Slatka moja… samo još ovo da ti kažem…

SSteaming6toji ova rubrika Slatka moja... prazna, a toliko bih tema mogla da načnem sa vama uz kaficu i ovo slatka moja… Slatki moj već ne ide jer bi moglo pogrešno da se tumači, tako da ostavimo ovu univerzalnu formu – slatkice kao povod za priče uz kafu.
Ispijanje kafe na ovim prostorima ima mnogo dublje značenje nego samo uživanje u crnom napitku. Ako to radite sami – znači da ste željni malo mira, svojih 5 minuta, da razbistrite misli ili jednostavno podignete pritisak. Ako ste uspeli od ispijanja kafe da napravite kućni ritual – dobili ste onih dragocenih pola sata u kojima opušteno pričate sa ukućanima, gde miris kafe umiri sva ostala čula, pa se tako gledate u oči, prozborite koju, setite se koliko je porodica važna i kako je lepo videti se na okupu makar i tih 30 minuta dnevno.
No, ispijanje kafe i poziv na kafu vrlo često je vapaj za društvom, pričom, savetom, bežanjem od usamljenosti. Volela bih da barem dva puta nedeljno na ovom blogu popijemo kafu zajedno. Da popričamo o temama koje nas tište, raduju, da podelimo neko iskustvo, ili da jednostavno znamo da ne pijemo kafu sami.

Ima nekoliko tema o kojima bih ja sa vama pričala na ovoj današnjoj kafi – rekla bih vam kako sam se divno provela sinoć na Otvorenim vratima u http://www.ultra-well.com na promociji alternativnih vidova lečenja. Upoznala sam nove divne ljude, otvorila u sebi neka nova pitanja, ali i spoznala nešto o sebi – šegrtovala u promociji floriterapije sa mojom dragom mentorkom Marijom Radojković, rešila da idem na jogu… i o svemu tome ću vam malo više pisati uskoro.

Dobila sam sinoć potvrdu da je rečenica koju mi je pre nekih 7 godina jedan alternativni učitelj rekao – kada sam bila u totalnom rasulu jer nisam znala kako da prevaziđem neka pitanja u životu, a htela sam na svoj način – odmah i sada – on mi je tada rekao – znate, vama je sudbina da budete strpljivi i trpljivi. Dobro sam zapamtila njegove reči jer sve u jednom trenutku dođe na svoje mesto i bude onako kako treba da bude, žirili mi ili ne. A ja sve godine brusim u sebi tu veštinu. I pali. Da znate samo.  Neke stvari iz porodičnog života i prošlosti počele su da se postavljaju na svoje mesto. Ni dobro ni loše. Upravo onako kako je trebalo, samo ja tada nisam mogla da vidim stvari njihovim očima, niti su oni mene i moje drage mogli tako da sagledaju. Ali vreme učini svoje. O tom potom.

Da, rekla bih vam da otvaram novu rubriku na blogu Razgovori kod Majske i planiram da razgovaram sa nekim ljudima koji meni znače, a koji su poznati i široj javnosti i imaju dosta toga da kažu. Očekujem već tokom ove nedelje prvi razgovor. Mnogo me raduje 🙂 i verujem da ćete i vi uživati.

U mislima su mi dve drage žene koje se spremaju na operaciju i kojima od srca želim da se što pre vrate kući. Dve divne, jake žene. U mislima mi je jedna mnogo draga osoba koju život trenutno dobro iskušava, ali o kojoj vam neću pisati. To spada u one prećutne priče, slatka moja… o tome nećemo ovaj put.

Znam da sam uopštila, ali nadam se da ćete narednih dana, meseci… biti Kod Majske i da ćemo uz kaficu pričati o bitnim i manje bitnim temama, a kasnije od toga praviti priče. Moj poziv za saradnju i dalje važi. Imate li neku priču koju biste objavili? Blog je otvoren za sve. Uskoro će krenuti i jedna zanimljiva, korisna i zdrava rubrika o hrani, ali i o tome malo više kad se svi uslovi uklope. Rubrika neće biti moja, i radujem se deljenju i prostora i lepih priča. Dakle, ako vi imate neku ideju, ili jednostavno želite nešto da podelite, Kod Majske ste uvek dobrodošli. 🙂
Uživajte u šoljici mirisne kafe…

