Mnogo razloga zašto bi trebalo da pročitate „Bezimenu“ i jedan zašto to trenutno ne možete

The-Gift-of-LovePre nekoliko godina sam počela da blogujem. U tom svetu upoznah „virtuelno“ dosta sjajnih blogera. Otkrih isto toliko sjajnih blogova. Otkrih jedan svet u koji uvek mogu da uđem kada mi ovaj „realni“ dosadi ili postane isuviše realan. U tom svetu postoji i blog  http://oblogovan.wordpress.com/. Kad bih sastavljala neku listu 10 najdražih blogova (koji se bave proznim stvaralaštvom) ovaj bi imao visoko mesto na toj listi.

Oblogovani piše nežno, poetično, majstorski ukraja reči i slaže ih u najfiniji poredak ljubavi, topline, čežnje. Njegovi postovi su većinom kratki jer u malo reči uspe da pretoči misli. I onda sasvim slučajno (mada u to davno ne verujem) saznam da je čovek napisao i  knjigu. Poručim – dobijem – pročitam – i danima razmišljam. „Bezimena“ kako se knjiga zove svevremena je priča svakog od nas – priča o prvoj ljubavi i tragu koji ostavlja u svima nama. „Bezimena“ je priča o onima koji nas obeleže jednim slučajnim pogledom za čitav život ili bolje rečeno jedan njihov pogled obeleži naš čitav život.

Čitanje ove knjige bilo je zanimljivo iskustvo –  kad nekog upoznate u fantastičnoj kratkoj formi – pitate se kako će to izgledati na skoro  200 strana?

Tema je koliko svevremena – toliko i opasna jer o ljubavi, bolu, razočaranju pišu svi ili barem pokušavaju da pišu. Moram priznati imala sam malu tremu – ali već prve stranice su me uvukle u priču iz koje prosto nisam želela da izađem. Kratke forme kao da su bile vežbaonica za roman – u njemu nazirete tragove bloga, na trenutke biste tačno mogli određeni deo da izvučete i od njega napravite post, ali oko svega toga autor majstorski plete priču. Nema praznog mesta, nema praznog hoda – autor ima istančani smisao da vodi priču bez  bez suvišnih detalja. S druge strane, snažna imaginacija i poznavanje ljudskih naravi omogućilo mu je da svoje likove gradi vrlo plastično i realistično. Autor i ja smo (kako shvatih čitajući) genaracija i valjda je i ta činjenica doprinosila da na trenutke jednostavno utonem u roman kao u neku svoju priču.

Kako da vam dočaram „Bezimenu“ a da vam ne prepričavam knjigu? Da probam ovako:

Po načinu „crtanja“ likova, karaktera i scena po meni je blizak stilu Đorđa Balaševića – jer i ovde sam mogla da zatvorim oči i vidim šta je pisac hteo da kaže.

Po toplini koju nosi na tren me je asocirao na „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, Marije Jovanović.

Po čudnim i životno zapetljanim situacijama zamirisao mi je na Ivanu Kuzmanović.

Sve to su moje asocijacije, ali Oblogovani je opet samo svoj. U slojevima iščitavate autora širokog obrazovanja, čoveka koji ima sjajan muzički ukus, koji ima specifičan pogled na svet – filigranski osećaj za detalje (minijaturizam usavršen na blogu), muškarca koji se ne stidi svojih osećanja i nema problem da ih pretoči u reči i ponudi svetu.

Sve u svemu – „Bezimena“ je roman koji bih rado poklanjala svim svojim prijateljima da se sete kakvi smo bili na početku puta i da razmisle dokle smo stigli, da se sete svojih prvih, pravih ljubavi, da zaspletkare, makar i tajno, sa svojom dušom – jer ovo su dobre godine za sabirenje, oduzimanje i podnošenje poluživotnog računa. Sjajno štivo da uporedimo šta smo mogli a nismo ili jesmo, kakve smo stavove izgradili i koje smo vrednosti u sebi odnegovali. Svima bih poklonila po jedan primerak.

