnu priču o ženama, piću, drogama – on priča priču urbanog muškarca kome nije više dovoljno da bude pametan i muževan. Progovorio je o mukama muškarca 21. veka. Industrija kozmetike, prezasićena ulošcima, maskarama, senkama, našla je novu žrtvu – metroseksualca – muškarca koji ne sme da ostari, koji ne sme da se opusti. Jedna potpuno nova industrija, u kojoj je fokus na muškarcu srednjih 30 godina. Ostvaren finansijski, sada treba da očuva mladost – a ko može bolje da mu pomogne  u tome od tone hemije – kreme, losioni, parfemi, depilatori, tablete – način kako konzvervirati sebe. Ljubav, prevaziđena kategorija. Žene su potrošna roba – nedosanjana – željena, osvojena – ostavljena. Rok trajanja tri godine. Što mlađe to bolje. Marketing novog doba. On je buržuj, on je boem, on je iskren do one granice da neke vređa, on je razotkrio sve što se otkriti može – i razvod svojih roditelja, i zavist prema starijem i kako kaže lepšem bratu, i ovisnost o drogama i alkoholu, ali je opisao i turobnost i strahotu istražnog zatvora koji se nalazi u takoreći srcu Pariza – kontrast grada ljubavi i hladnoće pritvora. Anksioznost na granici panike jedinke izolovane u ćeliji. Neko ko kaže da ljubav traje tri godine, poručuje njoj, nekoj u srcu grada – da mu da svoje ruke da zaspi među njima – dečački vapaj za ljubavlju, dodirom i toplinom.

I kako onda da ga ne volite?

 

Putuj poput Super Marija!

Nisam dugo pisala na ovom blogu. Prvo, nisam bila sigurna da li ćemo ostati na ovom domenu, nešto smo se presabirali, da ne, ali kako se približavao rok za uplatu, sve sam bila sigurna da treba da ostanemo ovde. Kad kažem mi – mislim na još jedan blog posvećen automobilizmu, jedan online časopis o automobilima, i ja, koja sa automobilima imam taman toliko veze da znam da znam šta mi se sviđa, a šta ne, i da su korisni da me prevezu od tačke A do tačke B. No, i ova priča nekako ima veze upravo sa tim – kako preći od tačke do tačke.

Putujemo – Leb i sol

Svako od nas ima svoj način. Jutros slušam nekog dečaka koji objašnjava koliko ima različitih načina da se složi Rubikova kocka. Broj  puteva je ogroman, ali bitno je da svaki vodi do cilja. Tako i u ovom našem životu – postoji n-ti broj načina, ali bitno je da nas vodi do cilja. Cilj je onaj trenutak kad podvučemo crtu jednog dana. Sve između toga su tačke na putu – punktovi. E, sad ako na svakom punktu izgovorite nešto poput: ovaj me ne zanima, ovaj je bezveze, ovaj je pretežak, ovaj nije za mene, za ovaj nemam novaca, ovaj je blamantan, ovaj je ispod mog nivoa, ovaj zahteva previše promena – a ja nisam osoba koja može da se menja, ovaj je suviše komplikovan – zahteva previše vremena, napora, truda… ako znači na svakom stajalištu izgovoriš nešto od ovih negativnih – blokirajućih rečenica, u jednom trenutku na tvoj put će se spustiti rampa. Stop. Ne može dalje jer ne želiš dalje. Ako ti je prva, druga, peta tačka bila zamorna, neinspirativna, komplikovana, neudobna, onda će i sve ostale biti takve. Bićeš jednostavno zablokiran u jednoj tački i takav će ti i pogled na svet biti. U blokadi.  Dani isti, prijatelji koji ostanu biće samo oni koji su u istoj blokadi kao i ti, jedna po jedna lepa stvar će nestajati iz tvog okruženja, ostajaće samo one koje ti služe kao sidra da te drže u trenutku u kom misliš da se osećaš sigurno i dobro. Da, u jednom trenutku ti je tu bilo zaista dobro. Ali to je bio taj trenutak, taj sat, ta godina. Vreme prolazi, stvari se menjaju,  i ti počinješ da zaostaješ.  I fizički i duhovno. Čuvajući ono što je bilo, gubiš ono što imaš i što bi mogao da dobiješ  podizanjem sidara.