Žene ne traže mnogo, samo traže konstantno – ili srećan nam 8. mart

Sutra će umreti čitavo jedna generacija karanfila. Ili, bolje rečeno, ovih dana je umrla, upakovana i sutra će samo biti prosleđena do svog konačnog boravišta, ili na svoju pretposlednju stanicu – jer jedni nikada neće ni otići iz cvećare, drugi će ostati zaboravljeni na nekim stolovima na nekim državnim poslovima,  a treći će uspeti da se dočepaju domova onih žena. Poslednja stanica – kontejner.

Šta bi rekle sve one žene koje su se borile i izborile za ženska prava da mogu da vide na šta se sveo 8. mart? Nisam feministkinja, daleko imagessam od te priče koliko i od meseca i ostalih nebeskih tela, ali jesam žena i ponosim se time. Ali, ne samo 8. marta. Nije se Klara Cetkin borila za dan karanfila. Ni za decu koja se jednom sete da donesu cvet mami, za muževe koji se dosete na povratku sa posla da bi mogli da odnesu jednu poluuvelu biljku supružnici, za učenike koji pokušavaju da „potkupe“ svoje učiteljice i nastavnice jedan dan u godini, jednim tužnim cvetom.

Osmi mart je dan žena, koji treba praznovati zbog prava koje su žene dobile.  Osmog marta 1857. godine radnice tekstilne industrije i drugih industrija držale su jedan u niz protesta tražeći poboljšanje uslova rada, povećanje plata, bolji položaj u društvu. Te protestantkinje je policija napala i proterala. Te iste žene su osnovale prvo udreženje žena, dve godine nakon ovog događaja i 8. marta svake naredne godine su sledili novi protesti. Jedan od najznačajnijih je protest iz 1908. godine. Tada je 15000 žena marširalo ulicama Njujorka, tražeći pravo glasa, kraće radno vreme i bolje plate.

Godine 1910. Druga Internacionala je organizovala prvu Međunarodnu konferenciju u Kopenhagenu i tada je 8. mart, na predlog nemačke socijalistkinje Klare Cetkin, proglašen za Međunarodni dan žena. I od tada se on i slavi kao takav.

E, sad, ne znam za podatak – da li su crveni karanfili možda stvarno tada poklanjani drugaricama (doba komunizma) na njihov dan. Ali, znam da su mnogi zaboravili šta je uošte 8. mart, zbog čega se praznuje i zbog čega je važan.

Ne kažem da bi trebalo da izađemo na ulice da pravimo nove proteste, ali nije ni daleko od toga. Danas žene imaju plate, bolje uslove za rad, kraće radno vreme, ali bolje u odnosu na šta? Kraće u odnosu na koga? Ima još mnogo stvari za koje bi žene mogle da dignu glas – pravo na rađanje i neotpuštanje sa posla zbog toga, pravo na jeftinu dečiju hranu i odeću, pravo na zdravu porodicu (što zaista podrazumeva barem usklađeno radno vreme – da majke uspeju da budu uz svoju decu), pravo na godišnji odmor (ne na dve nedelje u kojima se kreči, stavlja zimnica, ili čak radi neki dodatni posao da bi se otplatili računi, skupile pare za ogrev, kupile knjige za školu…), pravo na jednostavan život.

Može i ovako: pravo na slobodno vreme, na kafu sa prijateljicama, na kupovinu novih stvari u regularnim prodavnicama, pravo na to da kupe parfem u parfimeriji, a ne iz treće ruke, pravo na odlazak kod frizera jednom nedeljno… Znam, ovo zvuči banalno, ali je istinito. Jedan cvet u jednom danu neće promeniti svet. Samo će umreti cvet. Zadovoljna i srećna žena čini srećnim i čitav svet. Osmeh na majčinom licu podrazumeva osmeh na detetovom. Radosna žena jeste i radost njenog muškarca. Osmehnuta i radosna žena jeste pokretač posla.