Ali, tu je kvaka 22. Knjigu ne možete kupiti. Nema je u knjižarama, nema je u bibliotekama u vašem gradu (možda je u autorovom ima, i to bi bilo divno), nema je na sajmovima knjiga. Tužno je što neko ko bi mogao da napravi marketinšku priču i time pomogne štampanje knjige za šire mase  nije prepoznao vrednost „Bezimene“. Postoje za sada dva načina da do knjige dođete:

1. da poznajete nekog ko je uspeo da je nabavi od autora pa da vam je on pozajmi

2. da kontaktirate autora…

I za kraj ostaje mi da kažem da autor „Bezimene“ nije bez imena – zove se Dejan Zlatić, živi u gradu koji ima veze sa zlatom…

 

Napomena:

– Knjigu ne preporučujem da čitate u javnosti – jer rizikujete da se rasplačete u trenutku kada to najmanje očekujete. U svim ostalim situacijama – „Bezimena“ Dejana Zlatića moja je topla preporuka – a put do svoje „Bezimene“ morate pronaći sami. A za početak počnite da čitate Oblogovan blog – možda je to baš taj put…

Jedna sunčana aleja za ove hladne dane… ili preporuka za čitanje…

Onaj ko zaista hoće da upamti događaje ne treba da se predaje sećanjima. Ljudsko sećanje je suviše proizvoljan proces da bi se čvrsto držalo prošlosti; ono je suprotnost onome za šta se izdaje. Jer sećanje može više, mnogo više od toga: ono uporno doziva čudo da bi se sklopio mir s prošlošću, u kome nestaje svake ozlojeđenosti, a veo nostalgije obavija sve stvari koje smo nekada osećali oštro i bolno.

Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene.

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig

berlin

Mihael Kupiš – Miha, glavni junak ove priče živi u Istočnom Berlinu, na korak od sreće – kroz prozor može da vidi Zid. Na kraćem kraju Sunčane aleje on i njegovi prijatelji proživljavaju poslednje dane detinjstva, prve ljubavi, otkrivaju rokenrol, zapadnu filozofiju, egzistencijalizam, surovost totalitarnog režima,  i razvijaju  jedan posebnan vid humora koji teši, štiti i kao junački ep, minimizira i ismeva one koji ih drže u pokornosti… Možda će se mlađim čitaocima ovaj roman činiti nadrealnim i totalno izmišljenim, ali moja, i generacije pre moje s osmehom na licu setiće se imanja i nemanja… snova o boljem i drugačijem životu, potrage za originalnim gramofonskim pločama, farmericama, tehnici nastaloj na zapadu, prvih fiksih telefona u stanovima.

stones-exile-super-deluxe1

 

 

Čitajući sve vreme me je opsedala ideja o tom Zidu. Mi smo bili tada neka vrsta zapada za Istočni Berlin, a bili smo daleko od zapada. Mi smo bili (često citirano) istok na zapadu i zapad na istoku. A, sada? Ne, nije mi namera da budem patetična. Ova rupa u vremenu na ovom prostoru iskopana je davno. Malo smo pobrkali strane sveta, zaboravili gde su vrata, a prozori nam se zamaglili. Ne želim ovog jutra ni da razmišljam da li je to dobro ili nije.

Jednostavno, Istočni Berlinci srušili zid i stopili se sa zapadom. Mi smo ostali tamo gde su nas davno smestili, samo smo, valjda zato što se zemlja okreće, a mi stojimo nekako kliznuli istočno od raja, zapadno od pakla…

U stvari, sve je to tako nevažno. Ja sam samo želela da vam preporučim knjigu za ove zimske dane…

 

watch?v=Ntip526E4HY

 

Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig

БИТКА ЗА БЕБЕ СЕ НЕ ЗАВРШАВА У ПОРОДИЛИШТУ – ИЛИ УЛАЖЕМО ЛИ МИ У БУДУЋНОСТ?

Овај текст је настао у пролеће 2012. године. Пробала сам да скренем пажњу јавности на једанаесторо предивне деце која су четири године вредно радила, писала и спремала своју прву књигу. И спремили су је. Урадили су све што је било до њих. Уместо на улици, у кафани, они су време проводили пишући. Уместо да свој бес, страхове, незадовољство, радост, и све остале емоције које прате одрастање, да уместо да то „испуцавају“ у тучама, бесмисленим свађама, узалудном трошењу енергије, они су писали. Три приче из припремљене збирке освојиле су прва три места на аномимном конкурсу за најбољу кратку причу. Једно дете је уписало режију, једно драматургију, једно класичне језике, једно социологију… једно учи скандинавске језике… двоје је будућих правника… неког сам, вероватно, случајно заборавила, али их у срцу носим, јер четири година сам их учила да само треба поштено радити и да ће све остало доћи на своје место. Да је њихова обавеза да буду добри и вредни, и да су они своје учинили а да је сада на нама, одраслима да урадимо своје. И, они своје јесу, а ја се осећам као издајник. Како сам могла да верујем да ћемо да „осетимо“ вредност и величину ових младих људи? Како сам могла да им обећам? Како сам могла да будем тако наивна да верујем да верујемо у лепшу страну приче? Да ли треба да се десе убиства, малтретирања, шиканирања… све оно што на сва уста осуђујемо – а требало је само да у правом тренутку децу усмеримо у добром смеру. Да откријемо најбоље у њима. Да их подржимо – нечије мало неком је велики ветар у млада крила. Објављујем наново овај текст, чисто да нечија савест можда проради. Куцали смо на врата оних који су могли да нам помогну. Могли, али нису… Вруће пролеће беше. Почело од Ђурђевдана, на пролеће мислим. А прође и Митровданак…. а ми још увек чекамо…
 

