Pustiti druge da budu ono što jesu – stepenik na putu odrastanja

file5131239156112Verovatno su ste se već susreli sa pojmom afirmacija – rečenica koje nam pomažu da se „reprogramiramo“, tj. da u svom mentalnom zapisu promenimo lošu misao koja nas blokira i ne da da „ozdravimo“ svoje misli a time i telo. Afirmacije koriste i terapeuti u „klasičnoj“ medicini i psihoterapiji,  to nije izmišljotina takozvane lake ili popularne psihologije. Koristi ih i crkveno učenje, naše mame i bake su nas učile afirmacijama od malena, i ne znajući da se one baš tako zovu.

Sećate li se  Ruške Jakić i njene čuvene rečenice: Dobro jutro, lutko… koju je, kako je govorila, ponavljala svako jutro čim se pogleda u ogledalo. Deluje smešno? Ne, nikako. Pokušajte sami. Čim ustanite – recite sebi tu rečenicu (ili nešto slično pozitivno, pogotovo ako ste muško – recimo… dobro jutro macane 😀 ) pre nego što počnete da perete zube i nasmešite se… Sutradan pre pranja zuba recite sebi recimo – Još jedan grozan dan preda mnom i namrštite se. Šta mislite koji dan ćete biti raspoloženiji i uspešniji?

Dobro formulisanu afirmaciju (od strane stručnog lica – lekara, terapeuta, vaše duhovnog učitelja, iz neke knjige koja je baš tome namenjena) možete ponavljati i bez mnogo razmišljanja o pravom značenju. Bitno je da povoljno utiče na vas. Ali ja sam  danas  želela da podelim sa vama jedno svoje razmišljanje o jednoj misli koju sam koristila i koristim kao jednu od svojih afirmacija.

MOGU SLOBODNO  DA BUDEM ONO ŠTO JESAM I MORAM DA PUSTIM DRUGE DA BUDU ONO ŠTO JESU.  TREBA DA ODRASTEMO.

 

Dobro, ja sam ovde napravila malenu modifikaciju radi sebe (jer reč MORATI nekako nije dobra za moje „programe“). Počeh da razmišljam o rečenici. Mogu da budem – da zaista – mogu da budem dobra, loša, pametna, debela, mršava, dosadna, tužna, vesela, raspoložena… Sve mi je to dopušteno. Tj. mogu sebi da dopustim da budem u skladu sa svojim emocijama, sa dešavanjima oko sebe, ne moram da se povinujem nečijim željama, naredbama, očekivanjima. I to zvuči potpuno u redu. I svi bismo se nekako složili u vezi sa ovim prvim delom rečenice. Problem nastaje u drugom delu – i moram da pustim druge da budu ono što jesu. A ne puštam uvek. Iz najbolje namere – reći ću vam kao iz topa, a isto biste i vi meni rekli kada bismo sada mogli da prozborimo koju. Kad nekoga savetujem – nemoj da budeš tužan, nemoj se smejati kao lud na brašno, bolje da pojedeš ovo, nemoj da ležeš kasno, ne smeš da piješ, nemoj da se družiš sa tim i tim, moraš da jedeš jabuku svaki dan… kako ja tog nekog drugog puštam da bude ono što jeste ako svaki čas imam neku pametnu misao za njega ili nju? To što ja ne želim da neko bude alkoholičar, gojazan, premršav, bolestan, neispavan, u lošem društvu… to su samo moje želje i moje sagledavanje stvari. Ponekad ili najčešće i jesam  u pravu jer sa strane bolje vidi – ali to potire rečenicu  – DA PUSTIM DRUGE DA BUDU ONO ŠTO JESU – kao što i ja mogu da BUDEM ONO ŠTO JESAM.

Ja sam neko ko stalno ima sjajnu misao za drugog – mogao bi, mogla bi… a što ne bi… nemoj više… I time potirem čitavu afirmaciju – jer ako primenjujem samo prvi deo koji se odnosi na mene, a i dalje pokušavam da držim pod kontrolom drugog, onda treći deo – koji i jeste ključan –  ne pije vodu – TREBA DA ODRASTEMO. Jer, svi smo mi ovde sa nekom svrhom.

To možemo posmatrati i kao „pravo“ odrastanje – deteta u odraslu ili odgovornu osobu. Ako roditelj ne zna gde je granica kad treba da prestane da kontroliše život svog deteta – nastaju raznorazni problemi – od toga da dete nikako da prestane da bude dete, do toga da roditelj postaje frustriran i  konstantno kuka kako nema vremena za sebe, kako nikako da počne da živi svoj život jer dete nikako da se osamostali, dete, gledano sa strane, postaje beskorisno, izgubljeno, nesnađeno, ne ostvaruje socijalne kontakte, ne funkcioniše u svakodnevnom životu samo zato što nije ispoštovana drugi deo rečenice koji nas uči da moramo da pustimo druge da budu ono što jesu – tj. da pustimo naše dete raširi krila i pokaže da smo ga dobro vaspitali i da može bez nas. A ne puštamo ga iz jednostavnog razloga jer mi nismo spremni da budemo ono što jesmo pa nam je dete dobar izgovor za to. U toj vezi niko nije ono što jeste, niko nije zreo i komplikacije koje iz ovog odnosa proističu nisu tema ove priče. Ali su dobra ilustracija.