Ženama ne treba mnogo. Treba samo konstantno. I, opet, ne pišem ovo iz ugla feministkinje. Jer nisam to. Ja sam žena obična, srećna, nasmejana, pokretač, jer osmi mart jeste moj praznik – jeste dan kada se setim i pomislim na sve one žene koje su se borile i izborile za ono što ja danas imam. Jeste moj praznik jer je njihova borba dovela do toga da imam i posao i platu i pristojne uslove za rad. Utoliko jeste moj praznik. Ali, nije moj praznik ako me se neko seti samo tog dana, ako misli da će jedan odmrznuti karanfil, zavijen u celofan da promeni moj svet. carnation_pink

I, da se razumemo. Volim poklone. Mnogo. Volim priče koje dobijem na poklon, volim cveće koje mogu da negujem i gajim, volim parfeme, knjige, tašne, lagala bih i bila bih licemerna kad bih tvrdila drugačije. Volim lepe stvari, i, 8. mart, upravo zahvaljujući tim hrabrim ženama s kraja 19. i početka 20 veka, jeste datum koji slavim jer je njihova borba omogućila da sve te lepe stvari koje volim mogu i sama sebi da priuštim. Zbog plate, i ravnopravnosti. I mogu i ja da poklonim.

Stavite prst na čelo, večeras, sutra, kad pročitate ovo i pomislite – šta za vas, drage moje znači osmi mart? Dan žena i ili dan mrtvog cveća? Jeste li ikad pomislili zbog čega slavimo i šta slavimo? I, da li je to jedini dan u godini kada vas se neko seti i pokloni malo pažnje i celofan sa drškom, jer, često taj tužni crveni cvet i ne stigne u komadu do kuće…

Srećan nam praznik, srećno nam pravo na to da budemo ŽENE, srećno nam martovsko sunce… Srećan nam osmi mart 🙂

Srpska Atina i grčki virus

Ovih dana mi rečenica: „Pomozite mu da se dostojanstveno sruši…“ odzvanja u svesti. Oni koji nisu imali tu nesreću da u mesec dana ostanu bez tri ili bez sva tri mosta, i koji nisu bili svedoci jednom istinskom potpomognutom rušenju mosta i ne osećaju svu gorčinu ove rečenice. Ali, Novosađani se sećaju dana kada je Žeželjev most najzad srušen uz domaću pomoć da se ni on ni stanovništvo oko njega više ne muče besomučnim pokušajima milosrdnika da ga sruše. Ali, o mostovima, onim pravim neki drugi put i na drugom mestu.

 

Žeželjev most pre rušenja

Žeželjev most pre rušenja

Ovaj put pričamo o knjižari „Most“ jednoj od urbanih kulturnih odrednica ovog grada. Jednom prilikom mi je gospodin Radmilo Mulić objašnjavao razliku između knjižara i knjižarnica. „Most“, knjižarnica gospodina Mulića i još možda dva ili tri slična mesta su jedinstveni po svom kulturološkom značaju za Novi Sad. Knjižarnice su prostori u kojima ne rade trgovci knjigama, već vam knjige prodaju ljudi koji su zbiljski zaljubljenici i poznavaoci istih. I, sad „Most“ moli da mu Novosađani pomognu da se dostojanstveno sruši. Pojela ga konkurencija. Veliki izdavači, veliki novac, trgovina knjigama. Ne, ne pišem ovo protiv tih velikih, jer i njih volim. Volim knjige. Ne pišem ovo ni protiv koga. Ili pišem protiv svih nas.

Knjižara "Most"

Knjižara „Most“

 

Kad je to Novi Sad oboleo od one retke bolesti kad grad počne da jede samog sebe iznutra, i to one najbolje i najčuvenije delove svoje? Najdragocenije. Ima li ovaj grad snage da spasavajući jednu knjižarnicu najzad počne da spasava sebe samog od nas samih?

Kao kroz maglu pokušavam da se setim samo nekih od mesta koje je pojeo mrak za mog života. Moj prvi privatni zubar beše tamo gde je sada Apolo centar. Jedna od prvih boljih prodavnica cipela takođe beše u tom malom pasažu. Klub Vojske. Bioskop. Gril. Sve jedno do drugog na tom trgu kod Miletića. On prst uperio negde neodređeno u visine. Valjda pokazuje put…  Neki dan, jedna baka priča u autobusu kako je radila u Etilenu na Trifkovićevom trgu. Ja se onda setih i onog drugog. Tu, opet, preko puta Srpskog narodnog pozorišta. Ne mogu tačno da se setim u kom lokalu beše… Ostao još City i ona državna knjižara.