S druge strane, imaš mogućnost da ideš od tačke do tačke, da savladavaš prepreke, da u određenom ritmu odblokiraš novi zadatak koji ti život postavlja na putu. Znaš onu – bitno je putovanje. I jeste. Do cilja ćemo svakako stići. Ali način putovanja određuje i kakav će taj cilj biti. Zato je put važniji. Rešavanje zadataka jeste teže od prepuštanja. Kada pustiš možeš da se opustiš. Tako ti se čini. Uh, dobro je. Ne moram da se trudim, ne moram da učim, ulažem napor, da se odričem ičega, ne moram da se menjam, treba samo da se prepustim toku.  Da li biraš ovaj put? Ili onaj naoko teži?

Da ne budem teoretičar – evo šta ja biram. Ili šta sam izabrala. Izabrala sam da prepoznajem punktove na svom putu i da na svakom zastanem i pročitam uputstvo za nastavak puta. I, mogu vam priznati, onaj ko piše ove zadatke jeste jedna vrlo duhovita osoba. Često pomislim – a kako sada? Šta sada? Mogu li ja ovo? Ovo je teško, bolno, nepravedno, nije za mene. Ali, ne pomislim JA OVO NE MOGU. Mogu i hoću. Pustim neko vreme da sagledam problem iz raznih uglova. Nekad ishitreno krenem da ga rešavam pa dobijem znak da treba tri koraka unazad da se vratim. Ponekad potražim pomoć prijatelja, a ponekad pomoć nekog ko je stručan u određenoj oblasti, pročitam tekst u vezi sa nečim, dobijem informacije, prepreka mi postane prijatelj – i stvari se počinju razmotavati u moju korist – kad upoznaš svoj problem – on to više nije, on je tvoj stepenik za razvoj duha, tela, materijalnog… svega onog što želiš da razviješ.

Prigrlite svoje životne zadatke. Otpakujte ih, raščlanite na delove. Upoznajte svaki delić, sklopite ih ponovo na drugačiji način. Obgrlite svoj put i postanite jedno sa njim. Setite se igrice Super Mario – setite se svih onih silnih prepreka koje mora da savlada, ponekad i stotinama puta, ali ne skida osmeh sa lica. Setite se, kao da svaki put kaže, e, ovaj put idem na viši nivo – i sa tim uverenjem on stvarno u jednom trenutku prelazi na novo, bolje, zanimljivije – on putuje. Mario nikad ne odustaje – jedini zastoj napravi kad ti rešiš da ti je igra postala suviše komplikovana (pa se pravdaš time da je glupa, da te ionako ne interesuje kuda vodi, da imaš pametnija posla nego da savladavaš prepreke, da je ionako nemoguće stići do kraja…) Opravdanja, pravdanja, predavanja… Odustajanja, ustajanja, nestajanja…

realmario

Naravno, svesni smo da Super Mario može da savlada sve prepreke. Svesni smo da na kraju stigne na cilj. Neki igrač to uradi na jedan način, drugi sasvim drugačije i svako tvrdi da je njegov put ispravan. I jeste, jer kao što rekosmo  do cilja se svakako stiže, i on nije bitan – bitan je put kojim putuješ do cilja. Ako se predaš, varaš, izvrdavaš, kradeš vreme i trošiš mesto na putu, onda je i sam cilj besmislen. O čemu ćeš razmišljati kad na kraju cilj bude ispred tebe? Da je bilo dosadno, da ništa nisi preživeo, da su se drugi mnogo bolje zabavljali na putu, padali, ustajali, razbijali se i sa smeškom nastavljali. Upoznavali, upoznavali se, voleli, rastajali se, stvarali novi život, stvarali novac, gradili, kupovali, prodavali, učili, učili, podučavali, proučavali, nikad do kraja sve naučili, i svaka novo stečena veština i novo znanje bili samo stepenik na putu. Jednom zakotrljan čak i kamen ide dalje.