Takav odnos kasnije nalazimo u vezama – jedno koje misli da je zrelije i pametnije – ne pušta drugo da bude ono što jeste. Iz raznoraznih strahova. I opet nema odrastanja – ovaj put duhovnog.

Kad sam shvatila poentu ove afirmacije, shvatila sam da je ovo jedna od najbitnijih stvari koju treba da reprogramiram kod sebe. Da se razumemo – ne znači da ne treba da kažemo svoje mišljenje, da posavetujemo – ali samo ako nam neko da dozvolu za to. Ako nas pita. Ne znači da ne možemo reći da smatramo da je alkohol štetan, kao i duvan ili koka kola, ali ne smemo da vršimo pritisak na druge da se okanu toga osim ako nam oni za to nisu dali ovlašćenje (ako nekome recimo treba potpora da bi prestao da pije, puši… a mi mu dođemo kao osoba za podršku). Isti je slučaj i sa depresijom, tugom, patnjom. Ne smemo da pritiskamo osobu, ali dobro je ako ona zatraži od nas pomoć i podršku. U takvim odnosima „mentorstva“, „podršavanja“ uz obostranu saglasnost postajemo zreliji, mudriji…

Kvalitetan i dobar odnos dve zrele osobe sam po sebi dovodi do toga da nemamo potrebu za velikim količinama alkohola, duvana, slatkog – koji su u suštini komnenzacija za recimo manjak ljubavi, samopouzdanja, hrabrosti… Opet druga tema. Znači kad „odrastemo“ nemamo potrebu za nadomešćivanjem jer imamo sve što nam treba i sve što radimo radimo u normalnoj meri. Pojesti kolač ponekad, popiti čašicu jednu nekog pića, a ne biti u iskušenju da se u tome ide do krajnosti  je potpuno u redu. Preterivati u tome govori da postoji neki problem – prejedanje recimo pokazuje potrebe za zaštitom ili skrivanjem (pa salo postaje zaštitni omotač)  ili može da izazove osećaj krivice, bezvrednosti što dovodi do bulimije, anoreksije… ali opet, to je neka druga tema.

Potražite svoje afirmacije. Pokušajte da proniknete u to – šta ja to treba da menjam, šta to koči moj duhovni razvoj, na čemu treba da poradim, kako ja to blokiram druge, kako to drugi loše utiču na mene. Ja sam svoj kamen spoticanja pronašla i osvestila, sad se trudim da primenjujem ili promenim svoj mentalni zapis. Naravno, imam još afirmacija sa kojima radim, ali ova je ključna. Jeste li vi pronašli svoj ključ koji otvara vrata lične radionice ili ste još u potrazi? Ako ste ovo pročitali do kraja, znači da ste na dobrom putu i da znate o čemu govorim. Oni koji su još na početku prestali, i oni su na dobrom putu, samo ga traže na neki drugi način.

Kako izgleda život kad misli postanu realnost? Ili vreme je za promene

 

the-butterfly-girl-1

Razmišljam ovih dana intenzivno o nekim dešavanjima i imam utisak da je ova 2013.  baš godina u će nam se desiti sve ono što smo u nekom proteklom periodu intenzivno projektovali u svoj život. Ili, sada živimo svoje reči. Ono što smo želeli, ili nismo, na šta smo se žalili kao da baš tako jeste, rešilo je da nam se pokaže.

Kad kažem da nam se dešavaju želje koje nismo želeli – mislim na činjenicu da naš mozak i naš Univerzum i Bog, ko kako hoće da sagledava stvari, ne poznaju rečcu NE. Pa su ne želim, ne daj Bože, nemoj… primani kao pozitivne želje – Ne želim da mi se desi… privuklo je upravo ostvarenje neželjenog (ne želeti bolest, gubitak posla, razvod, selidbu, da parnter prevari… bili su u stvari želje da se to desi). Ne dao Bog… bolest, gubitak posla, selidbu, prevaru… Bog ne razume NE pa je Bog dao sve što je neko poželeo. Nemoj da lažeš, varaš, budeš bezobrazan, nestašan… Opet su postale pozitivne misli nečije. Umesto dao Bog da budem zdrav, prav, iskren… Ali da da ono što želim…