Упознајте нас, ми смо лепша страна приче о младима данас и овде! Ми смо Кг-Улт – и још увек чекамо своју прву књигу

Бранков дан. Рођендан Бранка Радичевића. Многи прођоше кроз Карловачку гимназију, али он је синоним за  карловачког ђака. Његов “дух” је прво што вас дочека кад се упишете, и заувек у вама настани део вечности. Касније још попијете мало воде са чесме Четири лава и тиме заувек останете везани за ову дивну варош.

Пре четири године, направисмо манифестацију Бранков дан (мада то уме да потраје и по неколико дана), да прославимо рођење песника и да свету покажемо шта ђаци карловачки умеју.

И почесмо да пишемо приче. Креативне радионице, истраживање једне, тада за нас нове форме – кратке прозе. Писали смо свуда. У учионици, на дворишту, у неким кутковима вароши, код куће, ноћу кад нисмо могли да спавамо, кад су нас ломиле туге и кад су нас подизале радости. Онда бисмо то читали, коментарисали, критиковали, постајали све бољи и бољи. Учили да не будемо сујетни. Да се отворимо једни према другима. И свако је развио свој препознатљиви стил, јер како смо расли и откривали свет, тако смо се и у писању откривали. И, онда, одједном схватисмо да је то толико добро, да је то континуирани групни рад у трајању од четири године и да би то ваљало преточити у књигу. И направимо групу Кг-Улт. Да, то смо ми. Нас једанаест.

Тог 15. марта 2012. беше претпромоција наше књиге. Појависмо се пред светом, пред нашим друговима и професорима. Ако је неко од њих до тада и сумњао у нас, тог дана је схватио да смо озбиљни и да смо добри.

Позвали смо и медије. Мислили смо, сви пишу о проблемима младих, о томе како омладина ништа не ради, како се у школи ништа не учи, како је све црно. Стално се пише о одливу памети, а ми смо хтели да покажемо да смо све супротно од наведеног. Да смо лепи, занимљиви, паметни, радознали. Да смо у Карловачкој много тога научили, и да смо постали добри људи. Да радимо сјајне ствари. Јер, нисмо ми само писали ове четири године. Неки су били на размени у Америци, неки су учествовали у раду Истраживачке станице у Петници, неки су позвани да посете европске институције, а неки опет учествовали у међународним пројектима. Ишли смо на разна такмичења и освајали награде. Глумили, рецитовали, певали. Такође, можемо да причамо са вама о свему од филозофије до физике. Читамо много, гледамо добре филмове и слушамо квалитетну музику. Ми смо она лепша страна ове земље, ми смо оптимисти, верујемо у сада и овде. Верујемо у ону “кад се много малих сложе…” Али, нико се из медија није појавио. Можда нас сада неко примети и реши да нам помогне да заокружимо нашу причу.

Да нам помогне да из виртуелног света наша књига пређе у реални, да се одштампа.

Ми не сумњамо да постоје они који могу да нам помогну. У ствари, да вас питамо, да ли сте ви вољни да постанете део наше приче? Размислите, прочитајте неке од наших прича на блогу, посетите нашу страницу на Фејсбуку, дођите упознајте нас. И, да све ово о чему вам причамо урадило је нас 11. Замислите онда колико још дивне деце има у Карловачкој гимназији?

Не верујете? Дођите и проверите!

Књига, нажалост ни до дана данашњег није угледала светлост дана. Све више ми се чини да се ми децом бавимо само кад већ постане касно, када им срушимо снове и када оду на другу страну, ону на коју их је тако лако небригом гурнути, а тешко, тј. понекад немогуће на њега поново вратити.

 

Kids-Playing-Outside