Razmisli – želiš li da se udobno smestiš na jednom životnom punktu i da jedno vreme ubiraš plodove, ali da onda tako ustoličen gledaš kako prijatelji, poslovi, novac, duhovne vrednosti, neka lepa mesta, zanimljivi događaji, dobre prilike, ljubavi, deca jednostavno prolaze pored tebe, sledeći svoju putanju, a ti sediš i dalje na istom mestu. Pod tobom se stvara mahovina, sunce sija na nekom drugom mestu, kod tebe je sivo, monotono i tiho. Jer sve tvoje je prolazi dok ti tražiš razne izgovore. Tako zamišljaš svoj životni put?

Ako čak i kamen može da se zakotrlja, možeš i ti. Ako ti je teško, zamoli nekog kome veruješ da te „pogura“ i nastavi da se krećeš. Kad misliš da je teško i da više nemaš snage, a ti opet zamoli nekoga samo da ti malo dune vetra u jedra. Da, kad se krećemo samo malo vetra je dovoljno da nastavimo plovidbu – za razliku od usidrenog kamena kog ni cunami ne pomera. Biraj, put je tu, pred tobom.

Jesi li spreman za preuzmeš odgovornost i zakoračiš u predivnu čaroliju zvanu putovanje kroz sopstveni život. Paraterapija je tu, spremna da svaki put dune u jedra svakom ko reši da putuje. Jer, kad putuju ljudi oko mene lakše putujem i ja. Ili, da kažem malo jednostavnije – ja putujem i ako hoćete da idemo zajedno u taj čarobni svet – jednostavno nema stajanja. Ko zastane, ostane.

 

<a href=“http://www.bloglovin.com/blog/6536589/?claim=56ryx28b7d3″>Follow my blog with Bloglovin</a>

Žene ne traže mnogo, samo traže konstantno – ili srećan nam 8. mart

Sutra će umreti čitavo jedna generacija karanfila. Ili, bolje rečeno, ovih dana je umrla, upakovana i sutra će samo biti prosleđena do svog konačnog boravišta, ili na svoju pretposlednju stanicu – jer jedni nikada neće ni otići iz cvećare, drugi će ostati zaboravljeni na nekim stolovima na nekim državnim poslovima,  a treći će uspeti da se dočepaju domova onih žena. Poslednja stanica – kontejner.

Šta bi rekle sve one žene koje su se borile i izborile za ženska prava da mogu da vide na šta se sveo 8. mart? Nisam feministkinja, daleko imagessam od te priče koliko i od meseca i ostalih nebeskih tela, ali jesam žena i ponosim se time. Ali, ne samo 8. marta. Nije se Klara Cetkin borila za dan karanfila. Ni za decu koja se jednom sete da donesu cvet mami, za muževe koji se dosete na povratku sa posla da bi mogli da odnesu jednu poluuvelu biljku supružnici, za učenike koji pokušavaju da „potkupe“ svoje učiteljice i nastavnice jedan dan u godini, jednim tužnim cvetom.

Osmi mart je dan žena, koji treba praznovati zbog prava koje su žene dobile.  Osmog marta 1857. godine radnice tekstilne industrije i drugih industrija držale su jedan u niz protesta tražeći poboljšanje uslova rada, povećanje plata, bolji položaj u društvu. Te protestantkinje je policija napala i proterala. Te iste žene su osnovale prvo udreženje žena, dve godine nakon ovog događaja i 8. marta svake naredne godine su sledili novi protesti. Jedan od najznačajnijih je protest iz 1908. godine. Tada je 15000 žena marširalo ulicama Njujorka, tražeći pravo glasa, kraće radno vreme i bolje plate.