Nestao Stoteks. Tu mi je majka radila dok me je čekala. Tu sam najbolje kasete u podrumu istog kupovala. Nema ga više. Sada su kulturni centar i Mango na tom potezu. Nema ni Narodnog bioskopa. Nema ni grila sa najboljim sendvičima. Postoji podzemni tržni centar. Andregraund šoping. Nema više ni starih zgrada po Njegoševoj.

 

Tanurdžićeva palata - nekadašnji Stoteks

Tanurdžićeva palata – nekadašnji Stoteks

Mogla bih ovako u nedogled. Ali ovaj put neću. Moje pitanje je bilo – možemo li sačuvati jednu knjižarnicu i na taj način krenuti u vraćanje duha Novog Sada? Možemo li jednom reći stoj ili je ovo samo kriza srednjih godina, trenutak kad Zvončica treba da shvati da ne postoji ni Petar Pan, ali ni da ona nema krila već treba da sedi i štrika u nekom ćošku u mekoj fotelji?

Imamo jedan i po bioskop. Imamo srećom još tri pozorišta, imamo još svega nekoliko knjižarnica, nekoliko malih radnji pozamanterije, dve-tri radnjice bele tehnike i to je kraj. Poješće nas hiper. HiperProdukcija, HiperMarketi, HiperKnjižare, HiperBioskopi, sve postaje hiper, samo smo mi sve više hipo u čitavoj toj priči.

Možda je ovo nova era Vodolije i možda vreme za novi HIPI pokret koji će nas izvući iz kandži HIPER i spasiti nam dušu od neminovnog HIPO… 

преузимање1

Dobrodošli na CoolUmnu jedne Majske

 

378689_342778652416354_910426591_n

 

Dobrodošli na CoolUmnu jedne Majske. Pokušaću da vam približim svoj svakodnevni svet – kuhinju, knjige, parfeme, svoju paraterapiju, moj pogled na terapiju duše, svoje fotografije. Ako vi imate nešto što biste podelili, javite mi se, ustupiću vam deo prostora, ukoliko se uklapa u Majsku sliku. Hvala vam što ste tu i što ste spremni za još jednu avanturu…

Džoni Dep, SOPA, PIPA i još koješta

Ovaj tekst objavljen je pre skoro godinu dana. Razvod Džoni Depa i lepe Vanese je bajata vest, kao i SOPA i ostale opasnosti o kojima smo tada brinuli. Ali, stari dobri marketinški trik – zamagljivanje nečim besmislenim, da bi kroz tu maglu nešto veliko i smisleno prošlo, e to je i danas aktuelno. Zbog toga, objavljujem ovaj tekst. Ovde. Slatki moji… da se ne zaboravi. 

 

Razmišljam, čujem, čitam, komentarišem, delim. Tako nekako bi trebalo kao u svakoj svaštarnici. Verovatno je i do vas stigla vest da se Džoni i Vanesa razilaze. Podseti me to na naš čuveni razlaz na relaciji Dača – Nata. Hoće, neće, ko je koga ostavio i zašto. Kad se kod nas takve stvari dešavaju, jednostavno znamo da se ispod žita valja nešto mnogo krupnije. Sitne, tračerske vesti zamagle nam poglede, i dok nacija brine da li je Nata prevarila Daču i kako će mala Hana sve to da podnese, dotle se privatizuje recimo još ono malo nečega što je ostalo, ili se potpiše još neki besmisleni sporazum, ili nas odbiju na još jednom evropskom izboru za mis, ili nešto slično…

E, sad, umesto da me preplavi osećaj blaženstva…. ah, najzad, Džoni, koji je sigurno svih ovih godina samo čekao da se rasturi od Vanese, pa da potraži baš mene (to što je i vama to prošlo kroz glavu, irelevantna je činjenica, jer, ovo je moj blog, pa u njemu Džoni pati baš za mnom), tog osećanja nema. Prvo, razmišljam kako da mu saopštim da je totalno omašio tajming, i da sada kada on hoće ja neću, eh, moj Džoni, ni ona polovina indijanske krvi nije više dovoljna – pirat iz malo bližih krajeva no što su Karibi, zarobi mi srce i tako ti je kako ti je, moj Džoni.