Loše formulisane afirmacije – ili loše formulisane želje sada pokazuju sav svoj „raskoš“ u životima ljudi oko nas i našim ličnim. Okrenite se malo i sagledajte dešavanja. Koliko puta vam je prijateljica rekla da su joj deca nikakva, smotana, nezahvalna… Pa su deca ove godine počela da doživljavaju čitav niz nezgoda  jer samo postali slika onoga kako su ih majke predstavljale i videle. Priče u u nedogled o muževima koji ih sigurno varaju – toliko puta ponovljena postaje stvarnost. Prizivanje da se ne ostane bez posla – i postaje stvarnost . Bolesti koje su prizivane mantrama – samo da se ne dese postale su realnost. Loše misli, postale su realnost. Kukanje o umoru, bolestima, mrzovolji, besparici – postaju stvarnost. Ono što je godinama temeljno prizivano i zamišljano – neko nije mogao da prepozna kao poricanje želje već samo kao želju.  Mislim da je Bog ili Univerzum rešio da nam pokaže kako nam izgleda život viđen našim umom i kroz naše želje. Živi bili – gledajte!

Ista stvar je i na pozitivnom planu – nije se Univerzum poigravao sa negativnostima – jer rekosmo one ne postoje postoje samo želje – tako da su i prepoznate i pozitivne, lepe zamisli. Pravilno formulisane misli, ili čak i ako nisu bile prave afirmacije, bile su to lepe i tople misli – čak i ako su deca bila malo lošija – misao koja ih je pratila beše – važno da su zdravi, biće to sve u redu, i ta deca su kroz prethodni period prošla „okupana“ velikom količinom iskrene ljubavi koja im sada otvara vrata ka boljitku. Parovi koji su se podržavali čista srca i sa pozitivnim nastojanjima – možeš ti to, ti to tako dobro radiš, nema veze – sve je to dobro… oni koji su jedni drugima slali samo ljubav bez ikakvih zadnjih namera sada su na, ako ne uzlaznom, a ono putu laganog boljitka.

Rekli su da je ovo godina izazova – meni se nekako čini da su prethodno bile te koje su bile priprema za izazov a ova samo ostvarenje onog što je izazivano. Godine strpljenja, trpljenja, pokušaja da se i u teškim vremenima ostane u harmoniji sa sobom, da se radi na sebi, da se sačuvaju bazične vrednosti sada se „nagrađuju“. Godine traženja odgovora, pravilnog postavljanja ciljeva, definisanja sada daju svoje rezultate. Isto tako je i u obrnutom smeru. Sve što smo prizivali dešava se.

Naravno, nije ova godina neka katarzična – niti je to iko predvideo, ovo je samo moje malo lično zapažanje – posmatrajući svoje bliže i dalje okruženje. Posmatrajući sebe. Nađoh pre nekoliko meseci jedan papir na kom sam u jednom trenutku života kad mi je bilo jako teško morala da napišem kako zamišljam sebe u narednih 5 godina. Zapisala sam to i taj papir stavila negde u fioku. I skoro 5 godina mu se vraćala nisam. Ono što sam tada te 2008. sebi projektovala  – desilo se sve i to baš tako. Pomalo komično jer nisam dobro definisala želje, bilo mi je bitno samo da zapišem. Srećom ni jednu lošu misao nisam zapisala, jer ako su se sve pozitivne desile desila bi se i ta. Jedina za koju sam mislila da se nikako nije desila bila je ona u kojoj sam poželela da napišem knjigu. Danas razmišljam – 95 tekstova na onom drugom blogu  su više nego jedna knjiga – a ja nisam definisala da želim knjigu u papirnom obliku, štampanu, objavljenu… Samo da napišem – i kad bolje razmislim i ona se ostvarila.

Nije mi namera da vas plašim – daleko od toga, samo želim da sednete i razmislite malo o svojim željama, zamislima, rečenicama koje svaki dan izgovarate. Ako vam je svaka treća reč – užas, strašno, horor takve stvari ćete i privlačiti. Ako samo pratite crne hronike, trač rubrike, skandale, to i prizivate.

Razmislite da li želite takav život? Ne, neću vam otkriti toplu vodu. Samo kažem da razmislite, a pošto je počelo leto – i biće malo više slobodnog vremena – pokušaću da vam predstavim neke tehnike kako možete da menjate, ako želite. Ako ništa, barem da probate i zabavite se, ako ne verujete.

 

I da, neću da vam pričam kako sam ja samo ispravno i pravilno razmišljala. 🙂 Pa ne bih došla do ovog zaključka i ne bih primetila da nisam od sebe pošla. Ali, jesam, mnoge stvari, učeći nešto drugo i unapređujući neke druge tehnike intuitivno naučila i primenjivala – a to bih želela da podelim sa vama. To jest sa onima koje to bude interesovalo.