Godine 1910. Druga Internacionala je organizovala prvu Međunarodnu konferenciju u Kopenhagenu i tada je 8. mart, na predlog nemačke socijalistkinje Klare Cetkin, proglašen za Međunarodni dan žena. I od tada se on i slavi kao takav.

E, sad, ne znam za podatak – da li su crveni karanfili možda stvarno tada poklanjani drugaricama (doba komunizma) na njihov dan. Ali, znam da su mnogi zaboravili šta je uošte 8. mart, zbog čega se praznuje i zbog čega je važan.

Ne kažem da bi trebalo da izađemo na ulice da pravimo nove proteste, ali nije ni daleko od toga. Danas žene imaju plate, bolje uslove za rad, kraće radno vreme, ali bolje u odnosu na šta? Kraće u odnosu na koga? Ima još mnogo stvari za koje bi žene mogle da dignu glas – pravo na rađanje i neotpuštanje sa posla zbog toga, pravo na jeftinu dečiju hranu i odeću, pravo na zdravu porodicu (što zaista podrazumeva barem usklađeno radno vreme – da majke uspeju da budu uz svoju decu), pravo na godišnji odmor (ne na dve nedelje u kojima se kreči, stavlja zimnica, ili čak radi neki dodatni posao da bi se otplatili računi, skupile pare za ogrev, kupile knjige za školu…), pravo na jednostavan život.

Može i ovako: pravo na slobodno vreme, na kafu sa prijateljicama, na kupovinu novih stvari u regularnim prodavnicama, pravo na to da kupe parfem u parfimeriji, a ne iz treće ruke, pravo na odlazak kod frizera jednom nedeljno… Znam, ovo zvuči banalno, ali je istinito. Jedan cvet u jednom danu neće promeniti svet. Samo će umreti cvet. Zadovoljna i srećna žena čini srećnim i čitav svet. Osmeh na majčinom licu podrazumeva osmeh na detetovom. Radosna žena jeste i radost njenog muškarca. Osmehnuta i radosna žena jeste pokretač posla.

Ženama ne treba mnogo. Treba samo konstantno. I, opet, ne pišem ovo iz ugla feministkinje. Jer nisam to. Ja sam žena obična, srećna, nasmejana, pokretač, jer osmi mart jeste moj praznik – jeste dan kada se setim i pomislim na sve one žene koje su se borile i izborile za ono što ja danas imam. Jeste moj praznik jer je njihova borba dovela do toga da imam i posao i platu i pristojne uslove za rad. Utoliko jeste moj praznik. Ali, nije moj praznik ako me se neko seti samo tog dana, ako misli da će jedan odmrznuti karanfil, zavijen u celofan da promeni moj svet. carnation_pink

I, da se razumemo. Volim poklone. Mnogo. Volim priče koje dobijem na poklon, volim cveće koje mogu da negujem i gajim, volim parfeme, knjige, tašne, lagala bih i bila bih licemerna kad bih tvrdila drugačije. Volim lepe stvari, i, 8. mart, upravo zahvaljujući tim hrabrim ženama s kraja 19. i početka 20 veka, jeste datum koji slavim jer je njihova borba omogućila da sve te lepe stvari koje volim mogu i sama sebi da priuštim. Zbog plate, i ravnopravnosti. I mogu i ja da poklonim.

Stavite prst na čelo, večeras, sutra, kad pročitate ovo i pomislite – šta za vas, drage moje znači osmi mart? Dan žena i ili dan mrtvog cveća? Jeste li ikad pomislili zbog čega slavimo i šta slavimo? I, da li je to jedini dan u godini kada vas se neko seti i pokloni malo pažnje i celofan sa drškom, jer, često taj tužni crveni cvet i ne stigne u komadu do kuće…

Srećan nam praznik, srećno nam pravo na to da budemo ŽENE, srećno nam martovsko sunce… Srećan nam osmi mart 🙂