Nošah se čak sa mišlju da mu napišem i jedno pisamce – da razmisli, da se vrati Vanesi, ali onda poučena onom pričom sa početka – shvatih – sigurno se u svetskim okvirima nešto mnogo krupno dešava, a ovo dvoje su tu samo da nam skrenu pogled sa nečega. E, sad sa čega, ne bih baš umela da vam kažem, u ovom  trenutku. Ali da ima neka tajna veza, nemojte ni da sumnjate. Eto, umesto da se brinemo u vezi sa SOPA i PIPA pričom, o tome da već koliko sledeće nedelje čitava globalna mreža više neće biti velika hipi komuna,  da će se zbog deljenja lepo poređenje dade neko – recimo neke pesme Majkla Džeksona, moći „pazariti“ do 5 godina zatvora, tj. čak godinu dana više nego što je dobio lekar koji je ubio istog. Da će Vikipedija, Ju tjub… i slični sajtovi staviti katanac jer će svrha njihovog postojanja prestati. Da će  FB, G+, ili lokalnije ali isto tako masovne internet strane za povezivanje ljudi postati izlišne, jer poenta je i bila između ostalog u deljenju – kako ličnih vesti, tako i globalnih vesti, muzike, obaveštenja… Ako kongres izglasa taj zakon o Internetu, možda se više ni ovde čitati nećemo.

 

Tako da, čini mi se, dragi moj Džoni, da bi ti mogao biti i poslednja velika vest koja je prohujala Netom. Možda se sada postavljaju poslednji spotovi sa tvojim likom, i muzikom, ili neko sada još dok se može, traži  slike Vanesine, preslušava njenu muziku, traži po Vikiju podatke o vama. E, moj Džoni… Nisi ni sanjao da bi stvari mogle da odu u ovom pravcu. Da ti, koji si uvek bio pobornik nezavnisnih, malih… postaneš globalna vest i globalna dimna zavesa.

 

Volela bih da sam se prevarila i da si samo još jedna u nizu Net vesti. Volela bih i nekako i osećam da će Ameri, ako ne budu mnogo lenji uspeti da ugnjave svoje kongresmene da ne glasaju za ovu sramotu od zakona. Obično građanstvo je zasuto apelima da svaki dan zovu, gnjave, dave svog kongresmena da ne glasa. I, ako budu dovoljno uporni i uspeće u tome, jer, njihov kongresmen, i njegova partija (a imaju ih svega dve) znaju da ako se ogluše o običnog građanina i njegov apel, gube sledeće izbore. Zato kod njih akcija ovakvog tipa i može da uspe.

Ja ni ne znam ko je moj predstavnik u Skupštini, koga bih ja to cimala i kome dosađivala, kada bih htela da sprečim donošenje nekog zakona, tako da, s jedne strane nemam neki veliki motiv da glasam, a sa druge strane, niko mi ne podnosi raport i ne razbija glavu da li je radio u interesu jedne  plavuše.

Što me vraća na izbore koji nas uskoro očekuju. Ko će se sada kod nas razvoditi, ko će biti dimna zavesa ovog proleća, da se uz hleba i igara malo zanimamo dok se oni ne podele i ne nameste i ušanče na prava mesta jer, treba sada malo zasukati rukave ne bi li se naredne 4 godine lepo plandovalo u nekom hladu, uz dobru platu i velike dnevnice. A račun? Šta smo imali? Ništa, jer mi nikome to ne polažemo, a ceh ispostavite onim mojim običnim građanima…

Ako ništa drugo, ovde se barem zna ko pije – a ko plaća. Samo bih ja volela da mi jave – kako se zove taj čiji račun, recimo, ja plaćam – pa da ga kad mi nešto ustreba i priupitam. Pa neka onda i platim. Jer, kad je beg bio cicija..